Glad, siromaštvo, rat i bolest - mnogo je faktora koji drastično mogu da utiču na ono što jedemo.
U ekstremnim okolnostima, očajni ljudi mogu da pribegnu jedenju blata, kaktusovog voća, cveća, pacova, bačenih kostiju ili životinjske kože da bi preživeli.
Teška glad, pothranjenost i neuhranjenost svakodnevni su problemi u mnogim delovima sveta a njihovi razmere su odista ogromne: Svetski program za hranu Ujedinjenih nacija kaže da „čak 828 miliona ljudi odlazi svake večeri gladno u krevet", dok se „345 miliona ljudi suočava sa akutnom ugroženošću snabdevenosti hranom."
- Haiti se suočava sa humanitarnom katastrofom, kažu iz UN
- Kako živeti od minimalca u Srbiji: „Odrekli smo se svega, da bismo imali za osnovno“
- „Plašim se da rodim bebu u Šri Lanki“
Za Svetski dan hrane, koji se obeležava 16. oktobra, BBC je razgovarao sa četvoro ljudi iz različitih delova sveta koji su doživeli ekstremnu glad i pitao ih kako preživljavaju.
'Pacovi su jedino meso koje mogu da priuštim'
„Jedem pacove od detinjstva i nikad nisam imala zdravstvenih problema.
„Hranim dvogodišnju unuku pacovima. Naviknuti smo na to", kaže Rani iz južne Indije.
Ova četrdesetdevetogodišnjakinja živi blizu Čenaja i pripada jednoj od najmarginalizovanijih zajednica u zemlji - napustila je školu posle petog razreda.
U indijskoj društvenoj strukturi zasnovanoj na kastama, njen narod trpi višegodišnju diskriminaciju, a Rani radi za NVO koja spasava ljude iz njene zajednice - Irula - koji su zatočeni kao zaduženi radnici.
„Oduvek smo živeli nadomak gradova i sela. Naši roditelji i njihovi roditelji pričali su nam da nisu imali šta da jedu - čak ni krompir.
„U tim teškim vremenima, pacovi su nam služili kao preko potrebna hrana", kaže Rani za BBC.
„Naučila sam da ih lovim još kao veoma mala."
Veštine opstanka koje je Rani stekla kao dete sada pomažu njenoj porodici da se prehrani - oni kuvaju pacove najmanje dvaput nedeljno.
Narod Irula jede vrstu pacova koja se može naći u pirinčanim poljima, a ne one koji se obično mogu sresti po kućama.
„Ogulimo kožu pacova, ispečemo meso na plamenu i pojedemo ga. Ponekad ga iseckamo na sitne komade i skuvamo ga sa sočivom i sosom od tamarinda", kaže Rani.
Žitarice koje pacovi sakriju u rupama Irule takođe sakupe i pojedu.
„Piletinu ili ribu mogu da priuštim jednom mesečno. Pacova ima u izobilju i besplatni su", dodaje ona.
'Pijem blatnjavu vodu, a viđala sam kako ljudi jedu leševe životinja'
Ujedinjene nacije kažu da se Somalija suočava sa katastrofalnom gladi, a najgora suša u zemlji u poslednjih 40 godina već je raselila više od milion ljudi.
Četrdesetogodišnja majka sedmoro dece Šarifo Hasan Ali jedna je od tih raseljenih.
Ona je morala da napusti svoje selo i putuje više od 200 kilometara, uglavnom pešice, iz regiona Donjeg Šabela do privremenog smeštaja na obodu glavnog grada Mogadišua.
Za to joj je trebalo pet dana.
„Tokom putovanja jeli smo samo jednom dnevno. Kad nije bilo mnogo hrane, hranili smo samo decu i gladovali", kaže ona.
Na putu do prestonice prisustvovala je nekim šokantnim scenama.
„Reka je potpuno presušila. Vrlo malo vode je doticalo godinama, pa smo morali da pijemo blatnjavu vodu", kaže Hasan Ali.
„Na putu do Mogadišua videla sam stotine uginulih životinja. Ljudi jedu čak i strvine i kožu sa njih."
Hasan Ali je nekada imala 25 krava i 25 koza. Sve su stradale u suši.
„Nema kiše i ništa ne uspeva na mojoj farmi", kaže ona.
Ona sada zarađuje manje od dva dolara dnevno perući tuđu odeću - nedovoljno da plati hranu.
„Jedva mogu da platim kilogram pirinča i povrća koje ide uz njega, i nikad ga nema dovoljno za sve. Ova suša nas je veoma teško pogodila."
Ona dobija malo pomoći od dobrotvornih organizacija, ali kaže da to i dalje nije dovoljno.
„Nemamo ništa", kaže Hasan Ali.
