Bilo je to blago zimsko jutro na vrhuncu Hladnog rata.
Dana 17. januara 1966, oko 10:30 ujutru, španski pecaroš škampa je posmatrao kako deformisani beli paket pada sa neba i nečujno klizi ka moru Alboran.
Ispod njega je nešto visilo, iako nije mogao da razazna šta je to, a onda je skliznuo ispod talasa.
U isto vreme, u obližnjem ribarskom selu Palomares, meštani su gledali u isti deo neba i bili svedoci sasvim drugačijeg prizora - dve džinovske vatrene lopte, koje su jurile ka njima.
Za nekoliko sekundi, pospana seoska idila je prekinuta.
Zgrade su se tresle. Geleri su sekli tlo. Delovi tela pali su na zemlju.
- Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
- Ko može da ima nuklearno naoružanje
- Džinovska atomska bomba koja je bila prevelika da se upotrebi
Nekoliko nedelja kasnije, Filip Mejers je primio poruku preko teleprintera - uređaja koji je sličan faksu koji može da šalje i prima primitivne imejlove.
U to vreme je radio kao oficir za uklanjanje bombi u Pomorskom vazdušnom postrojenju Sigonela, na istoku Sicilije.
Rečeno mu je da u Španiji vlada tajna vanredna situacija i da se mora javiti tamo u roku od nekoliko dana.
Međutim, misija nije bila tako tajna kao što se vojska nadala.
„Nije bilo iznenađenje što sam bio pozvan", kaže Mejers.
Čak je i javnost znala šta se dešava.
Kada je te noći prisustvovao večeri i najavio misteriozno putovanje, njegova nameravana poverljivost postala je neka šala.
„Bilo je nekako neprijatno", kaže Mejers.
„To je trebalo da bude tajna, ali prijatelji su mi govorili zašto idem."
Nedeljama su novine širom sveta izveštavale o užasnoj nesreći - dva američka vojna aviona su se sudarila u vazduhu, rasuvši četiri termonuklearne bombe B28 po Palomaresu.
Tri su brzo pronađene na kopnu, ali jedna je nestala u svetlucavom plavom prostranstvu na jugoistoku, izgubljena na dnu obližnjeg pojasa Sredozemnog mora.
Sada je krenula potraga da se pronađe - zajedno sa bojevom glavom od 1,1 megatona, sa eksplozivnom snagom od 1.100.000 tona TNT-a.
Nepoznati broj
U stvari, incident u Palomaresu nije jedini put kada je nuklearno oružje izgubljeno.
Dogodile su se najmanje 32 takozvane nesreće sa „slomljenom strelom" - one koje su uključivale ove katastrofalno destruktivne uređaje za ravnanje zemlje - od 1950. godine.
U mnogim slučajevima, oružje je greškom ispušteno ili odbačeno tokom hitnog slučaja, a zatim je vraćeno.
Ali tri američke bombe su potpuno nestale - one su i dan-danas tamo negde, vrebaju u močvarama, poljima i okeanima širom planete.
„Uglavnom znamo za američke slučajeve", kaže Džefri Luis, direktor Istočnoazijskog programa neširenja oružja u Džejms Martin centru za studije neširenja oružja u Kaliforniji.
On objašnjava da se potpuna lista pojavila tek kada je 1980-ih skinuta oznaka tajnosti sa sažetka koji je pripremilo Ministarstvo odbrane SAD.
Mnogi slučajevi su se desili tokom Hladnog rata kada je nacija lelujala na ivici obostrano zagarantovanog uništenja sa Sovjetskim Savezom - i shodno tome držala avione naoružane nuklearnim oružjem na nebu sve vreme od 1960. do 1968. godine, u operaciji poznatoj kao Chrome Dome.
„Ne znamo toliko o drugim zemljama. Ne znamo baš ništa o Ujedinjenom Kraljevstvu ili Francuskoj, ili Rusiji ili Kini", kaže Luis.
„Tako da mislim da nemamo ništa poput potpunog pregleda."
- Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
- Šta podrazumeva nuklearni sporazum sa Iranom i hoće li biti obnovljen
- Mali vodič kroz ruski nuklearni arsenal - koliko oružja ima i čemu ono služi
Nuklearna prošlost Sovjetskog Saveza je posebno mračna - prikupljene su zalihe od 45.000 komada nuklearnog oružja od 1986.
