U gradu bez struje, sa ograničenim pristupom vodi, bez hrane, sa svakodnevnom pretnjom snajpera i granata, grupa umetnika rešava da - snimi film.
Za mladog glumca Senada Bašića, presudno je bilo poznanstvo sa francuskim rediteljem Fransoom Lunelom.
„Umetnost je pod opsadom Sarajeva, u uslovima rata i ropstva, bila prostor slobode - ne samo za umetnike, već za sve", kaže Senad Bašić, glavni glumac i art direktor Neočekivane šetnje, jedinog igranog filma snimanog tokom opsade Sarajeva, za BBC na srpskom.
Radnja ovog filma smeštena je u opkoljenom gradu i prati mladog glumca koji pokušava da živi kao i pre rata u gradu oko koga bukte neprijateljstva i sa ljudima koji su svesni sukoba, ali mu to - ne uspeva.
Scenografiju srušenog grada su imali, a scenario su Lunel i Bašić pisali paralelno sa snimanjem.
Kako Bašić navodi, specifičnu estetiku filma, na žalost autora, proslavili su drugi svetski autori.
- Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
- Opsada Sarajeva: Život pod granatama
- Valter se vraća u Sarajevo - u muzej
Za 1.423 dana opsade Sarajeva, od 5. aprila 1992. godine do 29. februara 1996. godine, prema podacima Baze bosanskohercegovačkih filmova, snimljeno je i oko 80 dokumentarnih filmova.
„Specifične okolnosti rata doprinose i tome da, štagod da snimiš, ima neko značenje.
„U nekim normalnim okolnostima, ljudi traže priču, traže ideju, a ovde gde god da se okreneš nečega ima - i dan danas vidim to kada gledam te filmove", kaže Antonije Nino Žalica, jedan od autora kratkih dokumentarnih filmova, za BBC na srpskom.
Scenario i scenografija - opkoljeni grad
Senad Bašić, tada član Kamernog teatra 55, sa suprugom Jasnom i dvoje dece živeo je na Ilidži, a u Sarajevo su otišli tramvajem 26. aprila 1992.
Ilidža, zapadna opština Sarajeva, na početku rata kontrolisale su snage koje su se od 12. maja 1992. zvale Vojska Srpske Republike Bosne i Hercegovine ili kasnije Vojska Republike Srpske.
U tom delu grada nije bilo pozorišta, pa je Bašić otišao u centar grada, gde se nalazilo njegovo matično pozorište, Kamerni teatar 55.
Ovo pozorište osnovano je 1955. sa željom da ponudi savremene drame sarajevskoj publici, a tokom opsade grada bilo je jedno od aktivnijih teatara u gradu u koji su dolazili i strani pozorišni radnici da organizuju predstave.
„U tom trenutku Sarajevo nije bilo pod opsadom, ali sve se to desilo u narednih desetak dana", priseća se Jasna Bašić za BBC na srpskom selidbe u Sarajevo.
Ona u tom trenutku, osim braka sa glumcem i prijateljima iz sveta filma i pozorišta, nije imala nikakve veze sa sedmom umetnošću - bavila se trgovinom.
Već 1993. umetnici su počeli da dolaze u opkoljeno Sarajevo, navodi Jasna Bašić, kako bi osetili adrenalin, a među njima je bio i dvadesetogodišnji student filma iz Francuske Fransoa Lunel.
Na jednom od susreta, Senad Bašić i mladi francuski reditelj dogovorili su se da snime nekomercijalni umetnički film o umetniku u gradu pod opsadom.
„Kako sam već imala iskustvo poslovne žene, rekli su mi da ću ja producirati film iako nikada to nisam radila, ali snašla sam se nekako i okupila ekipu", kaže ona.
Zajedno sa Radio-televizijom Bosne i Hercegovine i sopstvenom produkcijom „Stop film", tokom prve godine opsade Sarajeva počeli su da snimaju prvi i jedini igrani film iz ovog perioda istorije grada.
Hrana i filmska traka
U opkoljenom gradu bez struje, vode i hrane, honorar za snimanje filma nije značio mnogo.
Zato su hrana, cigarete i poneko alkoholno piće bile svojevrsne plate za filmske radnike u tadašnjem Sarajevu.
U gradu pod opsadom, novca za produkciju igranog filma je bilo, priseća se Jasna Bašić, ali ne i namirnica.
Jedini način da se nabavi hrana bila je kupovina u hrvatskom primorskom gradu Splitu, do koga su leteli avioni Ujedinjenih nacija koji su dopremali namirnice za članove misija ove međunarodne organizacije.
„Rešili smo da se predstavimo kao lokalno osoblje jedne od organizacija, a da Fransoa Lunel bude naš šef.
„Uspeo nam je plan i naš reditelj nam je jednim letom do Splita nabavio majonez, sardine, luka i jaja - sve čega u Sarajevu nije bilo", kaže Bašić.
