Nezir Halilović iz Sarajeva i Vuk Jovanović iz Beograda dele dve pasije - privrženost veri i želju za obrazovanjem mladih.
Obojica su u jednom trenutku radili kao veroučitelji u osnovnim i srednjim školama.
Halilović je godinama predavao islamsku veronauku, dok je Jovanović učitelj pravoslavne veronauke već 18 godina.
„Verska nastava je mesto za svakoga ko hoće da razgovara o veri, toleranciji i različitosti, čak iako nije vernik", kaže Jovanović za BBC.
Veronauka u školama na Balkanu postoji u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na severu Kosova gde pretežno žive Srbi, a nastavne planove u svim ovim zemljama prave religijske zajednice.
Ovaj predmet na Balkanu uveden je u državama koje imaju jake i popularne crkve, kao i države koje su spremne da ih finansiraju, smatra Bojan Aleksov, profesor moderne istorije Jugoistočne Evrope na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
„Ako država plaća više od 3.000 veroučitelja, koliko ih na primer ima u Srbiji, onda je polovina svih verskih službenika u zemlji na državnom budžetu", objašnjava on za BBC na srpskom.
- Veronauka i građansko vaspitanje u Srbiji 20 godina kasnije: „Sve zavisi od nastavničkog entuzijazma“
- Zaradiš 76, a dobiješ 116 miliona - kako država finansira pravoslavnu crkvu
- Kako se menjao odnos srpske crkve i politike
Broj đaka koji pohađaju veronauku se razlikuje od države do države, ali neke stvari su iste širom regiona.
„Jedno od zajedničkih pitanja sa kojima se svi veroučitelji susreću jeste - da li je veronauci mesto u školi", kaže Halilović.
U Srbiji je krajem septembra pokrenuta inicijativa za ukidanjem veronauke u školama.
Među potpisnicima su i profesori, novinari i pisci, kao i nekoliko nevladinih organizacija za zaštitu ljudskih i građanskih prava.
Oni navode da je Srbija u Ustavu definisana kao svetovna država u kojoj su crkve i verske zajednice odvojene od države, pa da tako veronauci nije mesto u sekularnom nastavnom programu.
Kako izgleda čas veronauke i ko odlučuje o tome šta deca uče?
Vuk Jovanović počeo je da radi kao veroučitelj pre 18 godina u osnovnoj školi, a poslednjih devet predaje u jednoj beogradskoj gimnaziji.
„Meni je super sa decom", kaže Vuk Jovanović.
„Predmet nema ocene, pa njima može nekada da se učini da im je to besmisleno i dosadno.
„Ali kada im predstavim drugačije, često im bude važno ili zanimljivo."
U Evropi generalno postoje dva načina na koji se verska nastava sprovodi.
Prvi je onaj koji je usvojile Srbija, Hrvatska i BiH, a to je konfesionalni model, po kojem priznate verske organizacije same pripremaju kadar, nastavne planove i programe i same izvode nastavu, kaže Aleksov.
„Država samo stavlja škole na raspolaganje i plaća izvođenje te verske nastave", dodaje on.
Ovakav model postoji i u Grčkoj, Austriji, Poljskoj i Nemačkoj.
Drugi model podrazumeva da se veronauka ili religijske studije izučavaju kao predmet koji su sastavni deo opšteg nastavnog plana.
Tada deca uče se o velikim svetskim religijama uopšteno, dodaje istoričar, a takav model postoji u Skandinaviji i Velikoj Britaniji.
Model koji je zastupljen u ovim državama, objašnjava Aleksov, „svedoči o vrlo bliskom odnosu crkve i države".
„Ovo je stariji i tradicionalniji odnos, ali legitiman", kaže on.
- Sava Janjić: „Nismo primetili promenu posle Vašingtonskog sporazuma"
- Šta znači izbor Porfirija na mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve
- Patrijarh Porfirije stigao na Instagram - ko je od crkvenih poglavara već na mrežama
- Po čemu će ostati upamćen patrijarh Irinej
Imam Nezer Halilović potvrđuje da religijske zajednice same odlučuju o tome čemu će na ovim časovima učiti decu, ali dodaje da „nastavni program ide u Ministarstvo obrazovanja na odobrenje".
I pravoslavni i islamski veroučitelj su zadovoljni kako se odvija sama nastava veronauke danas.
