I A.A. Miln i njegov sin Kristofer Robin vremenom su postali kivni na medveda - baš kao i knjige - zbog ogromnog uticaja koji je izvršio na njihove živote.
Pre 66 godina, deca - i njihovi roditelji - izgubili su jednog od najvoljenijih genija dečje književnosti: A.A. Milna, tvorca Vinija Pua.
„Pretpostavljam da se svako od nas u tajnosti nada besmrtnosti", napisao je Miln 1926, pre nego što su knjige o Puu osvojile svet.
Besmrtnost je stekao - ali ne onako kako je želeo.
- Inspiracija za superheroje - Saznajte ko je podario moći Supermenu, Spajdermenu i Čudesnoj ženi
- Šta se krije iza priča iz Diznijevih crtanih filmova
- Zašto i posle 30 godina volimo Nindža kornjače
„Bio sam najsrećniji čovek"
Za života, Miln je napisao sedam romana, pet publicističkih knjiga i 34 pozorišna komada, uz brojne kratke priče i članke.
Radio je kao urednik Grante i zamenik urednika Panča.
Njegov samoproklamovani cilj bio je: da piše šta god želi.
Kao mladi pisac, kad je Panč konačno prihvatio jedan od njegovih članaka, bio je ushićen.
„Dokazao sam da mogu da zarađujem za život pišući. Jednog dana ću postati urednik Panča."
„Bio sam najsrećniji čovek u Londonu", napisao je u autobiografiji iz 1939. godine - indikativno nazvanoj Sada je prekasno.
Naravno, Miln će napisati i četiri dečje knjige koje čine serijal o Viniju Puu, kao i dve zbirke poezije, Kad smo bili vrlo mladi i Sada imamo šest godina.
Ove dečje knjige u zbiru čine svega 70.000 reči, dužinu jednog prosečnog romana.
Ali njihova ogromna slava izbrisala je sećanje na sva dela koja je on već objavio do tada.
Uspeh priča o Puu takođe je podrio recepciju dela za odrasle koje je Miln napisao kasnije.
„Čini mi se da ako napišem bilo šta manje realistično i manje direktno od 'mačka je sedela na prostirci', onda se 'prepuštam maštarenju'", napisao je Miln u uvodu za vlastiti pozorišni komad Vrata od slonovače 1928.
„I zaista, ako napišem da mačka sedi na prostirci (kao što bi ona stvarno i mogla), biću optužen da sam zakinuo mačke; i ne pravu mačku, već jadnu malu izmaštanu macu, kakve autor Vinija Pua izmišlja tako šarmantno na naše veliko zadovoljstvo."
Njegov saradnik, politički karikaturista Panča koji je postao Puov ilustrator E.H. Šepard, mislio je isto to.
Pre smrti, on je za Pua rekao „onaj šašavi medved" i izrazio žaljenje što je uopšte učestvovao u njegovom nastanku.
- Misteriozna plemkinja kao inspiracija za Snežanu iz bajke
- Mini Maus posle 100 godina menja haljinu za pantalone
- Moć nostalgije za Diznijevim filmovima tokom pandemije korona virusa
Posle knjige o Viniju Puu, Miln je pokušao ponovo da piše za Panč.
Ali čak ga ni njegovi stari čitaoci nisu želeli nazad.
„Njegova veština ga nije napustila, ali publika jeste; i na kraju mu je njegov urednik E.V. Noks pisao da mu to i saopšti", napisao je njegov sin Kristofer u memoarima iz 1974. Začarana mesta.
„Svi smo imali svoje poteškoće."
Pravi dečak
Na kraju krajeva, Miln nije bio jedini koga je mučila slava Vinija Pua.
Kao inspiracija za Kristofera Robina, na određeni način je Milnov sin, koji je bio još slavniji od oca.
Kao što je Taun end kantri napisao u potpisu slike jednog svog članka, Miln je bio „engleski dramaturg.
Dečji dvorski pesnik sa božanskim pravom na maštanje. Njegovi komadi uspešno su igrani u Njujorku. Osim toga, on je otac Kristofera Robina."
Porodica se nije pretrgnula da zaštiti Kristofera od publiciteta.
Prosleđivana su mu pisma obožavalaca koja su mu slala deca i ulagao bi veliki trud da im odgovori uz pomoć dadilje.
Mnogo puta je fotografisan sa ocem, ali i sam.