Poznati su slučajevi kada je zemlja izgubila nuklearne bombe koje nikada nisu izvučene, ali za razliku od incidenata u SAD, sve su se dogodile na podmornicama, a njihove lokacije su poznate, iako su nedostupne.
Jedan je počeo 8. aprila 1970. godine, kada je požar počeo da se širi kroz sistem klimatizacije sovjetske podmornice na nuklearni pogon K-8 dok je plovila u Biskajskom zalivu - podmuklim vodama u severoistočnom Atlantskom okeanu u blizini obala Španije i Francuske, koja je poznata po silovitim olujama i gde su mnoga plovila dočekala kraj.
Imala je četiri nuklearna torpeda na brodu, a kada je odmah potonula, sa sobom je ponela radioaktivni teret.
Međutim, ova izgubljena plovila nisu uvek ostajala tamo gde su bila.
Sovjetski K-129 je1974. godine misteriozno potonuo u Tihom okeanu, zajedno sa tri nuklearne rakete.
SAD su ubrzo saznale i odlučile da pokrenu tajni pokušaj da se ova nuklearna nagrada preuzme, „što je sama po sebi bila prilično luda priča", kaže Luis.
Ekscentrični američki milijarder Hauard Hjuz, poznat po širokom spektru aktivnosti, između ostalog i to da je bio pilot i filmski režiser, pretvarao se da je zainteresovan za duboko morsko rudarenje.
„Ali u stvari, to nije bilo rudarenje u dubokom moru, to je bio napor da se napravi džinovska kandža koja bi mogla da se spusti sve do morskog dna, zgrabi podmornicu i vrati je gore", kaže Luis.
Ovo je bio projekat Azorijan i, nažalost, nije uspeo.
Podmornica se raspala prilikom podizanja.
„I tako je to nuklearno oružje palo nazad na morsko dno", kaže Luis.
Oružje je ostalo tamo do danas, zarobljeno u zarđaloj grobnici.
Neki ljudi misle da je oružje ostalo tamo do danas, zarobljeno u zarđaloj grobnici, iako drugi veruju da je na kraju pronađeno.
S vremena na vreme, postoje izveštaji da je pronađeno neko od izgubljenog nuklearnog oružja SAD.
Davne 1998. godine, penzionisani vojni oficir i njegov partner bili su obuzeti iznenadnom rešenošću da otkriju bombu bačenu u blizini ostrva Tajbi u Džordžiji 1958.
Intervjuisali su pilota koji ju je prvobitno izgubio, kao i one koji su tražili bombu pre svih tih decenija - i suzili potragu na Vasav Saund, obližnji zaliv Atlantskog okeana.
Duo maverika godinama je pretraživao područje čamcem, vukući Gajgerov brojač iza sebe kako bi otkrili bilo kakve signalne skokove radijacije.
I jednog dana, bio je tu, na tačnom mestu koje je pilot opisao - deo sa radijacijom 10 puta većom od nivoa na drugim mestima.
Vlada je odmah poslala tim za istragu.
Ali, nažalost, to nije bilo nuklearno oružje.
Anomalija se svodila na prirodno zračenje minerala u morskom dnu.
Dakle, za sada, tri izgubljene hidrogenske bombe SAD - i, u najmanju ruku, jedan broj sovjetskih torpeda - pripadaju okeanu, sačuvani kao spomenici opasnosti od nuklearnog rata, iako su uglavnom zaboravljeni.
Zašto još nismo pronašli sve ovo odmetnuto oružje?
Postoji li opasnost da eksplodira?
I hoćemo li ga ikada vratiti?
Prekriveni objekat
Kada je Mejers konačno stigao u Palomares - špansko selo gde je 1966. godine pao bombarder B52 - vlasti su još tražile nestalu nuklearnu bombu.
Svake noći njegov tim je spavao u šatorima u selu koje je bilo ledeno i vlažno.
„Bilo je kao engleska zima", kaže on. Tokom dana su radili vrlo malo - bila je to igra čekanja.
