„Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo."
Tako je glasila čuvena rečenica koju je po stupanju na mesečevu površinu 20. jula 1969. izgovorio Nil Armstrong, kosmonaut i prvi čovek koji je to uspeo, u okviru misije „Apolo 11" američke svemirske agencije - NASA.
Ovaj događaj uživo su prenosile televizije širom sveta, pa i TV Beograd, a Nacionalna vazduhoplovna i svemirska administracija (NASA), kako glasi njen puni naziv, uspela je na taj način da prestigne Sovjete u takozvanoj „svemirskoj trci".
„NASA je odgovorna za jedinstvena naučna i tehnološka dostignuća kod svemirskih letova u kojima učestvuju ljudi, u vazduhoplovstvu, nauci i svemirskim projektima koji su imali širok uticaj na našu naciju i svet", piše na sajtu američke svemirske agencije.
U decenijama koje će uslediti, NASA je nizala uspešne misije i projekte, od lansiranja prve američke svemirske stanice, spejs-šatlova i satelita, preko istraživanja planeta Sunčevog sistema i slanja robota na njihovu površinu, pa do saradnje sa Rusima i razvoja savremenih svemirskih teleskopa.
- Sletanje na Mesec - teorije zavere i istina
- Kako su Sovjeti tri puta stigli na Mesec pre Amerikanaca
- Kako Mesec utiče na vremenske prilike na Zemlji
Osnivanje i trzavice
Usred Hladnog rata, perioda zaoštrenosti odnosa između velikih sila - prvenstveno Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih Država (SAD), trka za prevlast se vodila na različitim poljima, pa i van granica Zemlje, u kosmosu.
Sovjeti su poveli u svemirskom krosu lansiravši u zemljinu orbitu veštački satelit Sputnjik I - 4. oktobra 1957. godine, a potom i Sputnjik II sa prvom životinjom u svemiru, psom Lajkom, 3. novembra.
Ubrzo je usledio odgovor sa druge strane gvozdene zavese, na takozvanu „Sputnjikovu krizu" koja je probudila strah Amerikanaca za vlastitu bezbednost.
Posle višemesečnih konsultacija sa saradnicima i razmatranja ponuđenih opcija, američki predsednik Dvajt Ajzenhauer potpisao je 29. jula 1958. godine Nacionalni aeronautički i svemirski akt, kojim je zvanično formirana NASA.
Ovaj akt je, prema pisanju američkog magazina Tajm, trebalo da „obezbedi istraživanje problema letenja unutar i van zemljine atmosfere", ali da posluži „i za druge svrhe".
Jedna od tih svrha bila je i, dodaju, „prevazilaženje rivaliteta među službama koje su unosile pometnju u američke raketne i svemirske programe".
Pre Nase, istraživanjima pojedinih delova svemira bavile su se različite vojne strukture, pa se smatralo da je njenim osnivanjem, kao i Vojne istraživačke agencije (Darpa), ova „birokratska noćna mora prevaziđena".
Međutim, usledila su kratkotrajna trvenja visokih funkcionera Nase i vojske, posebno oko vojnog Redston Arsenala gde su se proizvodile rakete i Laboratorije za mlazni pogon pri Kalifornijskom tehnološkom institutu u Los Anđelesu, koji je takođe podržavala vojska.
Naposletku je NASA obezbedila nadmoć u američkom istraživanju svemira, a daljih sukoba po ovom pitanju nije bilo.
Američka svemirska agencija je zvanično je počela rad 1. oktobra 1958. godine.
NASA je naslednica Nacionalnog savetodavnog odbora za aeronautiku (NACA), čiji je jedan od osnivača bio srpski naučnik Mihajlo Pupin 1915. godine, o čemu svedoče i fotografije koje se nalaze na sajtu američke svemirske agencije.
Apolo 11 i svetla strana Meseca
Početkom šezdesetih, Sovjetski Savez je još vodio u „svemirskoj trci", a zavidnu prednost je stekao 12. aprila 1961. kada je Jurij Gagarin postao prvi čovek koji je poleteo u svemir, kosmičkim brodom pod imenom Vostok-1.
Već u maju iste godine, američki predsednik Džon F. Kenedi zacrtao je novi nacionalni cilj koji će se sprovesti u okviru postojećeg Nasinog Apolo programa - do kraja dekade „sleteti na Mesec sa posadom i vratiti se na Zemlju".