Kad je imao sedam godina, učestvovao je u audio snimcima knjiga - što je bila eksploatacija, kasnije je izjavio njegov rođak, koja je pokazivala „neprihvatljivo lice opsednutosti Puom".
Naredne godine, Kristofer je održao nastup pred 350 zvanica na zabavi, recitujući delove knjige i pevajući pesmu „Prijatelj".
Godine 1929, glumio je u amaterskoj predstavi zasnovanoj na pričama.
Negde u to vreme, Miln je odlučio da više ne piše dečje knjige.
Smatrao je da je došlo vreme da se „oprosti od svega toga", da još jednom promeni književni pravac, što mu je polazilo od ruke u prošlosti.
Ali veliki deo razloga za to, napisao je on, bilo je i „njegovo čuđenje i gađenje" prekomernom slavom njegovog deteta.
„Smatram da pravi Kristofer Robin već ima mnogo više slave nego što sam želeo za njega", napisao je Miln.
„Ne želim da C.R. Miln ikad poželi da se zvao Čarls Robert".
Kristofer je 1930. otputovao u internat.
Bio je to početak, pisao je kasnije, „složenog odnosa ljubavi i mržnje prema mom fiktivnom imenjaku koji će se nastaviti do današnjeg dana."
Drugi dečaci su ga nemilosrdno zavitlavali.
Njegove komšije su puštale gramofonsku ploču na kojoj je nastupio iznova i iznova, sve dok im, konačno, nije dosadilo i predali su mu ploču.
Kristofer ju je razbio u paramparčad.
Potpuni neznanci verovali su da poznaju Kristofera - i da imaju prava da komentarišu njegov život.
Na šezdesetogodišnjicu od izlaska prve knjige o Viniju Puu, kritičar Kris Pauling je napisao:
„Da li je ikad postojalo nepodnošljivije dete od Kristofera Robina?"
Sigurno je još više opterećivalo to što su, kao što je Kristofer insistirao u svojim memoarima, mišljenja bila zasnovana na liku koji nije zapravo on.
Njegova porodica ga nije čak ni zvala Kristofer Robin, već nadimkom „Bili".
I otac i sin su isticali da Kristofer nije taj književni lik.
Ali nije svako uviđao tu razliku - sa razlogom, možda, budući da su čak i originalne Šepardove ilustracije bile izuzetno veran prikaz dečaka iz stvarnog života.
Tek je posle perioda nezadovoljstva neuspehom u pronalaženju posla posle studiranja Kristofer počeo zaista da bude kivan - i prema pričama i prema vlastitom ocu.
„On je utabao sebi stazu vlastitim naporima a nije za sobom ostavio stazu koja može da se sledi. Ali je li to bio samo njegov trud? Nisam li i ja negde učestvovao u svemu tome?", napisao je Kristofer.
„U pesimističkim trenucima, dok sam lutao Londonom u potrazi za poslodavcem koji bi želeo da iskoristi talente koje sam posedovao, činilo mi se da moj otac stigao tamo gde je bio popevši se na moja nejaka pleća, da mi je oduzeo moje čestito ime i da mi nije ostavio ništa sem prazne slave što sam njegov sin."
Miln jednako nije uspevao da se oslobodi Pua i Kristofera Robina kao ni njegov sin.
„Odustao sam od pisanja dečjih knjiga. Želeo sam da pobegnem od njih kao što sam jednom želeo da pobegnem od Panča; kao što sam oduvek želeo da pobegnem. Uzalud", napisao je Miln.
„Kao što je primetio jedan pronicljivi kritičar: junak mog najnovijeg komada, Bog mu pomogao, 'samo je odrasli Kristofer Robin'."
- Dizni obećao: Bićemo posvećeni LGBT pričama
- Kako Dizni koristi moć nostalgije
- Kako je Miki Maus pekao rakiju i slušao Radio Beograd
Kad je Miln pisao u Kući na Puovom ulogu da će se „na tom čarobnom mestu na vrhu Šume, mali dečak i njegov Medved zauvek igrati", nije ni sanjao koliko je to istina.
Njegovo nasleđe možda nije toliko književno kao što je želeo. Ali čak i sada, 66 godina posle njegove smrti, dečak i njegov medved i dalje se igraju na stranicama knjiga i u mašti hiljade dece širom sveta.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
