Osmogodišnja Ana ulazi u sobu okrečenu jarkim bojama, jednom rukom se držeći za majku, a drugom grleći plišanog medu.
Ona stidljivo gleda u majku, ne odvajajući se od nje, dok prilaze sofi i sedaju na nju.
Ana je jedna od mnoge dece koja traže psihološku pomoć u Buči da bi lakše razumela rat i vlastita iskustva u sukobu.
Buča, na manje od sat vremena vožnje od Kijeva, nalazila se na početku invazije pod okupacijom ruske vojske.
Sada je u središtu istrage o ratnim zločinima.
Anina porodica, poreklom iz istočnog regiona Lugansk, preselila se u Buču 2014, kad su proruske snage zauzele više oblasti u istočnoj Ukrajini.
Svega osam godina kasnije, porodica je bila prisiljena da beži još jednom.
- Masovna ubistva civila u Buči - šta znamo do sada
- Zločini u Buči: „Žalim što i mene nisu ubili“
- „Njihovi vojnici im ne trebaju": Pronađena tela mrtvih ruskih boraca blizu Kijeva
Anina majka Viktorija kaže da nije mogla ni da zamisli da će morati ponovo da se evakuišu.
Ona kaže da je spavala 24. februara kad je čula neobičnu buku - i brzo shvatila da su Rusi počeli invaziju.
„Uključili smo televizor, shvatili šta se dešava i odmah počeli da pakujemo stvari", kaže ona.
Probudila je iznenađenu Anu, koja je uporno ispitivala šta se dešava i kuda idu.
Porodica je napustila grad i uputila se ka bezbednosti Kaluša, u zapadnoj Ukrajini.
Ostali su tamo nekoliko meseci, iznajmljujući smeštaj.
Čim su se ruske snage povukle, porodica se vratila u dom u Buči.
Ali još su ostali psihološki ožiljci od invazije.
„Ona je veoma emotivna", kaže Viktorija za Anu.
„Plaši se zvukova. Ako čuje kako prolazi voz, odmah trči do mene."
Viktorija je odlučila da prijavi Anu u Psihološki centar u Buči.
Psihoterapeuti u radu sa decom koriste crtanje i igru, ponekad individualno ili u grupama.
„Ona obožava da crta, može da govori o svojim crtežima satima. Prenosi osećanja na papir, pravi figure od plastelina.
„Za nju mislim da je od pomoći da istrese negativne emocije na papir", kaže Viktorija.
Kod kuće, Ana ima crteže na frižideru na kojima piše: „Pobeda" i čak jedan ukrajinskog slavnog psa deminera Patrona.
Dok pričamo, Ana se igra u pesku i sa igračkama u prostoriji do nas.
„Ona je otvorena, mnogo razgovaramo. Isprva je bila malo uplašena, kao da je psihološkinja zapravo doktorka", kaže Viktorija.
Ana kaže da voli da dolazi u centar i da priča sa terapeutkinjom Ljudmilom.
Ali se u nekim situacijama i dalje brine.
„Kad je u toku uklanjanje mina ili besni oluja, pomislim da su to eksplozije", kaže ona.
Ova osećanja tipična su za osobe koje su iskusile rat, kaže Natalija, jedna od psihološkinja iz centra.
„Mnoga deca se obično više vežu za roditelja. Dete se ne oseća bezbedno, slobodno, i to je takođe simptom traume", kaže Natalija.
„Deca mogu da nazaduju u godinama, na primer, ako imaju sedam godina, mogu da počnu da se ponašaju kao da imaju tri. Mogu da se upiške i imaju ružne snove. Mogu i da postanu nervoznija."
U nekim slučajevima, deca mogu da budu i agresivnija, kaže ona.
U zemlji je velika potražnja za ovakvim centrima.
To je nešto što „Glasovi dece", organizacija koja radi širom Ukrajine, vrlo dobro zna.
Natalija Mosijuk, psihološkinja iz ove dobrotvorne organizacije, kaže da je videla porast broja dece koja dolaze na sesije u šest centara organizacije širom Ukrajine.
„Situacija je teška za decu, naravno. Sirene, stanje njihovih roditelja, za koje su vezana, gubitak njihove svakodnevne rutine.
„Izgubila su vreme sa prijateljima, vreme koje provode u školi. I zato se ne ponašaju onako kao pre", kaže ona.
Ilija, još jedno dete, stiže u centar.
On utrčava uzbuđeno u salu i smeška se osoblju.
Može da se čuje kako ciči od sreće dok se igra u susednoj prostoriji.
Njegov otac Aleksandar kaže da se ponašanje njegovog sina pogoršalo od početka invazije.
„Bio je mirniji pre rata. A onda kad se desila invazija, postao je nervozniji. Ali ide na bolje", kaže njegov otac.
To je tek druga Ilijina poseta centru, a Aleksandar kaže da se već oseti poboljšanje.
„Nije mogao da spava ranije, ali sada spava", kaže on. „Ponaša se mnogo bolje sada."
Zbog iskustava u Buči, regionalna administracija je tražila da se otvori psihološki centar.
„Ljudi su bili pod velikim stresom posle okupacije", kaže Natalija Zarecka, vojna psihološkinja koja nadgleda otvaranje psihološkog centra u Buči.
„Kad ste pod okupacijom, naučite da preživite u neprijateljskom okruženju, oslanjajući se samo na sebe. Zato smo pomislili da bi bilo dobro otvoriti centar koji bi radio puno radno vreme."
Ona bi volela da vidi mrežu centara kao što je ovaj otvorenih u oblastima pod ruskom okupacijom kao što su Irpin i Hostomel koji bi bili dostupni deci i odraslima.
I roditeljima je potrebno ukazati pomoć, dodaje ona.
„Mislim da i roditelji treba da idu na terapiju. Vidim da mnogo roditelji, naravno, prvo misle na svoju decu, ali trebalo bi da misle i na sebe", kaže ona.
Porparolka ukrajinskog Ministarstva zdravlja rekla je za BBC da ono radi na nacionalnoj strategiji za psihološku pomoć.
Ministarstvo je u pregovorima sa nevladinim organizacijama koje imaju iskustva u nezi mentalnog zdravlja.
Zarecka kaže da iako je Buča doživela traumu, već je počela da pokazuje znake oporavka.
Dok Ana odlazi iz centra držeći u zagrljaju plišanog medu, čemu se ona nada u budućnosti?
„Da će se rat okončati ove godine i da ću postati veterinarka kad porastem."
Izradi priče doprinela je Svitlana Libet.
Možda će vas zanimati i ova priča:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