To je, dodaje, bila i prva faza u produkciji filma,
Pogledajte video: Tri decenije od početka opsade Sarajeva
Međutim, imali su još posla.
Preko potrebnih filmskih traka u Sarajevu nije bilo.
Ekipa filma Neočekivana šetnja imala je srećnu okolnost da je reditelj došao iz Francuske,
„Fransoa je iz Francuske sa sobom doneo i filmsku traku od 16 milimetara, tako da nam je to bio sav početni kapital", priseća se Jasna Bašić.
Od koproducenta iz RTV BiH dobili su kamere koje su koristile ovu traku i okupili su ekipu.
Snimanje je moglo da počne.
Teme svuda po gradu i dokumentarna gluma
Autori igranog filma odlučili su se da glavni junak njihovog filma bude glumac iz Sarajeva koji se našao u ratnoj situaciji.
„Nismo želeli da snimamo komercijalni film jer nismo bili u situaciji, a i mislili smo da ćemo čistim umetničkim filmom uspeti da uhvatimo trenutak i presek stanja u gradu pod opsadom, u ratu", kaže producentkinja filma Jasna Bašić.
Bez specijalnih efekata, film je sniman između porušenih zgrada, kroz dim i prašinu.
„Tek nekoliko godina kasnije sam saznao za termin dokumentarna gluma i za manifest Dogma 95, a mi smo, eto, sve to radili 1993. i 1994. u Sarajevu", priča glumac i art direktor filma Senad Bašić.
- Feđa Štukan za BBC: Prva uloga mi je bila da glumim ludilo da se izvučem iz rata
- Glumac Izudin Bajrović o „sarajevskoj bajci" i „ljudima starog kova kojih više nema"
- „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna"
Dogma 95 je pokret u filmskom stvaralaštvu koji su osnovali danski reditelji Tomas Vinterberg i Lars fon Trir.
Njih dvojica i autori okupljeni oko njih zahtevali su da se filmovi snimaju bez dodatnih scenografija i efekata, da se snima kamerom iz ruke, bez pomoći stativa, na filmskoj traci od 35 milimetara.
„Nismo imali vremena da zapišemo ranije kako smo snimali, možda bismo i zvanično bili prvi sa tim pristupom u filmu", kaže kroz smeh Bašić.
Pogledajte video: Preživljavanje, otpor, kreativnost
Jedno oko na setu filma, drugo traži snajpere i granate
Snimanje igranog filma proteklo je u sličnim okolnostima.
„To je bilo vreme kada si mogao da pogineš zbog vode za piće.
„Da bi imao vodu za piće, morao si da ideš do točila na jednom od tri mesta u gradu i da paziš na snajpere i granate - isto je bilo i sa snimanjem", kaže Jasna Bašić.
Na sigurnim mestima, kada se nije pucalo, u scenografiji koju su rat i granate namestili, ekipa filma je sa dozvolom za kretanje tokom policijskog časa snimala scene jedinog igranog filma iz tog vremena.
Dozvole su dobijali i oni koji su bili retki statisti u tom filmu, navodi Jasna Bašić.
Tokom snimanja, napominje ona, niko iz ekipe nije poginuo.
Međutim, u filmu koji su snimili, glavni junak, koji je pokušao da se nosi sa svim izazovima koje rat nosi, u jednoj od vožnji bicikla kod sarajevske Gradske većnice po scenariju gine, ali ne od granata ili snajpera, već u saobraćajnoj nesreći.
„Pucalo se, pa šta? To je lepota tog filma", kaže producentkinja Neočekivane šetnje.
Filmske projekcije i festivali
Još nezavršen film Neočekivana šetnja Senad i Jasna Bašić odneli su neplanirano na Kanski festival.
„Sa torbama punim trakama, kroz sarajevski tunel, jedne od poveznica sa opkoljenim gradom, krenuli smo preko Igmana za Francusku da nađemo koproducente koji će dati novac za laboratorijske usluge.
„Na Igmanu smo našli izrešetanog juga i njime stigli na jug Francuske", priča o postprodukcijskim pustolovinama Jasna Bašić.
Na zakazanom sastanku nisu imali sreće, a kako su iz Sarajeva izašli 24. aprila 1995, shvatili su da se Kanski festival održava baš tada i odvezli se u izrešetanom jugu do ovog čuvenog evropskog filmskog grada.
„Tu smo sreli i Emira Kusturicu koji je Senadu, njegovom nekadašnjem studentu, pozajmio odelo, pa smo zajedno sa ekipom filma Underground i trubačima ušetali u Kan", priča kroz osmeh Jasna Bašić.
Ni u Kanu nisu našli finansije za film pa su nastavili ka nemačkom gradu Štutgartu, gde je Senad Bašić glumio do 11. jula i pada Srebrenice, kada je dobio poziv da igra Hamleta u matičnom Kamernom teatru 55 u Sarajevu.
