Okružena višespratnicama, podno guste šume i svega nekoliko metara udaljena od jedne od najprometnijih raskrsnica u gradu, više od 150 godina na stanovnike Majdanpeka motri pravoslavna Crkva Svetih apostola Petra i Pavla.
Ovaj živopisni verski objekat iz rudarskog grada na istoku Srbije neodoljivo podseća na neku planinsku brvnaru podignutu na obroncima Alpa, kako zbog okoliša, tako i zbog karakterističnog „švajcarskog stila" gradnje.
Bajkoviti prikaz povremeno prekidaju glomazni kamioni koji odnose materijal sa obližnjeg površinskog kopa majdanpečkog rudnika bakra iz čijih prikolica svuda unaokolo izleće prašina.
I dok jedan od njih zamiče iza ugla, kroz drvena vrata na kojima su uslikani sveti apostoli izlazi Jelena Veljković, meštanka grada na Malom Peku.
„Kad god sam tu, u prolazu ili kad osetim potrebu, ja dođem, budem nekoliko minuta sa sopstvenim mislima i jednostavno mi je bitno da sam u ovom hramu", govori ona za BBC na srpskom.
- Jedinstveni nadimci u jedinstvenom gradu u Srbiji
- Srpska crkva u Bocvani: Kako je izgrađen drugi pravoslavni hram u Africi
- „Najviše se plašim države" - meštani sela u okolini Bora ostaju bez vode, dok im kuće pucaju
Pored nesvakidašnjeg arhitektonskog stila, ova bogomolja je posebna i po tome što odudara od ose istok-zapad za 19,5 stepeni, zbog čega, između ostalog, oko nje provejavaju brojni mitovi.
Najrašireniji je, prema mišljenju stručnjaka, svakako onaj da je posredi ekumenska crkva, te da je kao takva, dom svih hrišćanskih vernika - pravoslavaca, katolika i protestanata.
„Za sada zvaničnih istorijskih izvora o tome nema, tako da je to verovatno mit ili ukoliko ih ima, a mislim da ih nema, nisu dostupni javnosti", objašnjava Slaviša Jeremić, istoričar iz Majdanpeka, za BBC na srpskom .
Crkva, izgrađena sredinom 19. veka, jedna je od najstarijih građevina u ovom rudarskom gradu i umnogome je sačuvala prvobitni izgled.
Rudari su za zaštitnike odabrali svete apostole Petra i Pavla, pa je tako slava hrama, ali i grada - Petrovdan, 12. jula.
Rudnik, pa crkva
Iako su tragovi rudarenja i života u Majdanpeku i okolini zabeleženi i ranije, nova faza u razvoju grada, gotovo ni iz čega, počela je sredinom 19. veka.
Prethodno je ideju o otvaranju rudnika pokrenuo knez Miloš Obrenović i zato angažovao nemačkog geologa Sigmunda Augusta Volfganga Herdera 1835. godine da istraži rudno bogatstvo Srbije.
Nemački baron je, kaže istoričar Slaviša Jeremić, tadašnji Majdanpek opisao kao „pustu dolinu" gde su ga dočekale dve vlaške kolibe, ostaci crkve iz prve polovine 18. veka, i zaboravljena rudarska postrojenja.
Ipak, rudnik u Majdanpeku je ponovo pokrenut malo kasnije - 1849. za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića - Karađorđevog sina i oca Petra Prvog.
Njega su na vlast doveli takozvani ustavobranitelji - grupa poznatih ljudi, birokrata i trgovaca, koji su se suprotstavljali autokratskoj vladavini kneza Miloša Obrenovića.
Pošto tada u Srbiji nije bilo rudara, postojala je potreba za dovođenjem iskusnih stranih trudbenika na kop u Majdanpek, objašnjava Jeremić.
„To je period revolucija u Austrijskom carstvu tako da je veliki deo rudara, verovatno bežeći iz tih krajeva, došao ovde očekujući da će naići na slične ili bolje uslove", objašnjava istoričar.
Tih godina su u grad došli Česi, Nemci, Poljaci, Rumuni, Slovaci i rudari drugih nacionalnosti, među kojima je bilo i protestanata i katolika.
Ministar finansija Paun Janković zato1854. godine predlaže knezu Aleksandru Karađorđeviću gradnju crkve i škole u Majdanpeku.