Ovaj cilj je ostvaren u okviru misije Apolo 11 u kojoj su učestvovali Nil Armstrong, Edvin „Baz" Oldrin i Majkl Kolins.
Trojica kosmonauta put zemljinog prirodnog satelita, zaputili su se 16. jula 1969. godine sa Svemirskog centra Kenedi na Floridi, čuvenom raketom Saturn 5.
Četiri dana kasnije, na Mesec je sletela prva letelica sa ljudskom posadom.
Prvi je na mesečevu površinu zakoračio Nil Armstrong, da bi mu se dvadesetak minuta kasnije pridružio i Baz Oldrin.
Treći član posade Majkl Kolins ostao u komandnom modulu „Kolumbija", kružeći po Mesečevoj orbiti.
Dvojica kosmonauta su na površini Meseca proveli 21 sat i 36 minuta i za to vreme uspeli da postave televizijske kamere kako bi milioni ljudi širom sveta mogli da gledaju ovaj istorijski događaj, čuli su se putem telefonske veze i sa američkim predsednikom Ričardom Niksonom i postavili zastavu SAD.
Takođe su fotografisali teren i prikupili oko 21,5 kilograma materijala koji su poneli na lunarni modul „Orao" - letelicu koja ih je spustila, a potom i vratila nazad u komandni modul.
Posle leta koji je ukupno trajao 195 sati, 18 minuta i 35 sekundi, u prostoru veličine većeg automobila, sa zakašnjenjem od nekih pola sata, komandni modul je sleteo u Tihi okean, dvadesetak kilometara od nosača aviona USS Hornet.
Astronauti su helikopterom prevezeni do plovila gde su pregledani, a zatim primljeni u karantin gde su proveli tri nedelje.
I posle više od pola veka od sletanja na Mesec, pristalice teorija zavere ne veruju u ovo dostignuće, dok je pet odsto Amerikanaca ubeđeno da je događaj lažiran, pokazuju ankete stručnjaka američke svemirske agencije.
Jedna od glavnih dokaza koje teoretičari zavere nude je navodno vijorenje američke zastave u bezvazdušnom prostoru.
Naučnici tvrde da su zastavu izgužvali Armstrong i njegov kolega astronaut Baz Oldrin upotrebom sile kako bi postavili šipku na tlo, a takav oblik je zadržala jer je gravitacija na Mesecu šest puta slabija nego na Zemlji.
Još jedna teorija zavere koja se često pominje je i otisak stopala Baza Oldrina koji je na Mesecu nemoguće ostaviti zbog odsustva vlage.
Mark Robinson, profesor Državnog univerziteta u Arizoni, kaže da je mesečevo tlo prekriveno rastresitim slojem kamenja i prašine po imenu „regolit", u kojem je lako ostaviti otiske.
Pošto na Mesecu nema atmosfere, a samim tim ni vetra, otisci stopala će tamo ostati milionima godina, ističe profesor.
- Srbin koji je poslao čoveka na Mesec
- Kako izgleda šetnja po Mesecu
- Upoznajte malobrojne „žene na Mesecu"
Kosmička veza Srbije i Nase
Iako je bio prvi, Mihajlo Pupin nije ostao jedini Srbin povezan sa američkom svemirskom agencijom.
Tako je, na primer, u istorijskom projektu sletanja na Mesec učestvovao tim „Srpski sedam" sastavljen od Amerikanaca srpskog porekla.
Bili su to Milojko Majk Vučelić, Slavoljub Sem Vujić, Miloš Šurbatović, Danilo Bojić, Pol Dujić, Piter Galović i Dejvid Vujić - koji je o tome 2019. godine govorio u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.
Milojko Majk Vučelić imao je zapaženu ulogu i u drugim misijama, a posebno 1970. godine pri spašavanju astronauta „Apola 13" koji ga je dozvao čuvenom rečenicom „Hjustone, imamo problem".
Više o njegovom radu pročitajte u priči BBC na srpskom.
Za ovaj podvig, Ričard Nikson ga je odlikovao najvišim američkim civilnim odlikovanjem - Predsedničkom medaljom slobode.
Astronauti iz posade Apolo 11 - Nil Armstrong, Majkl Kolins i Edvin Baz Oldrin, nekoliko meseci po povratku iz kosmosa, oktobra 1969, posetili su Beograd i tom prilikom predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu poklonili kamenčiće sa Meseca.
Fragmenti mesečevog tla čuvaju se danas u Muzeju Jugoslavije.
