„U budućnosti, svaki igrač će imati sopstvenog ličnog psihologa"
Davide Anćeloti ove reči izgovara brižno, u stilu vlastite porodice.
One podsećaju na njegovo lično putovanje koje je započeo zajedno sa ocem pre skoro 20 godina, kada je italijanski Milan Karla Anćelotija vizionarski počeo da koristi psihološku podršku u evropskom fudbalu.
One pokazuju i to koliko zahtevi i uložena sredstva u elitne igrače pojačavaju usredsređenost na mentalni aspekt fudbala.
- VHS kasete, jedno pismo i mali suzuki džip zaslužni za najveću revoluciju u istoriji fudbala
- Realov Bendžamin Baton i fudbalska imperija koja uzvraća udarac
- Šta je bila „Mentalna soba“ italijanskog fudbalskog kluba Milan i kako je doprinela slavi
Anćeloti je pomoćni trener u Real Madridu od 2012, kada je njegov otac Karlo imenovan za trenera.
Davide (33 godine) i sam ima menadžerske ambicije i pripada novoj generaciji trenera koji se obraćaju nauci kako bi unapredili timove.
Najmanje jedan premijerligaški tim ima sportsko-naučni odsek koji je sproveo „psihološko kodiranje" igrača kako bi proučili nivoe samopouzdanja, usredsređenosti i motivisanosti, dok najbolji evropski klubovi prate moždane snimke i tehnologiju virtualne stvarnosti u pokušaju da unaprede kognitivne veštine kao što je percepcija.
Ali tu je i njima suprotstavljena strana - jedan od stručnjaka je opisuje kao „tradicionalnu kulturu konzervativizma" koja pokušava da izbegne bilo kakve rizike i „tabue" koji prožimaju fudbalsku igru.
Milanelo je trening centar Milana koji se nalazi na obodu ovog grada na severu Italije.
Kao mladi igrač sredine terena u periodu 2007-2009, Anćeloti je dosta vremena provodio u inovativnoj psihološkoj laboratoriji (Mind room) koja je funkcionisala od 1986.
Ona je takođe bila značajna i zbog interesa za ovim aspektom igre koji se održao do današnjeg dana.
Anćeloti je studirao sportsku nauku pošto je skratio igračku karijeru ne bi li se usredsredio na treniranje i zaradio pohvale za univerzitetski rad o motoričkim sposobnostima fudbalera.
Pre posla u Realu, sa ocem je kao pomoćni trener radio i u Bajernu iz Minhena, italijanskom Napoliju i Evertonu iz Liverpula.
Ovaj tandem je sporadično implementirao psihologiju i razne inicijative za dobrobit igrača tokom poslednje decenije.
Tako su, na primer, uveli estručnjake koji su se bavili unapređenjem spavanja fudbalera tokom njihovog prvog boravka u Madridu, 2014. godine.
- Šta je bila „Mentalna soba“ italijanskog fudbalskog kluba Milan i kako je doprinela slavi
- „Promašaj veka" - nemački fudbaler čije ime označava neuspeh, ali je on uspeo da pronađe uspeh
- Karim Benzema: Od koncerta zvižduka do najboljeg napadača na svetu
Ali ovi projekti su pre svega bili usmereni ka podršci stručnom štabu, kaže Anćeloti.
„U prošlosti smo pokušavali da uvedemo psihologe bez znanja igrača, samo da bi ih promatrali i napravili izveštaje", kaže on.
„Bilo je to više za potrebe struke, jer smatram da treneri moraju da razumeju psihologiju.
„Mi moramo da znamo kako da priđemo igračima i kako da sa njima komuniciramo, bilo da je u pitanju dobar ili loš trenutak za razgovor".
„Ali trenutno u Madridu imamo igrače koji imaju lične psihologe. Mentalno zdravlje i psihologija su postali tema u društvu, pa ih i mlađi igrači bolje razumeju".
„Smatram da je to nešto što mora da bude specifično za svakog ponaosob: ne mislim da bi ceo tim trebalo da ima jednog psihologa".
Anćelotijevi stavovi su zanimljivi, s obzirom na sve veći broj timova koji zapošljavaju psihologe za rad sa kompletnim prvim timom, a ne sa pojedincima.
Klubovi engleske Premijer lige sve više koriste stručnjake koji su obučeni da rade na samopouzdanju i koncentraciji igrača, kao i da prepoznaju procese iz domena mentalnog zdravlja, kao što su anksioznost i depresija, ali njihov rad se generalno tiče celog tima.
Psiholog bi mogao da pomogne nekom članu prvog tima koji se vraća u kolektiv posle dugog odsustva zbog povrede u smislu prevladavanja straha od nove, ali i da radi sa timom na planu motivacije.
Ali Gir Džordet, profesor psihologije koji je više od 15 godina proveo savetujući evropske klubove, veruje da se stvari menjaju.
Baš kao i Anćeloti, on primećuje da „igrači sve više sami počinju da kontrolišu sopstveni razvoj" kada se radi o psihološkim pitanjima i samom treningu.
