Više od 150 dece obolele od hemofilije zaraženo je virusom HIV-a osamdesetih, prema dokumentima nacionalne arhive u koje je BBC Njuz imao uvid.
Neke od pogođenih porodica svedoče u javnoj istrazi o onome što se naziva najgorom katastrofom u lečenju u istoriji Nacionalne zdravstvene službe (NZS).
Bilo je to pre skoro 36 godina - krajem oktobra 1986. godine - ali Linda nikad neće zaboraviti dan kad joj je saopšteno da joj je sin zaražen.
Ona je pozvana u ordinaciju u Birmingemskoj dečjoj bolnici sa šesnaestogodišnjim Majklom.
Još kao malom detetu, postavljena mu je dijagnoza hemofilije, genetskog poremećaja koji sprečava pravilno zgrušavanje krvi.
Linda je pretpostavila da je sastanak povodom preseljenja njegove nege u glavnu bolnicu Kraljica Elizabeta u gradu.
„Bilo je to toliko rutinski da je moj muž, Majklov očuh, ostao u kolima ispred", kaže ona.
„Potom je lekar najednom samo rekao: 'Naravno, Majkl je pozitivan na HIV' i to saopštio tako nonšalantno kao da priča o vremenu napolju. Stomak mi se vezao u čvor."
„Ušli smo u kola, prenela sam to mužu i ćutali smo do kuće. Niko nije progovorio - bio je toliki šok."
- Život i smrt sa HIV-om: „Nema više sahranjivanja u crnim vrećama, ali ima u metalnim sanducima"
- Škola smrti - najveća zdravstvena katastrofa u istoriji Britanije
- Tri decenije od prvog Evroprajda u Londonu
Pozitivan na testu
Bili su to još uvek rani dani krize sa sidom - nekoliko meseci pre nego što je vladina televizijska kampanja Nemojte umreti u neznanju uvela bolest u svaku dnevnu sobu u Britaniji.
Ali je stigma povodom bolesti bila i te kako opipljiva.
Desetak roditelja je 1985. godine povuklo decu iz jedne osnovne škole u Hempširu nakon što je devetogodišnji dečak - takođe hemofiličar - bio pozitivan na testu za antitela side, kako je HIV tada bio poznat.
Majkl nije želeo da se vest saopšti njegovim prijateljima i porodici.
„On se na taj način borio sa tim - zadržao je to u sebi", kaže Linda.
„Nikad nije ispričao prijateljima niti bilo kome drugom jer je samo želeo da se oseća normalno."
Između 1970. i 1991, 1.250 ljudi sa poremećajima krvi bilo je zaraženo HIV-om u Velikoj Britaniji nakon što su primili Faktor VIII - novi metod lečenja koji je zamenio protein za zgrušavanje koji je nedostajao u njihovoj krvi.
Među njima je bilo i 175 dece koja su dobila lek od lekara NZS-a u bolnicama, školama i klinikama za hemofiliju.
Veruje se da je desetina hiljada drugih bilo izloženo hepatitisu C, koji može da dovede do otkazivanja rada jetre i kancera, ili putem istog metoda lečenja ili transfuzijom.
Oko polovina zaraženih HIV-om umrla je od bolesti povezanih sa sidom pre nego što su antiretroviralni lekovi koji spasavaju živote postali dostupni.
Korisnici droga
U ono vreme, Belika Britanija nije bila samoodrživa što se tiče krvnih proizvoda, pa je tako Faktor VIII uvezen iz Sjedinjenih Američkih Država.
Svaki kontingent bio je pravljen od pomešane krvne plazme hiljade davalaca.
Ako je samo jedan od davalaca bio pozitivan na HIV, onda bi virus mogao da se prenese dalje.
Kompanije za lekove u SAD plaćale su pojedincima za davanje krvi - među koji je bilo i nekih iz visoko rizičnih grupa kao što su zatvorenici i korisnici droga.
Linda se seća da je prvi put čula za sidu na prezentaciji u Birmingemskoj dečjoj bolnici 1984. i da je bila upozorena da obrati pažnju na određene simptome.
Ali ona kaže da porodica nikad nije bila do kraja svesna opasnosti - u jednom trenutku joj je medicinska sestra rekla da ne brine zato što je „Majklu dobro".
Sve to vreme, njen sin je i dalje bio lečen istim američkim lekom.
U poznim tinejdžerskim godinama, Majkl je počeo da oseća zdravstvene probleme - od noćnih znojenja preko glandularne groznice do teških oblika gripa.
Ali on je nastavljao da živi punim plućima - putovao je, slušao muziku i navijao za fudbalski klub Vest Bromvič Albion.
„Na Vembliju se igrala važna utakmica, a on se osećao veoma, veoma loše", kaže Linda.
„I zato smo ukrasili kola i on se sreo sa prijateljima tamo. Nije bilo važno kako se oseća, ako je mogao da ode, otišao bi."
Kasnije u životu, kako je njegov imuni sistem počeo da slabi, Majkl je smršao i češće osećao zamor i gubitak pamćenja.
Prebačen je u bolnicu Hartslend u Birmingemu, gde je Linda, koja je dala otkaz kao kuvarica u staračkom domu, pomagala u njegovoj nezi u poslednjim mesecima njegovog života.
„Rekao mi je: 'Mama, nikad nećeš postati baka', a ja sam mu samo rekla: 'Nemoj da brineš oko toga.' To je sve što mi je palo na pamet da kažem", priča Linda.
Majkl je dobio meningitis i upalu pluća - oba zbog HIV-a kojim se zarazio kao dete.
Umro je 26. maja 1995, tačno nedelju dana pre 26. rođendana.
- Testiranje na HIV: „Crv sumnje je postojao, iako nisam imao rizične odnose"
- „Iscelitelj me je ubedio da sam HIV negativna“
- Pacijentkinja zvana Nada - organizam se sam izborio sa HIV virusom
Specijalno ročište
Skoro tri decenije kasnije, Linda svedoči u maratonskoj javnoj istrazi o katastrofalnim posledicama lečenja.
Ona će se pojaviti, zajedno sa drugim roditeljima, na specijalnom ročištu o iskustvima porodica čija su deca zaražena sedamdesetih i osamdesetih.
„Osećala sam da to moram da uradim zato što želim da pomognem da se sve rasvetli", kaže ona.
„Svi želimo da znamo zašto je dozvoljeno da se to desi i da nastavlja da se dešava."
Linda je zamolila da joj ne objavimo prezime
Pratite Džima na Tviteru
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