Početkom prošle godine Nasa je u okviru programa istraživanja Marsa, na tlo „crvene planete", odnosno u njegov krater Jezero, spustila rover pod nazivom „Istrajnost".
U ovom projektu učestvovala je i Beograđanka Dragana Perković - Martin, koja je do tada u Nasa timu radila 13 godina.
- Aleksej Leonov: Rus koji je mogao da bude prvi čovek na Mesecu
- „Limena konzerva iznad sveta” - pripreme Jurija Gagarina za istorijski let
- Kako su se sovjetski kosmonauti obučavali za svemir
- Sojuz: Sovjetski svemirski relikt koji je opstao
Apolo-Sojuz test projekat i sovjetsko-američka saradnja
Iako je delovalo drugačije, dok se svemirska trka odvijala, postojali su napori da se ostvari saradnja dve kosmičke sile, prvenstveno oko razmena naučnih podataka.
Još je američki predsednik Džon F. Kenedi 1963. godine predlagao zajedničke svemirske misije, da bi 1967. i 1968. dve zemlje potpisale sporazume koji bi omogućili zajedničko spasavanje kosmonauta i vraćanje svemirskih objekata u zemlju porekla.
Početkom 1971. SAD su predložile zajedničku misiju za testiranje hardvera za spajanje koji je već bio dizajniran, a Sovjeti su na to pristali.
Tako je utabana staza za prvu međunarodnu misiju sa posadom, zvanično nazvana Apolo-Sojuz test projekat, koju će nekoliko godina kasnije Amerikanci i Sovjeti zajedno realizovati.
Pregovori su trajali dve godine u obe zemlje, a cilj je bio spajanja američke svemirske letelice Apolo sa sovjetskom Sojuz u kosmosu.
Projekat je formalizovan „Sporazumom o saradnji u istraživanju i korišćenju svemira u miroljubive svrhe", koji je potpisan tokom pregovora o ograničenju strateškog naoružanja (SALT) između SAD i SSSR 1972. godine.
Misija je počela 15. jula 1975. godine lansiranjem sovjetskog Sojuza sa kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu, a sedam sati kasnije i američkog Apola iz Svemirskog centra Kenedi na Floridi.
Spajanje letelica odvilo se 17. jula, a kao simbol detanta - poboljšanja odnosa između dve supersile tokom Hladnog rata, usledilo je i rukovanje u svemiru između američkog astronauta Tomasa Staforda i njegovog sovjetskog kolege Alekseja Leonova.
Iako je delovalo da je ovo početak međunarodne saradnje, naredni zajednički let američki i ruski astronauti imaće tek 1994. godine.
Najveći i najskuplji teleskop
U saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom i Kanadskom svemirskom agencijom NASA je krajem prošle godine u svemir lansirala najveći svemirski teleskop do sada napravljen, vredan 10 milijardi dolara (9,8 milijardi evra).
Nosi ime Džejms Veb, po jednom od arhitekata sletanja Apolo na Mesec, i ujedno je i naslednik čuvenog teleskopa Habl.
Nedavno su objavljene prve fotografije „kosmičkog plesa" i „zvezdanih jaslica" snimljene ovim čudom nauke koji prikazuje svemir u boji.
- Može li Nasin svemirski teleskop da otkrije vanzemaljski život
- Najdublji pogled u univerzum do sada u boji
Teleskop Džejms Veb vrši sve vrste posmatranja neba, ali ima dva sveobuhvatna cilja.
Jedan je slikati prve zvezde koje su zasijale u univerzumu pre više od 13,5 milijardi godina, a drugi ispitivanje udaljenih planeta kako bi se videlo da li bi one mogle biti naseljive.
Prve fotografije samo su najava onoga što će moći da se vidi kasnije, kaže profesorka Džilijen Rajt, koja je navodila jedan od četiri infracrvena instrumenta ovog teleskopa.
„Kad god pogledate u nebo na novi način, videćete stvari koje niste očekivali," rekla je ona.
„Činjenica da su novi podaci toliko dobri, da su veoma dobrog kvaliteta i da smo do njih došli posle nekoliko sati posmatranja, to govori o otkrićima do kojih ćemo doći."
Tokom brifinga u Beloj kući, prva slika snimljena ovim teleskopom pokazana je i američkom predsedniku Džozefu Bajdenu.
„Možemo da vidimo mogućnosti koje niko ranije nije video. Možemo da idemo na mesta na koja niko ranije nije išao", rekao je on.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
