Da imate samo 15 minuta da se spakujete i pobegnete kako biste spasili sebi život, šta biste poneli? To je bila dilema sa kojom se suočila Kaća kad su stigli dobrovoljci pred njenu kuću na obodu Lisičanska.
Rat je stigao na njen prag dan ranije, kad je ruska granata pogodila njenu baštu, a šrapnel probio metalna ulazna vrata.
Kaća trčkarala oko gomile svoje imovine u domu u kom je živela poslednjih devet godina.
Na kraju uzima samo plastičnu fasciklu u kojoj se nalaze ključna dokumenta njene porodice, između ostalog i njihove pasoše.
„Verovali smo do zadnjeg časa da će se rat brzo završiti", kaže mi ona.
„Ali izgleda da granatiranje nikad neće prestati. Kao da ih ima milion, i sa naše i sa njihove strane.
„Sada shvatam da neće biti srećnog završetka. Izgubili smo svu nadu da možemo da se spasemo sami bez ičije pomoći."
Zatim prolazi kroz kapiju, verovatno poslednji put, sa dvanaestogodišnjim sinom Jaroslavom i mužem Artjomom.
- Rusija briše istoriju u ukrajinskom „mrtvom gradu“
- „Ostaćeš bez bubrega": Mučenja ljudi u delovima Ukrajine pod ruskom kontrolom
- „Rusi su mi rekli da će me batine prevaspitati“
Artjom je bled i smrknut, a krv mu je probila zavoj na kolenu.
Ranjen je u granatiranju kad je išao po vodu.
To mu nije najdublja rana.
Video je šta je granata uradila čoveku ispred njega u redu - raznela mu je glavu.
Napolju dobrovoljci u panciru i šlemovima užurbano uvode porodicu u poluoklopno vozilo koje je nekada služilo za transport gotovine.
Potom polaze do sledeće adrese na spisku, usput zaobilazeći kratere od bombi.
Prazne ulice odjekuju ritmovima rata - udarima granata i zviždanjem raketa, odlazećim i dolazećim.
Nema lakog izlaza iz Lisičanska.
„Veoma je teško izvesti ljude", kaže lider tima Anton Jaremčuk, „tako da ih samo sprovodimo jednog po jednog i nadamo se da će ovaj džep ostati dovoljno dugo otvoren da izvedemo što više ljudi možemo."
„Znam pouzdano da će neki ljudi ostati i da će ovde biti uličnih borbi. Mnogi će poginuti ili dugo vremena ostati u jezivim životnim uslovima."
Jaremčuk je ukrajinski filmski snimatelj koji je u međuvremenu postao spasilac.
Kad je Rusija izvršila invaziju, on i njegovi prijatelji osnovali su organizaciju za pomoć nazvanu Baza UA.
Poslednja dva meseca, oni rizikuju vlastite živote da evakuišu civile iz oblasti uz prvu liniju fronta.
Oni imaju ritual na putu za Lisičansk.
Pre najrizičnijeg dela puta, skidaju pancire i nakratko staju u krug da se pomole.
„Neki od nas su vernici", kaže Jaremčuk, „dok drugi nisu, ali svi to radimo zajedno pre nego što uđemo."
Pridružili smo im se na putovanju do Lisičanska i uskoro smo bili zahvalni na toj molitvi.
Dok smo ulazili u grad, ruska granata je eksplodirala oko 250 metara ispred nas.
Osetili smo udar eksplozije unutar našeg oklopnog vozila.
Bez njihove pauze za molitvu, bili bismo dalje niz put vozeći se na putanji eksplozije.
Gradu ponestaje sve - nema vode, struje ili mreže mobilne telefonije - i on se priprema za najgore.
Strahuje se da će Rusi pokušati da odseku Lisičansk.
Videli smo vojnike kako kopaju rovove, spremajući se za mogući kopneni napad.
Vojni izvor nam je rekao da se ruske snage nalaze na svega dva kilometra od oboda grada.
Oni su već zauzeli kontrolu nad čitavim susednim Severdonjeckom, posle više nedelja žestokih borbi.
- „Svi su sve izgubili": Priče izbeglih iz ukrajinskog Marijupolja
- „Pobegao sam biciklom od rata“
- „Imali smo divan grad, ali ga više nema": Kako izbeglice iz Ukrajine žive u Srbiji
Lokalni zvaničnici procenjuju da će uprkos opasnosti i nestašici svega, oko 7.000 do 8.000 ljudi ostati u Lisičansku.
Mnoge je zarobio strah, kaže Anton Jaremčuk.
„Oni poznaju samo ovo mesto. Nikad nisu bili izvan grada. Tu su proveli čitave svoje živote i plaše da će završiti na ulici."
Za sada, on i njegov tim nastavljaju da lupaju na sva vrata, nudeći ljudima izlaz.
Posle nekoliko pokušaja, pronalaze kuću čoveka po imenu Saša, koji je najverovatnije pretrpeo moždani udar.
Pet dana mu nije bila ukazana medicinska pomoć.
Tri dana ništa nije jeo.
Nakon što je pažljivo unet u kombi, dobrovoljac je povikao: „Sve će biti u redu!".
Saša je pokušao da mu odgovori, ali on je izgubio čulo govora.
Dok pada mrak, tim obavlja poslednju posetu za danas da bi pokupio jedan bračni par i njihove četiri ćerke.
Majka, Nina, dotrčava sa malom Kaćom u naručju.
Još dve male ćerke utovaraju se u kombi, od kojih je jedna počela da muca otkako je izbio rat.
Njihova lica su umrljana od prljavštine, Ninino od suza.
„Stvarno smo se uplašili danas i moj muž mi je rekao da moramo da idemo", kaže Nina.
„Bilo je strašno. Četiri meseca smo proveli u podrumu", dodaje ona.
Potom na vrata izlazi njihova najstarija ćerka Lada.
Sa 12 godina, ona je dovoljno odrasla da može da nosi neke torbe i da razume promene oko sebe.
Kad je pitam da li su njene prijateljice otišle, ona zastaje i počinje da plače.
„Ne znam gde su one sada", kaže ona.
„Ne znam čak ni šta se desilo sa mojim drugaricama iz odeljenja. Neke su otišle. Razgovarala sam s njima pre nego što je sve počelo. Ne znam kako su sada."
Bilo je vreme da se pođe pre noćnog pojačavanja granatiranja.
Dok odlazimo duž neravnog zemljanog puta ka relativnoj sigurnosti mimoilazimo se sa vojnicima ukrajinskih snaga koji ulaze u grad.
Stiče se utisak da Lisičansku ubrzano ponestaje vremena.
Možda će vas zanimati i ova priča:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