„To je standardna vojna stvar, požurite i sačekajte", kaže Majers.
„Morali smo da požurimo, a onda dve nedelje nismo ništa radili. A onda je, posle toga, istraživanje podmorja postalo veoma ozbiljno."
Tim za pretragu je zatražio pomoć dva genijalna izuma. Jedna je bila opskurna teorema iz 18. veka koju je izmislio prezbiterijanski sveštenik koji je postao matematičar amater, a koja pomaže ljudima da koriste informacije o prošlim događajima kako bi izračunali verovatnoću da će se oni ponoviti.
Oni su koristili ovu tehniku „Bajesovog zaključivanja" da odluče gde da traže bombu, kako bi im pomogla u potrazi na najefikasniji mogući način i povećala šanse da je pronađu.
Druga je bila „Alvin", najsavremenija dubokookeanska podmornica koja može da zaroni do neviđenih dubina.
Poput okrugle bele ajkule, svaki dan se spuštala u tamnoplavu mediteransku vodu sa ljudskom posadom u stomaku i započinjala vizuelni lov.
Dana 1. marta 1966, mala podmornica je konačno primetila nešto: trag napravljen od bombe kada je prvi put udarila u morsko dno.
Kasnije slike otkrile su jezivi prizor - zaobljeni vrh nestalog nuklearnog oružja, prekriven sablasnim pokrovom - njegov beli padobran, koji se delimično aktivirao kada je pao, zapetljavši se sa dragocenim teretom.
Ova smrtonosna metalna cev je nekako na kraju ličila na osobu obučenu za Noć veštica u posteljini.
Tri nestale američke bombe:
- Šta? Jedna termonuklearna bomba Mark 15.
Gde? Ostrvo Tajbi, Džordžija.
Kada? Dana 5. februara 1958.
Kako? Odbačena je da bi se smanjila težina aviona radi bezbednijeg sletanja.
- Šta? Jedna termonuklearna bomba B43.
Gde? Filipinsko more.
Kada? Dana 5. decembra 1965.
Kako? Avion bombarder, pilot i nuklearno oružje skliznuli su sa boka broda-nosača i nikada više nisu viđeni.
- Šta? Jedna termonuklearna bomba B28FI, druga faza.
Gde? Vazdušna baza Tule, Grenland.
Kada? Dana 22. maja 1968.
Kako? Požar u kabini primorao je posadu da se katapultira, ostavljajući avion da se sruši sa nuklearnim teretom.
Ali borba nije bila gotova.
Sada je Majersov posao bio da smisli kako da ukloni ovu bombu sa dna okeana - gde je ležala na dubini od 869 metara.
Improvizovali su neku vrstu pecaljke od nekoliko stotina metara čvrstog najlonskog užeta i metalne kuke - ideja je bila da se zakači za uređaj i povuče dok ne bude dovoljno blizu površini da ronilac može da zaroni i temeljnije ga osigura.
„To je bio plan. Nije uspelo", kaže Mejers.
„Sve je to urađeno veoma smišljeno, oprezno i polako", kaže Mejers.
„Tako da smo samo malo čekali… bili smo uznemireni, hteli smo da vidimo šta ćemo dalje da radimo kada dođe do toga."
Uspeli su da je zakače za nuklearnu bombu i počeli da je izvlače iz vode.
Podigli su je sa dna kada se dogodila katastrofa.
Padobran, reanimiran iz sna na dnu okeana, iznenada je počeo da radi ono što najbolje zna - usporavajući brzinu tereta i otežavajući kretanje.
„Da li shvatate da padobrani rade jednako dobro u vodi, kao i na kopnu?" kaže Mejers.
Na kraju, padobran je toliko snažno povukao uže i kuku da je jednostavno puknuo - poslavši nuklearnu bombu da polako klizi nazad prema dnu.
Ovog puta je završila još dublje nego ranije. (Mali Alvin - sa ljudskom posadom - upravo je uspeo da izbegne da se zaplete i da završi na dnu sa njom.)
Mejers je bio shrvan. „Bilo je krajnje razočaravajuće", kaže on.
Pošto je bomba sada manje dostupna nego ikad, njegovo improvizovano uže ne bi bilo dovoljno dugo da je uhvati, pa je zadatak predat drugom timu, na drugom brodu.