Film je završen tek 1996, a premijeru je imao na filmskom festivalu u švedskom Geteborgu februara 1997, a zatim je prikazan i u Torontu, Montrealu, na filmskom festivalu na Havajima.
Do sada je pušten nekoliko puta na Federalnoj televiziji, naslednici RTV BiH.
„Možda bi i trebalo da razmislimo o distribuciji tog filma, dovoljno je prošlo, a i postoje platforme na kojima možemo da ga plasiramo", dvoumi se Jasna Bašić.
'Luksuz snimanja filmova o običnim ljudima'
Tokom rata, u Sarajevu su snimani i dokumentarni filmovi, a skoro 60 izašlo je iz producentske kuće SaGA (Sarajevska grupa autora).
Ismet Arnautalić, poznat i kao jedan od osnivača sarajevske grupe Indeksi, sa još nekoliko prijatelja je 1991, pred sam početak rata na prostoru bivše Jugoslavije, osnovao jednu od privih privatnih produkcijskih kuća u Sarajevu.
Sa televizijskim iskustvom, krenuo je u pripremu igranog filma Savršeni krug.
Međutim, rat u Bosni i Hercegovini prekinuo je planove.
„Kada dođe do rata, onda se čitav život izokrene i ne možete više normalno ni da živite, ni da snimate, pa se morate snaći.
„Tako smo i mi započeli produkciju dokumentarnih filmova tokom rata."
Sav novac koji su dobili za igrani film preusmerili su na produkciju dokumentaraca.
Nekoliko desetina autora svakodnevno je snimalo ulice opkoljenog grada.
Među autorima SaGA-e bili su i književnik Antonije Nino Žalica i njegov brat Pjer, danas poznati bosanskohercegovački filmski reditelj.
Osim hrane i vode, filmadžijama koji su odlučili da kamerom zabeleže svakodnevicu opkoljenog Sarajeva bile su potrebne i trake.
„Svakog od stranaca koji je dolazio u Sarajevo molili smo da nam donese trake, a sećam se da nam je Pipa Skot, poznata američka glumica, donela pun kofer traka", priča Ismet Arnautalić.
A kada su dobili trake, izlazili su da snimaju.
„Bez nekih velikih planova, scenarija i ideja, išli smo i snimali jer uvek je neko video nešto zanimljivo dok je prolazio gradom", priseća se Antonije Žalica.
Snajperisti i granate su svakog trenutka vrebali umetnike, ali su filmadžije naučile kako da se ponašaju na snimanju i kako da reaguju ako krene opasnost.
„Naročito ako vide nekog sa kamerom - pucaju.
„Jedino na strane novinare nisu pucali jer su imali obeležja", kaže Žalica.
On dodaje da je sreća što niko od kolega nije poginuo tokom snimanja.
Pogledajte video:
Autori produkcije SaGA odlučili su se da prikažu stanje u opkoljenom gradu onako kako je i bilo.
„Mi smo imali jedan fantastični luksuz da nismo pripadali nikome i valjda su svi shvatili da mi želimo da radimo filmove o običnim ljudima, bez trunke propagande sa bilo koje strane", kaže Antonije Žalica.
Kako žive deca u ratu, kako žive članovi hinduističkog verskog pokreta Hare Krišna u opkoljenom gradu, kako nastaje umetnost - neke su od tema filmova koje su snimili ovi autori.
Svakodnevno su snimali po gradu, u dnevnim smenama.
Snimali su „iz ruke", bez pomoći stativa i trudili su se, kaže Žalica, da sve snime na sigurnom mestu, u što kraćem vremenskom periodu.
Snimanja su pretočena u više od 60 dokumentarnih filmova, a 1994. dobili su i nagradu Evropske filmske akademije.
Kako struje nije bilo, pa samim tim ni bioskopi nisu radili, Sarajlije nisu mogle da gledaju ove filmove.
Ipak, u bioskopu Radnik, u centru Sarajeva, održana je 1993. projekcija dokumentarnih filmova.
„Opasnost je bila da ljudi čekaju u redu da kupe kartu, pa smo ih preko skrivenih dvorišta dovodili do bioskopske sale."
„Ljudi su bili srećni, nasmejani, jer su mogli da vide film posle toliko godina, a i da vide teme koje nisu ratne", priča Ismet Arnautalić.
Filmovi produkcije SaGA i MGM Sarajevo puštani su na televizijama u inostranstvu preko Evropske radiodifuzne unije, udruženja evropskih televizijskih kuća nastalog 1950.
„Milion gledalaca širom Evrope gledali su naše filmove jer su želeli da vide kako ljudi žive u opkoljenom Sarajevu, a ne samo sukobe i stradanja koji su bili svakodnevni prilozi u vestima tih dana", pojašnjava Arnautalić.
Pogledajte video: Opsada Sarajeva - sećanja preživelih
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
