Katarina zatvara oči i uzima vazduh kad je pitam za njenog muža, borca, za kog se veruje da je još u lavirintu tunela ispod čeličane Azovstal u Marijupolju.
Do tog trenutka bila je smirena i sabrana.
Provela je više od dva meseca u jednom od bunkera u nepreglednom industrijskom kompleksu sa svoja dva sina, kada je izgledalo kao da se bombardovanje nikad neće okončati.
„Projektili su bili toliko teški da smo imali osećaj da se zidovi bunkera pomeraju i da se same prostorije smanjuju", ispričala mi je ona.
„Ponekad bi nastupilo jednočasovno zatišje i mi bismo se ponadali da je to to. Možda je to kraj svega. Ali ne. Oni bi nastavljali."
- Predaja ili „operacija spasavanja": Šta se desilo u čeličani u ukrajinskom Marijupolju
- „Imam osećaj da se više nikada nećemo vratiti": Marijupolj posle 80 dana rata
- Ukrajinska trudnica: „Nisam glumila, moja slika je korišćena za širenje laži o ratu“
Iza nas, dvojica njenih sinova, od šest i 11 godina, igraju se sa puškama napravljenim od papira i izolir-trake.
„Privikavaju se na to da su ponovo napolju", kaže Katarina.
„Kad ih vidim kako trčkaraju okolo ponovo na suncu, to je najbolji osećaj na svetu."
Ona se seća kako ih je svo troje „zaslepilo sunce" kad su konačno prvi put izašli na površinu posle dva meseca provedenih u mračnom skloništu ispod čeličane.
Dok se dvojica dečaka saginju i skaču iza drveća u parku, igraju se da se bore protiv Rusa.
U jednom trenutku oni zaležu na zemlju i viču: 'Pokrij uši'.
Drugi viče: „Opasnost je prošla" i oni ustaju i nastavljaju da se igraju.
Prizor je sablasan.
Čak i igra sa puškama izgleda realistično dok vežbaju ubacivanje novih okvira sa mecima u puške.
Očigledno su izbliza viđali kako se to radi.
Katarina veruje da je njihov otac još u čeličani.
Čula se s njim ranije ove nedelje i bio je uobičajeno optimističan.
„On je veoma snažan čovek, snažnog duha. On mi služi kao podrška čitavog mog života."
Bila je to ljubav na prvi pogled, kaže mi ona sa osmehom na licu.
Njihovo rodno mesto Marijupolj sada su, međutim, opustošile ruske bombe.
Katarina je prvi put odvela svoja dva dečaka u čeličanu Azovstal početkom marta, neposredno posle prvih napada na ovaj lučki grad.
Mislila je da će im poslužiti kao sklonište možda jedan ili dva dana - najviše nedelju dana.
Ali kako se bombardovanje intenziviralo, morali su da ostanu pod zemljom više od 60 dana.
Zalihe su počele da im ponestaju.
Oskudevali su u hrani i vodi - zajedno sa informacijama.
Kako su ruske snage sve više opkoljavale grad, ona i tridesetak drugih ljudi u njihovom bunkeru bili su odsečeni od sveta.
Povremeno bi je posećivao muž dok su on i oko 1.000 drugih ukrajinskih boraca nastavljali da brane čeličanu - njihovo poslednje utočište.
„Kad god bi nas posetio tamo, uvek bi nam govorio da izdržimo, dizao bi svačiji moral, šalio se, smejao, bodrio nas, govorio nam da ne treba da brinemo i da je sve u redu.
„Bilo je zastrašujuće, zato što su dolazili i odlazili tokom granatiranja. Bilo je neobično videti ih tako vesele, ali mislim da nije moglo drugačije.
„U pogledu morala i duha, mislim da je on jedan od najjačih među njima."
Katarina je konačno izvedena na površinu tokom operacije oslobađanja civila koju su organizovali Crveni krst i Ujedinjene nacije.
Prvi put sam je srela u centru za evakuaciju u Zaporožju.
Kad je izašla iz autobusa, sve što je posedovala nalazilo joj se u ruksaku na leđima.
„Bilo je nekoliko trenutaka kad smo izgubili svaku nadu da ćemo ikad izaći napolje", rekla mi je ona tada.
Sada, dve nedelje kasnije, ona pokušava da isplanira budućnost za svoju porodicu.
Njen dom je uništen, provela je dva meseca u hladnom i vlažnom bunkeru ispod čeličane, a sada gleda i čeka vesti o mužu.
Ali ona je i dalje optimistična, otporna.
„Sigurna sam da će sve biti u redu po nas. Sigurna sam da će Ukrajina pobediti i da će ostati nezavisna država."
Pogledajte video: Ruski vojnici snimljeni kako ubijaju ukrajinske civile
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
