Matijas Vagner i Sonja Velte iz Minhena odlučili su da odu na kraj sveta, ali umesto u automobil, avion, voz ili autobus, seli su na bicikle koji će im više od dve godine biti i dom i prevozno sredstvo.
Zaputili su se u Singapur, državu na krajnjem jugoistoku Azije, otkriva 34-godišnji hemičar.
„Ako izračunate koji je najudaljeniji grad od našeg doma u Minhenu do kojeg se može stići isključivo kopnom, videćete da to nije ni Kejptaun, ni Kamčatka, već baš Singapur - preći ćemo ukupno 40.000 kilometara", priča ovaj Nemac za BBC na srpskom dok odmara u bašti kampa pored šatora u kojem je prenoćio.
Sonja Velte je 30-godišnja matematičarka, koja je pre polaska na putovanje na dva točka radila u osiguravajućoj kući, dok je Matijas uoči početka avanture predao doktorsku disertaciju na fakultetu.
„Oduvek sam želela da putujem širom sveta, a nekoliko godina pre nego što sam upoznala Matijasa, mojoj majci su dijagnostikovali kancer i tada sam se zapitala kako bih živela kada bi mi rekli da imam samo još godinu dana života", objašnjava ona.
Napravili su plan, pripremili se i 12. marta ove godine su od jezera Kimze nadomak Minhena krenuli ka Aziji, a tri meseca kasnije, stigli su u Negotin u istočnoj Srbiji.
- Kako je pandemija pokrenula biciklističku revoluciju
- Tri stvari koje biciklistima u Srbiji život čine lakšim i lepšim
- „Ukr'o mami": Kako da vaš bicikl ne dobije noge
'Šta bih uradila sa godinu dana života?'
Do grada na obali Dunava prešli su 4.700 kilometara, pa su odlučili da odmore nekoliko dana u kampu za bicikliste pored kojeg prolazi biciklistička Staza gvozdene zavese (Eurovelo 13), jedna od 19 zvaničnih biciklističkih ruta u Evropi.
Matijas i Sonja putuju „bez striktnog rasporeda", ali imaju jasan krajnji cilj - da se domognu Singapura, priča ovaj nemački par.
Vagner je nešto pričljiviji od partnerke i otkriva da je od 2013. počeo da ide na duže ture biciklom pošto je na Islandu upoznao sunarodnike iz Nemačke, koji su do ove ostrvske države došli na dva točka.
Sonja Velte nije imala slična iskustva dok nije upoznala četiri godine starijeg Matijasa, ali je „od malena znala da želi da putuje", priča ona.
„Nisam htela da besciljno lutam, već da imam jasan cilj gde želim da stignem - tako smo se odlučili za Singapur i napravili plan", priča ova matematičarka.
Sonja ranije nije išla na biciklističke ture duže od 100 kilometara, pa je par odlučio da pre avanture duge 40.000 kilometara testira sposobnosti na nekoliko kraćih putovanja.
Vozili su do Danske, duž morske obale na severu Nemačke i na Alpima, o čemu su pisali u njihovom blogu.
„U početku ovog putovanja mi je bilo teško da izguram toliko kilometara svakog dana, ali brzo sam se navikla - sada su mi mišići snažniji, a i leđa mi se ispravljaju, jer sam prinuđena da ih držim u zdravijem položaju dok vozim", priča mi ova 30-godišnjakinja.
Dok klima glavom potvrđujući Sonjine reči, Matijas počinje da objašnjava zbog čega su svi napori kroz koje su prošli bili cena koju su rado platili.
„Ovakvu vrstu slobode nisam osetio ranije", ističe Vagner.
„Kada putuješ bez striktnog rasporeda, možeš da zastaneš svakog dana, odlučiš da produžiš ili skratiš putovanje, ali i da se vratiš kući ako poželiš", dodaje Nemac.
Volja je dovoljna, a izgovori su višak: Može se i doktorirati na putu
Mnogi zamišljaju ljude koji se upuštaju u slične avanture kao elitne sportiste koji godinama žive i treniraju samo kako bi uspeli da pređu desetine hiljada kilometara na biciklu.
Ali, Sonja i Matijas se ne uklapaju u tu sliku - imali su uobičajene poslove u Nemačkoj, njihovi bicikli nisu mašine vredne desetine hiljada evra, a nisu ni sportisti koji paze na svaki zalogaj.
Samo su rešili da ispune veliku zajedničku želju - „sad ili nikad", kaže 34-godišnji hemičar.
„Procenili smo da je ovo poslednji momenat da uradimo nešto ovako pre nego što zasnujemo porodicu - ima ljudi koji u ovakve poduhvate kreću i sa malom decom, ali ne znam da li bismo i mi u tome uspeli", priča Matijas.
Ovaj par prosečno dnevno vozi bicikl od šest od osam sati, što je dovoljno da pređu oko 80 kilometara.