Mesec dana kasnije, koristili su drugu vrstu robotske podmornice - podvodno vozilo sa kablom - da direktno zgrabe bombu za padobran i izvuku je.
Pomerio se u kućištu, tako da nije mogao da se razoruža na uobičajeni način, preko posebnog ulaza na boku - alarmantno, umesto toga, oficiri su morali da zarežu nuklearno oružje.
„(Bilo bi) na neki način uznemirujuće izbušiti rupu u hidrogenskoj bombi", kaže Mejers.
„Ali oni su to uradili. Bili su spremni da to urade."
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Močvarna misterija
Nažalost, tri izgubljene bombe koje su i danas tamo nisu bile tako uspešno pronađene.
Međutim, smatra se da je rizik da izazovu nuklearnu eksploziju nizak.
Da bismo se uhvatili u koštac sa problemom, korisno je pogledati kako rade nuklearne bombe.
U septembru 1905. Albert Ajnštajn je stavio nalivpero na stranice naučnog rada i zapisao ideju koja će postati najpoznatija jednačina na svetu.
E = mc2, ili energija je jednaka masi objekta pomnoženoj brzinom svetlosti na kvadrat.
To znači da se svaki atom koji čini svet može razmeniti u energiju, i obrnuto.
Ako možete da smislite kako to da uradite, oslobađanje energije je toliko eksplozivno, to je ono što pokreće Sunce.
Trideset četiri godine kasnije, Ajnštajn je pisao američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu da ga upozori da nacisti rade na tome da njegovu teoriju pretvore u oružje - a ostalo je istorija.
Projekat Menhetn je brzo formiran, a 1945. SAD su izbacile svoje prvo nuklearno oružje.
Bombe bačene na japanske gradove Hirošimu i nekoliko dana kasnije Nagasaki, bile su originalne, atomske vrste.
To je uključivalo razbijanje atoma radioaktivnih elemenata jedne o druge, da bi se izazvalo njihovo razdvajanje i stvaranje različitih elemenata.
Ova reakcija „fisije" oslobađa toliko energije da uzrokuje da se drugi atomi cepaju, sve dok ne završite sa masivnom brzom reakcijom.
Prvi put kada su testirani, naučnici nisu bili sigurni da će reakcija ikada prestati - smatrali su vrlo realnu mogućnost da bi svet mogao da dođe do kraja.
Da bi se postigla nuklearna fisija, atomske bombe su obično uključivale napravu nalik pištolju koja je ispaljivala šuplji „metak" radioaktivnih atoma kao što je uranijum-235 u još više uranijuma-235 ili koristila konvencionalne eksplozive za kompresiju atoma plutonijuma-239, sve dok nisu započeli razdvajanje.
U Hirošimi i Nagasakiju, ovo rano oružje je sravnilo zemlju kilometrima i ubilo stotine hiljada ljudi, od kojih su neki isparili u zoni eksplozije, a drugi su umrli od radijacionih opekotina ili bolesti u danima, mesecima i godinama nakon toga.
Sledeća generacija - ona vrsta koja je korišćena 1950-ih i 60-ih godina, kada je većina nuklearnog oružja u svetu bila izgubljena - bila je hiljadama puta moćnija.
To su bile termonuklearne ili vodonične bombe i uključivale su drugu nuklearnu reakciju.
Prvo, postojao je uobičajeni korak fisije kao kod atomskih bombi, koji bi oslobodio zapanjujuće količine energije.
Ovo bi zatim zapalilo drugo jezgro, ovog puta ono koje sadrži izotope vodonik-deuterijuma (teški vodonik) i tricijuma (radioaktivni vodonik) - koji se razbijaju i oslobađaju još više energije kada se spoje u helijum i jedan slobodni neutron.
Ovaj sistem je ostavio prostor za brojne sigurnosne uređaje.
Uzmite izgubljenu bombu ostrva Tajbi, koja još leži u mulju negde u Vasav Soundu.
Dana 5. februara 1958. godine, ovo termonuklearno oružje Mark 15 od 3.400 kilograma ubačeno je na bombarder B-47, koji je trebalo da se pridruži drugom B-47 u dugoj misiji obuke.