„Crkvu i školu treba također u Majdan-Peku da imamo, da Majdan-Pek kao porod praviteljstva, ne predstavlja sobom jedno bezdušno telo, nego da predstavlja telo s dušom, telo s sovestju, telo s čuvstvom", pisao je tadašnji ministar.
Majdanpečki sveštenici su u početku obavljali i dužnosti učitelja.
„Morao je da zna nemački jezik i pošto tada nije bilo mnogo obrazovnog sveštenstva, ni onih koji su poznavali verske dogme i istorijat crkve.
„Majdanpečki sveštenik je i to morao da zna kako bi pred drugim branio ugled pravoslavne vere", objašnjava Slavko Milanović, autor publikacije „Duša Majdapneka", posvećene Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla.
Kaže da su tamošnji sveštenici bili na državnoj plati, što još jedino polazilo za rukom onima pri vojsci.
Država kao ktitor
Izgradnja crkve počinje na proleće 1856. godine.
Isprva se razmišljalo da se nova crkva podigne na temeljima stare iz 1725, koju su Turci srušili dvanaest godina kasnije.
Navodno je stara crkva bila u strogom centru grada, na mestu gde je danas Gradski park.
Ipak, od te ideje se odustalo, pa je crkva izgrađena stotinak metara dalje u pravcu rudnika.
Projekat je osmislio Uroš Knežević, poznati srpski slikar i autor brojnih portreta velikana srpske istorije.
Prema njegovom planu, crkva je građena u „švajcarskom stilu", bondruku, koji karakteriše drvena konstrukcija čiji stubovi ostaju vidljivi na fasadi, povezani opekom, dok je krov od šindre - cepane drvene daščice.
Slavko Milanović ukazujke da je takav arhitektonski pristup u izgradnji odabran kako bi objekat podsećao doseljenike na „njihov zavičaj", kao i da bi se „u perspektivi lakše prilagodili" dominantnoj religiji, pravoslavlju.
- Strndžanje - erotski vlaški običaj između stvarnosti i mita
- Kladovski kavijar - od hrane za siromašne do luksuznih trpeza
- Od industrijskog džina Srbije do „groblja fabrika": Zaječar u raljama tranzicije
Još jedna specifičnost bogomolje je da odstupa 19,5 stepeni u odnosu na osu istok-zapad.
„Ovakva digresija nastala je iz čisto urbanističkih razloga jer raskrsnica kakva sada postoji, postojala je i ranije, tako da je ulaz u hram pod uglom od 45 stepeni, što odaje utisak lepote i specifičnosti", navodi Milanović za BBC na srpskom, pozivajući se na istraživanja majdanpečkog etnologa Pauna Durlića.
Crkva je takođe imala tri ulaza - zapadni, severni i južni, koji je kasnije zazidan.
Završena je 1858, dok je naredne godine, takođe prema navodima Pauna Durlića koji se ovom temom bavio dugo, i osveštana.
„Država je bila glavni ktitor, što je jedan od specifičnih slučajeva", kaže Milanović.
Crkvu su gradili majstori Cincari iz zidarskog društva Janićija Petrovića, Đorđa Konstantinovića i Nauma Markovića.
Njihova imena su utisnuta i na zvonima crkve, izlivenim u Vršcu 1858. godine.
Šta kažu vernici
Dok lagano gustira kafu zavaljen u fotelju restorana lokalnog hotela, Slavko Milanović se priseća da je negde početkom srednje škole prvi put posetio majdanpečku crkvu.
„Sećam se da je neko bogosluženje bilo, da sam slučajno prolazio i ušao u crkvu i znam da je to moglo da bude oko Duhova, pošto se za taj praznik polaže trava, koje je tada bilo", ističe Majdanpečanin.
Kaže da zbog izražene religijske potrebe „ne razmišlja" u kojoj je bogomolji, ali da mu je majdanpečka „etalon crkva".
„Na neko drugom mestu gde odem - prilagođavam se, a ovde imam mesto gde stojim".
Njegova sugrađanka Jelena Veljković je u majdanpečku crkvu još kao dete dolazila sa bakom.
Boravak u ovom verskom objektu u njoj budi različita osećanja.
„Ponekad jako emotivno, iskupljeno ili jako tužno", opisuje Veljković.