To ih svrstava u red „opuštenih i pomalo lenjih biciklista" koji su krenuli na tako dalek put, smatra Matijas.
„U prva tri meseca smo se trudili da ustajemo u sedam sati ujutru, ali nam to gotovo nikad nije uspevalo, pa smo tek između 9.00 i 10.00 počinjali da vozimo", dodaje on.
Međutim, vrućine koje su zadesile Evropu naterale su ih da promene navike.
„Osetili smo toplotni talas na sopstvenoj koži i morali smo da se prilagodimo, pa sada počinjemo da vozimo između 7.00 i 8.00 i završavamo do podneva.
„Izbegavamo najtopliji deo dana, a kasnije odmaramo u hladovini", objašnjava 34-godišnjak.
Ovakav ritam vožnje im, kako kaže, omogućava da detaljno upoznaju zemlje i krajeve kroz koje prolaze i naprave pauzu na mestima koja im se posebno dopadnu, što Matijas nije mogao na turama tokom kojih je okretao pedale i po 11 sati svakog dana,
„Posle toga se osvrneš i shvatiš šta si sve propustio - proletiš kroz zemlju, zanemariš sve one male razgovore sa lokalcima i lepote tih predela", tvrdi ovaj avanturista rodom iz Berlina.
Vagner je pre polaska na put predao doktorsku disertaciju na fakultetu na kojem je bio zaposlen, a očekivao je da će je odbraniti preko video linka iz Istanbula.
Ipak, nekoliko nepredviđenih okolnosti uticalo je na to da datum odbrane dočeka u hotelskoj sobi u Bugarskoj, gde je uspešno postao doktor nauka iz oblasti hemije.
„Sve sam završio putem video linka i održao sam prezentaciju, a imao sam sreće da bude uspešna i stekao sam diplomu na ovom putu", objašnjava on.
Kuća na biciklu: Šta poneti na dvogodišnje putovanje biciklom
Dok pokazuje rukom na bicikle prislonjene uz ogradu dvorišta kampa u Negotinu, Matijas Vagner objašnjava zbog čega su Sonja i on odlučili da kupe slične „gotovo identične" dvotočkaše.
„Rezervni delovi i alat za popravke su isti za oba bicikla i tako ne moramo da nosimo još dodatnog prtljaga", kaže on.
„U Evropi i u jugoistočnoj Aziji možete nabaviti rezervni deo za gotovo svaki bicikl, ali ako planirate da pređete sa zapada na istok Azije, onda morate da imate skoro sve rezervne delove", opisuje Matijas.
Pored opreme za bicikl, Velte i Vagner nose odeću, šator i opremu za pripremanje hrane.
Matijas podiže prst ka torbama prikačenim za bicikle u kojima je odeća „za sva četiri godišnja doba".
On i njegova saputnica su „teški biciklisti" pošto putuju sa 35 ili 40 kilograma prtljaga po osobi, gde je uključena i težina bicikla, ističe Nemac.
Na njihovim vozilima posebno se ističe detalj iznad prednjeg točka - komad metala obmotan konopcem i prikačen za ram bicikla.
„Za sreću!", uzvikuje Matijas i objašnjava da je to potkovica, koja se inače koristi za potkivanje kopitara, najčešće konja.
'Veoma uzbudljiva' vožnja kroz Srbiju, loša iskustva u Austriji i Poljskoj
Posle napuštanja rodne Nemačke vozili su kroz Austriju, a tamo su morali da promene zacrtanu rutu i potroše više vremena da stignu na naredno odredište.
Sonja taj deo opisuje kao „najneprijatnije iskustvo" tokom avanture koju su započeli 12. marta.
„Kada je trebalo da se prevezemo trajektom na drugu stranu reke, saznali smo da oni počinju da rade tek u aprilu ili maju, pa smo morali da idemo zaobilaznim putevima koji nisu namenjeni biciklistima", opisuje Velte.
Potom su vozili kroz Češku, a onda su obišli krug oko većeg dela teritorije Poljske, zemlje u kojoj su se najduže zadržali i kroz koju su prešli oko 2.300 kilometara.
U ovoj evropskoj državi ne postoji mnogo biciklističkih staza, a lokalni vozači uglavnom nisu pažljivi kada na putu uoče dvotočkaše, prepričava Matijas Vagner.
„Jedan meštanin u istočnoj Poljskoj nam je objasnio da je tamo vožnja bicikla pokazatelj ekstremnog siromaštva - svi koji mogu da priušte automobil neće voziti bicikl, pa vozači na sporednim putevima u Poljskoj i ne očekuju da će naići na bicikliste", dodaje on.
Dalje su prošli kroz Slovačku i Mađarsku, da bi u Srbiju ušli početkom juna - putovali su kroz Novi Sad i Beograd, a kasnije su uz tok Dunava stigli do Negotina.