Ideja je bila da se simulira napad na Sovjetski Savez, zamenivši Moskvu američkim gradom Radfordom u Virdžiniji.
Piloti su krenuli sa Floride i prešli put do mete, kao način testiranja sposobnosti da satima lete sa teškim oružjem.
Sve je prošlo dobro, ali na povratku u bazu, avioni su naišli na odvojenu misiju obuke u Južnoj Karolini.
Plan ove grupe je bio da presretne jedan od B-47 - ali je došlo do zabune i nisu primetili drugi, koji je nosio nuklearno oružje.
U padu koji je usledio, oštećen je B-47 koji je nosio nuklearnu bombu.
Pilot je odlučio da baci nuklearnu bombu u vodu, a zatim izvrši hitno sletanje.
Bomba je pala na 9.144 metara dubine u vodu kod ostrva Tajbi - a čak je ni ovaj udar nije detonirao.
U stvari, začuđujuće, nijedna od 32 nesreće slomljene strele nikada nije dovela do detonacije nuklearnih komponenti - iako su dve kontaminirale široko područje radioaktivnim materijalom.
Jedan mogući faktor u ovom srećnom bekstvu je sistem držanja nuklearnog materijala potrebnog za reakciju fisije odvojeno od samog oružja.
Kapsula ili „vrh" - koji se u ovom slučaju sastojao od plutonijuma - mogao je da se doda oružju u poslednjem trenutku, kada je to bilo potrebno.
To je značilo da, čak i ako konvencionalni eksploziv oružja eksplodira dok se nalazi na brodu, radioaktivni materijal se ne bi dovoljno zagrejao da zaista izvrši bilo kakvo cepanje atoma.
Luis takođe ističe da će, uprkos dugom putovanju bombe Tajbi sa neba do okeana, voda ublažiti udarac - to je isti razlog zbog kojeg svemirske kapsule obično ateriraju u vodu umesto da se spuštaju na kopno.
Kasnije bombe su takođe uključivale funkcije kao što je „bezbednost u jednoj tački" - način da se osigura da nuklearni uređaji ne eksplodiraju bez aktiviranja.
U ovom oružju, konvencionalni eksplozivi u bombi bi mogli da eksplodiraju, ali ne bi detonirali radioaktivni materijal jer se isti istiskuje pre nego što se može komprimovati.
„Ako eksploziv eksplodira, želite da eksplodira na neujednačen način, ako to nije vaš cilj - želite da taj plutonijum nekako iscuri", kaže Luis.
- Da li bi Putin aktivirao nuklearno oružje
- Kim Džong Un preti: „Poboljšavamo nuklearni arsenal"
- Francuska prikrivala pravi uticaj nuklearnih testova u Pacifiku
Kako se to dešava, veoma je neophodno imati toliko bezbednosnih funkcija - uglavnom zato što ne funkcionišu uvek.
U jednom slučaju 1961. godine, B-52 se pokvario dok je leteo iznad Goldsboroa u Severnoj Karolini, bacivši dva nuklearna projektila na zemlju.
Jedan je bio relativno neoštećen nakon što se njegov padobran uspešno aktivirao, ali je kasnije ispitivanje pokazalo da tri od četiri zaštitne mere nisu uspele.
U dokumentu sa kojeg je skinuta oznaka tajnosti iz 1963. godine, tadašnji ministar odbrane Amerike je sumirao incident kao slučaj u kojem je „i najmanjom marginom slučaja, bukvalno neuspehom dve žice da se ukrste, sprečena nuklearna eksplozija".
Druga nuklearna bomba pala je slobodno na zemlju, gde se raspala i završila zabodena u polje.
Većina delova je pronađena, ali jedan deo koji sadrži uranijum ostaje zaglavljen ispod više od 15 metara blata.
Američko vazduhoplovstvo kupilo je zemljište oko njega da odvrati ljude od kopanja.
Neki incidenti su toliko zbunjujući da skoro zvuče izmišljeno.
Možda se jedan od najneobičnijih dogodio kada je vežba obuke na USS Tikonderoga pošla po zlu 1965.