'Moja porodica zavisi od bačene kože i kostiju'
Poslednje dve godine, Lindinalva Marija da Silva Nasimento, šedesettrogodišnja penzionerka iz brazilskog Sao Paula, jede kosti i kožu koju bace lokalni mesari.
Ova penzionerka ima dnevni budžet od samo četiri dolara da prehrani sebe, muža, sina i dvoje unuka.
Ne može da priušti meso, tako da odlazi do različitih mesara i kupuje pileće kosti i kožu.
Čak i to košta oko 0,70 dolara po kilogramu.
„Kuvam kosti sa komadima mesa koji ostanu na koži. Dodam pasulj za bolji ukus."
Pileća kožica, kaže ona, prži se bez ulja u tiganju, a mast koja nastane sakupi se i sačuva.
Lidninalva je čuva u praznim teglama majoneza i teglama surutke, i u njoj kasnije prži drugu hranu.
„Ni ne pomišljam da kupujem voće, povrće ili slatkiše. Ranije sam imala zamrzivač pun mesa i povrća, a u frižideru sam imala kupus, paradajz, crni luk, bilo je svega sasvim dovoljno", kaže ona.
„Danas je on prazan i jedino što imam je crni luk u činiji za voće."
Lindinalva je izgubila posao tokom pandemije korona virusa, a njen sin je takođe nezaposlen.
„Oslanjam se na donacije u hrani od ljudi koje poznajem i dobijam malo pomoći od lokalne katoličke crkve. Tako preživljavam", kaže ona.
Više od 33 miliona ljudi u Brazilu živi gladujući, prema skorašnjem izveštaju Brazilske mreže za snabdevenost hranom.
Nova studija objavljena u junu pokazala je da više od polovine stanovništva pati od nedovoljne snabdevenosti hranom.
„Mesari često kažu da nemaju kosti", žali se Lindinalva.
Ona kaže da mora da jede što manje da bi sačuvala što više hrane.
„Preživljavam i od vere da stvari moraju da krenu nabolje u nekom trenutku."
'Moja deca i ja smo preživeli na voću crvenog kaktusa'
„Nema kiše i nema žetve. Nemamo šta da prodajemo. Nemamo novca. Ne mogu da priuštim da jedem pirinač."
Fefiniaina je dvadesetpetogodišnja majka dvoje dece sa ostrva Madagaskar u Indijskom okeanu.
Dve godine sa malo padavina uništile su useve i desetkovale stoku.
Zbog toga, više od milion ljudi gladuje, prema podacima UN-a.
Fefiniaina živi u gradu Ambosariju, jednom od najteže pogođenih sušom.
Ona i njen muž zarađuju za život prodajući vodu.
„Kad zaradim novac, kupim pirinač ili kasavu. Kad nemam ništa, moram da jedem voće crvenog kaktusa ili odem u krevet gladna", rekla je ona za BBC preko Unicefovog prevodioca.
„Većina ljudi ovde jede voće kaktusa. Pomalo ima ukus kao tamarind."
„Jedemo ga poslednja četiri meseca i sada oba moja deteta imaju proliv."
Svetski program za hranu izvestio je prošle godine da na južnom Madagaskaru „ljudi jedu belu glinu sa sokom tamarinda, kaktusovo lišće, divlje korenje, samo da bi im malo uminula glad."
Ovo voće možda omogućuje Fafiniainoj porodici da ostane u životu, ali ono ne pruža vitamine i minerale koji su im neophodni - njeno četvorogodišnje dete je jedno od mnogih koje se leči od neuhranjenosti.
„Čak i ako padne malo kiše, možemo da uberemo malo nečega. Možemo da jedemo slatki krompir, kasavu i voće", kaže Fefiniaina.
„I ne moramo da jedemo voće kaktusa", dodaje.
Svetski program za hranu kaže da je svet gladniji nego ikad.
On za ovu „seizmičku krizu gladi" okrivljuje četiri faktora: rat, klimatske šokove, ekonomske posledice pandemije kovida-19 i rast cena.
„Operativni mesečni troškovi Svetskog programa za hranu su 73,6 miliona dolara viši od proseka iz 2019. godine - što je neverovatan rast od 44 odsto", navodi izveštaj iz 2022. godine.
„Višak koji se troši na operativne troškove prethodno je mogao da nahrani četiri miliona ljudi na mesec dana."
Ali organizacija tvrdi da sam novac neće okončati krizu: ukoliko ne bude bilo političke volje da se okonča rat i ozbiljno posveti zaustavljanju globalnog zagrevanja, „glavni pokretači gladi nastaviće neometano da divljaju", zaključuje se u izveštaju.
Dodatno izveštavanje: Felipe Souza
Pogledajte video: Glad i smrt u Etiopiji
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