Bicikliste iz Nemačke je u Srbiji dočekalo prijatno iznenađenje i „veoma uzbudljiva vožnja", iako na mnogim deonicama puta nije bilo biciklističke infrastrukture.
„Jako je važno kako se drugi učesnici u saobraćaju odnose prema biciklistima i koliko su pažljivi, a u Srbiji i posebno u Vojvodini ima mnogo biciklista i vozači su navikli na njih", objašnjava Vagner.
Najviše su uživali u prirodi na toku Dunava, između tvrđave Golubac nadomak Smedereva i grada Kladova, kaže Sonja.
- Da li će i u Beogradu biti pokrenuta biciklistička revolucija
- „Pobegao sam biciklom od rata“
- Zašto bicikl ima svetlu budućnost
Njen partner zapaža još jednu prednost na koju biciklisti mogu da računaju u Srbiji, a to su javni izvori pijaće vode.
„To je jako važno za putnike poput nas - voda je za nas kao gorivo, pošto čitav dan vozimo po suncu", smatra Matijas.
Njihovo ukupno zadržavanje u Srbiji je trebalo da potraje 14 dana, ali su u Negotinu boravili duže nego što su planirali - više od tri nedelje.
„Primetili smo problem na biciklu i morali smo da poručimo rezervni deo, pa smo ostali tu dok nam ga nisu poslali", prepričava Vagner.
Kada su se konačno otisnuli put Bugarske i nastavili ka turskom gradu Istanbulu „putevi su postajali sve veći, a kulture drugačije".
„Sada u Turskoj dosta vozimo autoputem sa mnogo traka, jer manji putevi posle izlaska iz Srbije nisu toliko pouzdani.
„U Grčkoj i Bugarskoj smo prolazili kroz mala mesta sa pravoslavnim crkvama, a onda kada smo prešli u Tursku videli smo veliku promenu - veće gradove sa mnogo ljudi, džamije, pijace na otvorenom i totalno drugačiju kulturu", opisuje Vagner.
„To je bila dodatna motivacija da snažno želimo da nastavimo naše putovanje", dodaje.
Kako su rat, politika i pandemija prekrojili biciklističke rute Evrope
Matijas i Sonja planiraju da nastave kroz Tursku obalom Crnog mora, pa dalje u Gruziju, Jermeniju i Iran - sve do Indije.
Međutim, prvobitni plan putovanja izgledao je drugačije: želeli su da voze kroz Rusiju, Mongoliju i Kinu ka Singapuru.
Promeni rute najviše je doprinela ruska invazija na Ukrajinu, zbog čega su se opredelili da prođu kroz zapadnu i centralnu Aziju, ali su naišli na novi problem.
Epidemiološka situacija u Kini dovela je do zatvaranja nekoliko gradova širom te zemlje i pooštravanja mera za ulazak stranaca u najmnogoljudniju državu sveta.
„U početku smo planirali da idemo preko Kine, ali to više ne razmatramo, jer ne verujemo da ćemo moći da dobijemo turističku vizu ni ove, ni sledeće godine", priča Vagner.
Nemački par osmislio je novu alternativu - put preko Indije u Mjanmar, odakle bi nastavili do Singapura.
Ali, zbog aktuelne bezbednosne situacije u Mjanmaru, gde su pripadnici vojske u februaru 2021. godine izvršili puč, nakon čega je došlo do sukoba širom zemlje, Matijasu i Sonji se smanjuje broj opcija.
„Sada deluje teško da ćemo kopnom doći do Singapura zbog problema sa Mjanmarom i nije realno da pokušamo da vozimo kroz tu zemlju.
„Ipak, tamo ćemo stići za nekih pola godine, pa ostajemo otvoreni za ovu opciju ako se stvari promene", kaže 34-godišnji Vagner.
Nekoliko je opcija za premošćavanje ovih prepreka, ali nemački par neće birati najlakšu, ističe Matijas.
„Možda ćemo morati brodom da pređemo iz Indije do Malezije, a postoji i opcija da se ide avionom, ali to pokušavamo da izbegnemo i razmotrićemo je samo kao poslednji izlaz.
„U avionu postoji veliki rizik da se bicikli oštete, a i gubite kontakt sa tlom i planetom, što bi zaista moglo da nam upropasti iskustvo obilaska sveta", kaže ovaj hemičar i avanturista.
Zbog nekoliko promena ruta, za ostvarenje plana koji su skovali na jugu Nemačke biće potrebno više vremena.
„Roditeljima smo prvo rekli da će potrajati godinu i po, onda smo shvatili da će biti dve godine, ali sada stvarno ne možemo da budemo sigurni kada će se završiti", kaže Sonja.
„Bez obzira na sve, ni u jednom trenutku nismo zažalili što smo krenuli na ovaj put", zaključuje Sonja Velte.
Možda će vas zanimati i ova priča:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