A4E Skajhok se kotrljao do lifta aviona, dok je bio napunjen nuklearnom bombom B-43.
Bila je to katastrofa u usporenom snimku - posada na palubi je brzo shvatila da će avion pasti i mahnula je pilotu da pritisne kočnicu.
Tragično, nije ih video, a mladi poručnik, avion i oružje nestali su u Filipinskom moru.
I dalje su tu do danas, 4.900 metara ispod vode u blizini japanskog ostrva.
Zbunjujuća slika
Uprkos skoro 10 nedelja potrage, bomba sa ostrva Tajbi proglašena je nepovratno izgubljenom 16. aprila 1958.
Prema priznanici koju je napisao pilot koji ju je ispustio, oružje nije sadržalo kapsulu - nije dodato pre obuke.
Međutim, neki ljudi su zabrinuti da ovo možda nije tačno.
Godine 1966, tadašnji pomoćnik ministra odbrane napisao je pismo u kojem je bombu opisao kao „kompletnu" - odnosno da sadrži plutonijumsko jezgro.
Da je ovo tačno, Mark 15 bi još mogao da izazove potpunu termonuklearnu eksploziju.
Danas se smatra da je bomba smeštena ispod 1,5 do 4,6 metara mulja na morskom dnu.
U konačnom izveštaju o oružju objavljenom 2001. godine, Agencija za nuklearno oružje i kontraproliferaciju vazduhoplovnih snaga je zaključila da ako je konvencionalni eksploziv unutra još netaknut, može predstavljati „ozbiljnu opasnost od eksplozije" za osoblje i životnu sredinu - i stoga je najbolje je ne uznemiravati, čak ni pokušajem oporavka.
Ali može li nuklearno oružje eksplodirati pod vodom?
Kako to biva, može.
SAD su 25. jula 1946. detonirale atomsku bombu na atolu Bikini - lancu tropskih ostrva savršenih za razglednicu okruženih tirkiznim koralnim grebenima, a iza njih, tamnoplavom bojom Tihog okeana.
Okačili su uređaj 27 metara ispod niza brodova ispunjenih svinjama i pacovima i pokrenuli ga.
Nekoliko brodova je odmah potonulo, a velika većina životinja je umrla - bilo od početne eksplozije ili kasnije od trovanja radijacijom.
Jedna upečatljiva slika tog dana prikazuje džinovski oblak bele pečurke kako se uzdiže poput vanzemaljske vremenske formacije, ispred plaže sa palmama.
Kao rezultat ovog i drugih testova, lanac ostrva je postao toliko radioaktivan da je plankton sijao na fotografskim pločama.
I dan-danas je kontaminiran - ljudi koji su tamo živeli nikada se nisu mogli vratiti, iako je, kao i Černobilj, postao oaza za divlje životinje.
Trajni gubitak
Luis misli da je malo verovatno da ćemo ikada pronaći tri nestale nuklearne bombe.
Ovo je delimično zbog istih razloga zbog kojih nisu pronađene do sada.
Jedan je da se obično lociraju putem vizuelne pretrage - a to je izuzetno teško.
Kada se avioni sruše u okean, crnu kutiju često pronađu nekoliko dana ili nedelja kasnije zvaničnici koji žele da shvate šta se dogodilo.
Ovo bi moglo ostaviti utisak da je lako pronaći takve objekte u ogromnim delovima vode korišćenjem moderne tehnologije.
Ali oni znaju tajnu koja pomaže ovom procesu - „podvodni lokacijski svetionik", koji vodi timove za pretragu ka njima pomoću elektronskog impulsa koji se ponavlja.
Izgubljeno nuklearno oružje došlo je bez takve opreme.
Umesto toga, timovi moraju suziti područje pretrage, a zatim malo po malo pretraživati okean - dosadan i neefikasan proces, koji zahteva ronioce ili podmornice.
Alternativa bi bila traženje skokova radijacije, kao što je to učinio penzionisani vojni oficir Derek Djuk u potrazi za bombom Tajbi.
Ali ovo je takođe izuzetno nezgodno - delimično zato što nuklearne bombe zapravo nisu posebno radioaktivne.