Džordet kaže da izvestan broj vrhunskih igrača koristi tehnologiju virtuelne realnosti - koja ponavlja na hiljade situacija nastalih tokom mečeva u elitnom fudbalu i analizira reakcije.
Tako žele da poboljšaju tajming i učestalost „skeniranja" (osmatranje svih delova terena pre samog primanja lopte).
Pošto je analizirao više od 250 elitnih fudbalera, studija Džordetovog tima je pokazala da je skeniranja bilo malo, ali da su rezultati pozitivni, da je vidan efekat na učinak igrača, kao i da češća skeniranja vode ka većoj mogućnosti da dodavanja budu tačnija.
Skokom interesovanja igrača za podacima o fizičkim performansama, od najveće ostvarene brzine pa sve do razdaljine pretrčane tokom meča - što su podaci koji su sada čvrsto ustanovljeni kao standard - merenja koja se tiču tajminga i frekvencije skeniranja, postaju predmet slične pažnje.
Malkolm Harknes, za početak, veruje da će ovo postati standard.
Harknes je bio deo Čelsijevog tima uspostavljenog pre skoro četiri godine, u kojem je radio u sadejstvu sa ocem Timom, koji je predvodio sportsko-naučnu sekciju kluba.
Učestvovao je i u „psihološkom kodiranju" utakmica koje je tim iz Londona odigrao između 2018. i 2020.
Snimane su „akcije" - udarci, dodavanja i faulovi - ne samo Čelsija već i njegovih protivnika, a Harknes je koristio jednostavan kriterijum da odredi stepen do kojeg „akcije" odražavaju igračevo samopouzdanje, motivaciju ili usredsređenost.
Tako je, na primer, šut upućen prema golu koji bi pogodio cilj, označavan kao „akcija pouzdanosti" i donosio je jedan poen.
Slično tome, uspešno izveden dubinski pas bi igraču koji ga je uputio doneo poen za usredsređenost, dok bi napadački pohod beka bio ocenjen kao demonstracija motivacije.
„U prvih nekoliko decenija, imali smo obilje statistike, merenje poseda lopte, broj dodavanja i broj udaraca na gol, ali mislim da niko nije zaista izračunao broj psiholoških akcija", rekao je Harknes za podkast Fudbalsko-psihološki šou.
„Kada kodiraš 10-20 utakmica, počinješ da uočavaš mnoge šablone koji daju veoma zanimljiv uvid u sposobnosti igrača".
Harknes priznaje da sistem zavisi od subjektivnog kriterijuma koji može da se preklapa (dodavanje u dubinu može da se tumači i kao znak samopouzdanja i dobre koncentracije), ali ističe i to da su on i njegov otac - koji je 25 godina radio kao psiholog - veoma detaljno analizirali akcije koje su potpadale pod više različitih kategorija.
Iako to i nije bilo toliko bitno u slučaju pojedinih igrača.
„Pre nego što je otišao, Eden Azar je razbio sve šablone", kaže Harknes.
„U svakoj utakmici koju je igrao, izgledalo je kao da njegovi saigrači nisu imali nikakav učinak za 90 minuta".
I dok genijalnost Belgijanca nije bilo teško definisati u vreme kada je igrao za Čelsi, sam program je proizveo i neka nova saznanja.
Harknes objašnjava:
„Kalum (Hadson-Odoi) je sa klupe bio vrlo efikasan - u igru bi ulazio pun samopouzdanja, dizao je intenzitet igre i ulivao poverenje saigračima".
„U slučaju N'Goloa Kantea, uvideli smo intenzivnu koncentraciju u smislu anticipacije i presecanja protivničkih dodavanja.
„Izgledalo je kao da se jednostavno nalazi na pravom mestu u pravo vreme, ali u stvari je nivo njegove koncentracije bio na izrazito visokom nivou".
„Kristijan Pulišić je obično ostvarivao veliki broj motivisanih akcija kroz presing igru.
„On je kondiciono veoma spreman igrač i to je koristio u stvaranju pritiska na protivničku odbranu i tako pritiskao ceo tim.
„Odlazio bi na desnu stranu, pa zatim na centralnu poziciju, pa bi pritiskao golmana i onda bi opet odlazio na drugu stranu terena".
„To pokazuje motivaciju, jer se radi o stvarima koje nije morao da radi, ali ipak jeste".
- Dečak iz Srbije oduševio svet, dao koš nogom
- Rivaldo - sanjao je tako malo, a postao fudbalsko božanstvo
- Kako su Milanovi „Besmrtnici” preživeli susret sa smrću i Crvenom zvezdom u Beogradu
Isticanje elemenata koje je otkrilo samo istraživanje trenerskom timu već udubljenom u podatke koji su stizali iz različitih službi kluba nije bilo jednostavno, kaže Harknes.
Ali on ima poprilično filozofski stav u vezi sa preprekama na koje je nailazio tokom rada u premijerligaškom timu.
„Petera Čeha je ovaj projekat veoma zanimao (bio je savetnik za učinak igrača, kao i za tehnički deo posla) i mislim da je uspeo da pronađe dosta vrednih podataka u svemu što smo mu predstavili", kaže on.
„Kada radite za vrhunski klub kao što je Čelsi, nekada je komplikovano dobiti priliku da iskažete sopstveni stav.