Unutrašnje zidine crkve ukrašene su velikim brojem ikona, koje za nju imaju posebnu vrednost jer „svaka od njih ima misiju i značenje".
Kao i mnogi sugrađani, i ona smatra da je crkva Svetih apostola Petra i Pavla simbol grada.
„Svako mesto, država, ćošak mora da ima svoje obeležje - tako je ovaj grad poznat po zlatu i bakru, ali je prepoznatljiv i po ovoj divnoj maloj crkvi koja zaista ima puno istorije i vuče toliko lepih i manje lepih priča", navodi Majdanpečanka.
Ne libeći se dodaje da je ovaj pravoslavni hram zapravo „kuća svih ljudi" jer je „Majdanpek multietnička sredina".
„Imamo ovde celu bivšu Jugoslaviju, nemamo podele, mi to ne vidimo - na službama smo svi isti i jednaki.
„Ponos ovog mesta jeste, ova mala divna crkva", zaključuje Veljković.
- Božić se slavio i pre Isusa - zavirite u hodnike istorije
- Veronauka i građansko vaspitanje u Srbiji 20 godina kasnije: „Sve zavisi od nastavničkog entuzijazma“
- Kako živi pravoslavni Kazahstanac u Beogradu
Demistifikacija
Među pridošlim rudarima bilo je katolika (Štajerci i Smolničani) i protestanata (Saksonci i Česi).
Njih su u tom periodu navodno posećivali sveštenici i protestantski pastori, a trebalo je i u novoj školi izgrađenoj 1857. da dobiju sobu za verske potrebe.
Međutim, iako su i danas mnogi Majdanpečani ubeđeni da je nova crkva bila na raspolaganju svim hrišćanima za verske obrede, za takve tvrdnje izgleda da ne postoje istorijski dokazi.
„Ne zna se ko je autor te priče, a nema ni pisanih tragova, niti dokumenata", kaže Jeremić.
On smatra da je „pokretanje Majdanpeka" 1849. godine bio „kompletno državni eksperiment", a izgradnja crkve „politički projekat".
„Paun Janković je bio čovek koji je pokrenuo inicijativu za podizanje crkve i škole, ali je on direktno učestvovao i u izgradnji topionice i sve su to negde bili promašaji, tako da je pitanje da li je tada crkva konsultovana", dodaje nastavnik istorije ispijajući čaja.
Dok je crkva podizana, dodaje, rudnik je već zapao u krizu, da bi po završetku izgradnje bio nakratko i zatvoren, a potom predat jednoj belgijskoj firmi.
Pošto je opstanak rudnika tada bio neizvestan, Jeremić smatra da postoji mogućnost da je crkva građena kao privremeno zdanje.
Još jedan od mogućih razloga zašto mnogi Majdanpečani misle da je njihova bogomolja ekumenska je što u „pravoslavnu crkvu za vreme bogosluženja mogu da uđu svi".
„Dolazili su i ljudi drugih veroispovesti za vreme bogosluženja, tako da je i to možda bio razlog zašto se upotrebljava izraz polikonfesionalna, ne samo ekumenska", ističe Milanović.
Jedini period kada ingerencije nad ovim verskim objektom nije imala Srpska pravoslavna crkva bio je od 1916. do 1918, tokom bugarske okupacije usred Prvog svetskog rata, dodaje.
U njegovoj publikaciji „Duša Majdanpeka" takođe se navodi i da je posle Drugog svetskog rata postojala ideja da se hram sruši, kao i da se od njega napravi muzej.
„I to nije bilo ozbiljno, ali je postojalo", kaže Milanović, koji za sebe kaže da je zaljubljenik u istoriju Majdanpeka, inače nekadašnji finansijski konsultant, trenutno nezaposlen.
Dodaje da je obimnija rekonstrukcija izvršena 1987, a pre nekoliko godina je zamenjena dotrajala drvena konstrukcija, urađen novi zvonik i postavljeno novo zvono.
Vremenom je najveći broj majdanpečkih katolika i protestanata prešao u pravoslavlje, tako da više nije bilo potrebe, ni želje da se grade verski objekti drugih zajednica.
Prema popisu iz 2011. godine na teritoriji opštine Majdanpek bilo je svega 70 katolika i 5 protestanata, dok je broj pravoslavnih vernika bio više od 17.000.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