„One su dizajnirane da ne predstavljaju radioaktivnu pretnju ljudima koji njima rukuju", kaže Luis.
„Dakle, oni imaju radioaktivni potpis, ali to jednostavno nije mnogo značajno - morate biti prilično blizu."
Godine 1989. još jedna sovjetska nuklearna podmornica, K-278 Komsomolet, potonula je u Barencovom moru kod obale Norveške.
Kao i K-8, i ona je bila na nuklearni pogon, i u to vreme je nosila dva nuklearna torpeda. Decenijama, njena olupina leži ispod 1,7 kilometara arktičke vode.
Ali 2019. godine, naučnici su posetili plovilo - i otkrili da su uzorci vode uzeti iz njegove ventilacione cevi sadržali nivoe zračenja do 100.000 puta veće nego što bi se inače očekivalo u morskoj vodi.
Međutim, ovo je neobično.
Smatra se da radioaktivni elementi iz njegovog nuklearnog reaktora, za razliku od njegovih nuklearnih torpeda, cure kroz ovaj otvor, verovatno zbog puknuća kada se srušio.
Samo pola metra dalje od cevi, izotopi su bili toliko razređeni da su nivoi zračenja bili normalni.
Za Luisa, fascinacija izgubljenim nuklearnim oružjem nije potencijalni rizik koji oni sada predstavljaju, već ono što oni predstavljaju: krhkost naših naizgled sofisticiranih sistema za bezbedno rukovanje opasnim izumima.
„Mislim da imamo tu fantaziju da su ljudi koji rukuju nuklearnim oružjem na neki način drugačiji od svih drugih ljudi koje poznajemo, da prave manje grešaka ili da su nekako pametniji.
„Ali realnost je da su organizacije koje rukuju nuklearnim oružjem kao i svaka druga ljudska organizacija. Prave greške. Nesavršene su", kaže Luis.
Čak i u Palomaresu, gde su sve bačene nuklearne bombe na kraju izvučene, zemlja je još kontaminirana radijacijom dve koje su detonirane konvencionalnim eksplozivom.
Neka od američkih vojnih lica koja su pomogla u početnim naporima na čišćenju - uključujući sipanje površine zemlje u burad - od tada su razvila misteriozne karcinome za koje veruju da su povezani.
Godine 2020, jedan broj preživelih je podneo grupnu tužbu protiv sekretara za boračka pitanja - iako su mnogi podnosioci zahteva trenutno u kasnim 70-im i 80-im godinama.
U međuvremenu, lokalna zajednica decenijama vodi kampanju za temeljnije čišćenje.
Palomares je nazvan „najradioaktivnijim gradom u Evropi", a lokalni ekolozi trenutno protestuju protiv planova britanske kompanije da u toj oblasti izgradi odmaralište.
Luis je uveren da se gubici kao što su se desili tokom Hladnog rata verovatno neće ponoviti, uglavnom zato što je operacija Chrome Dome završena 1968. godine, a avioni koji nose nuklearne bombe više ne lete na redovnim vežbama.
„Uzbuna iz vazduha je okončana iz razloga koji nam moraju biti očigledni", kaže on.
„Na kraju je doneta odluka da je preopasno."
Izuzetak od ovog napretka su, naravno, nuklearne podmornice, a čak i danas ima skoro promašaja.
SAD trenutno imaju u upotrebi 14 podmornica sa balističkim projektilima, dok Francuska i Velika Britanija imaju po četiri.
Da bi radile kao nuklearna sredstva odvraćanja, ove podmornice moraju ostati neotkrivene tokom operacija na moru, a to znači da ne mogu da šalju nikakve signale na površinu da bi se saznalo gde se nalaze.
Umesto toga, moraju se kretati uglavnom po inerciji - u suštini, posada se oslanja na mašine opremljene žiroskopima kako bi izračunala gde se podmornica nalazi u bilo kom trenutku na osnovu toga gde je poslednji put bila, u kom pravcu je išla i kojom brzinom je putovala.
Ovaj potencijalno neprecizan sistem doveo je do brojnih incidenata, među kojima i 2018. kada je britanska podmornica s projektilom zamalo naletela na trajekt.
Era izgubljenog nuklearnog oružja možda još nije završena.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