„Ne želite da se ponašate kao da imate najbitnije informacije jer postoji i čitav analitički tim, GPS podaci i medicinski tim, ali to je sve samo deo izazova kada radite za veliki klub".
„Sve igrače jako interesuju GPS podaci… Posle svakog meča smo, povrh svega, vizuelno prezentovali te podatke".
„Tu bi se nalazili podaci kao što su maksimalna brzina igrača, pretrčani kilometri i to ih je jako zanimalo, pa su i postavljali mnogo pitanja.
„Naravno, tako se podsticala i konkurentnost: Tejmi Abraham i Mejson Maunt su se baš takmičili sa maksimalnim brzinama".
„Baš kao i u slučaju GPS podataka, u budućnosti bi igrači koji su za to zainteresovani mogli da pronađu puno korisnih informacija i u podacima koje otkriva psihološko kodiranje.
„Tako će možda uvideti zašto, na primer, ne učestvuju u toliko akcija kao neki drugi igrači na istoj poziciji u timu".
Ako se ispostavi da je Harknes u pravu, onda će možda i brz pogled na snimke aktivnosti njihovog mozga postati deo rutine koja se odvija posle treninga.
- U jednom zagrebačkom klubu fudbal se vratio korenima kao sport otvoren za sve
- Fudbalski umetnik - pet stvari koje je Dragan Stojković Piksi dao reprezentaciji
- Ser Aleks Ferguson: Ikona Mančester junajteda i Aberdina u sedam priča
Sportska akademija u Lansu je nedavno isprobala tehnologiju skeniranja mozga napravljenu u cilju identifikacije nervnih aktivnosti kao što su anksioznost, mentalna potrošnja, depresija i nesanica.
Od igrača je zatraženo da na glavu stave uređaj sa 18 senzora koji snima električne signale koje proizvodi telo.
U roku od šest minuta, informacija se koristi za stvaranje slike mozga koja se zatim ukršta sa bazičnim skeniranjem, omogućujući tako igračima da otkriju nastajanje „biomarkera" koji se povezuju sa stanjima kao što je odsustvo sna.
Entoni Branko-Lopez je neuropsiholog i suosnivač kompanije Spectre Biotech koja je radila sa Lansom.
On kaže da su fudbalski klubovi generalno oprezni u procenjivanju zasluga kognitivne tehnologije, naročito u poređenju sa nekim drugim sportovima, kao što je, recimo, moto sport.
„Oni znaju za probleme sa mentalnim zdravljem i poboljšanjem učinka i o tome dosta razgovaraju, ali kada bi trebalo da urade nešto konkretno, oni se uvek uplaše", kaže Branko-Lopez.
„Sa e-sportom i moto sportom takvih problema nema… Oni uviđaju značaj onoga što radimo i sve dobro odmeravaju, ali sa fudbalom to nije slučaj".
Džordet, koji je jedan od osnivača VR trening platforme Be Your Best koju koriste Hofenhajm i Fudbalski savez Nemačke, i sam se susreo sa ozbiljnom dozom skepticizma u vezi sa psihološkim pripremama.
„Tokom moje fudbalske karijere, nikada nisam video da iskusni treneri toliko pridaju značaja istraživanju i metodologiji kao kada se bave ovim VR treninzima", kaže Džordet.
„Oni nikada ne bi postavljali ista pitanja koje se tiču vežbi koje svakodnevno rade na treninzima i za koje nemaju nikakvu empirijsku dokumentaciju, jer ih koriste svakodnevno i zato što su, jednostavno, deo fudbala".
„Ali kada dođete sa novom tehnologijom, onda svi oni staromodni treneri odjednom postaju akademci".
„Fudbal je, za mene, tradicionalno konzervativan i ima skeptičan stav prema novim stvarima, novim metodama i inovacijama, mnogo dominantniji nego u drugim sportovima".
Za Anćelotija, ovo je nametnuta evolucija.
Po njemu, fudbal nema izbora nego da se menja, s obzirom na sve veću potražnju za psihološkom podrškom onih koji su i najvažniji protagonisti ovog sporta - samih fudbalera.
„Dok sam ja igrao, terapeute nismo percipirali kao one koji bi mogli da pomognu da imaš bolji učinak ili da bolje sarađuješ sa ljudima", kaže on.
„Pa čak i danas, neki delovi fudbalskog sveta nisu otvoreni za ovaj aspekt. Mislim da je to zbog vrste kulture kakvu imamo u ovom sportu".
„U Engleskoj, čini mi se, ljudi su otvoreniji po pitanju razgovora sa terapeutima. U Evertonu smo imali igrače koji su patili od anksioznosti i oni su se pozabavili vlastitim mentalnim zdravljem.
„U drugim zemljama kao što je Španija ili Italija, stvari su drugačije. Tamo ima mnogo više tabua".
„Ali mi moramo da poboljšamo način na koji se bavimo ljudima i unapredimo proces donošenja odluka kod igrača jer mladi koji dolaze imaju drugačiji mentalitet".
„Društvo se menja i mi moramo da mu se prilagodimo".
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