Za Jovanovića je ovaj čas „vreme od 45 minuta koje deca imaju sa nekim ko će ih naučiti nešto autentično, ali ih neće ocenjivati i procenjivati".
„Kada čas upali, to je mnogo dobro, razgovor je živ", opisuje on.
Iako kaže da veronauci mogu da prisustvuju i oni koji nisu vernici, ipak dodaje da je jedan od ciljeva časa uvođenje deteta u pravoslavni život.
„Ako oni to žele", napominje.
Imam kaže da veronauka u Bosni „nije najvažniji predmet, ali nije ni bezvredan".
„Onoj deci kojoj koristi verski motiv u razvoju, pokušavamo da ga razvijemo", dodaje.
Halilović, koji je danas profesor na Islamskom pedagoškom fakultetu, kaže da se na ovim časovima razgovara o „realnim životnim problemima dece".
Koliko dece u regionu uči veronauku
U Hrvatskoj i Srbiji veronauka je izborni predmet, što znači da roditelji i deca biraju da li će đaci biti upisani na ove časove.
U dve entiteta Bosne i Hercegovine situacija se razlikuje.
Dok u Federaciji BiH - u kojoj većinski žive Bošnjaci i Hrvati - roditelji biraju da li decu upisuju na veronauku, u Republici Srpskoj, gde većinski žive Srbi, deca se na veronauku upisuju automatski upisom u školu.
Časovi ni ovde, međutim, nisu obavezni, pa tako dete može biti ispisano sa veronauke.
Dok u Srbiji deca imaju alternativu, pa se tako odlučuju da li da pohađaju veronauku ili građansko vaspitanje, u BiH i Hrvatskoj te mogućnosti još uvek nema.
„Veronauku u školama u Srbiji pohađa 448.925 učenika, a građansko vaspitanje 300.274 učenika", kažu iz Ministarstva obrazovanja za BBC.
U Srbiji deca i njihovi roditelji mogu da biraju između šest verskih obrazovnih programa - pravoslavni, katolički, islamski, jevrejski, reformistički i evangelistički.
„Veliki problem u Srbiji je što manjinske religije često ne mogu da okupe dovoljan broj dece, kako bi održavali časove", kaže Aleksov.
„To je moguće samo u delovima zemlje poput Subotice ili Sandžaka, gde je većinsko stanovništvo mahom manjinske religije."
Ovaj problem postoji, dodaje on, i u Hrvatskoj.
„Osim, na primer u Vukovaru, gde živi dosta ljudi pravoslavne veroispovesti, u drugim mestima Hrvatske pravoslavni veroučitelj mora da ide iz jednog sela u drugo", kaže Aleksov.
„To je neizvodljivo."
Za razliku od Srbije, gde oko 60 odsto učenika osnovnih i srednjih škola prati religijsku nastavu, u Hrvatskoj, prema poslednjih podacima, na veronauku ide oko 85 odsto đaka.
U Hrvatskoj je u planu uvođenje drugog izbornog predmeta, kritičkog mišljenja.
Ministar obrazovanja Hrvatske Radovan Fuks je na predstavljanju predmeta rekao da „nije bila ideja da se napravi pandan veronauci, nego još jedan predmet koji će biti ponuđen deci koja ne upisuju veronauku".
Hrvatska: Šta je sa decom koja ne žele na veronauku
Poslednjih godina, roditelji su se u ovoj zemlji žalili teškoće koje imaju deca koja ne pohađaju izbornu nastavu veronauke, kaže Maja Gabelica Šupljika, zamenica pravobraniteljice za decu u Hrvatskoj.
„Ovaj problem izbija u slučajevima kada je sat veronauke prema rasporedu u sredini nastave, a deci za to vreme nisu ponuđeni odgovarajući sadržaji", kaže ona za BBC.
„To je posebno problem u nižim razredima osnovne škole jer bi deca, dok su drugi učenici na nastavi veronauke, sedila na hodniku, šetala oko škole ili bi, u nedostatku prikladnog rešenja, ipak sedela na satu veronauke s ostalima."
Zato su neki roditelji, „radi zaštite i sigurnosti, ipak upisali decu na veronauku, iako to isprva nisu nameravali", kaže ona.
„O tim smo prijavama izvestili Ministarstvo obrazovanja i upozorili na povredu prava dece", dodaje.
„Možemo reći da postoje u nekim školama napori da se drugačije i više u interesu dece organizuje nastava veronauka, no ne možemo reći da je ovaj nedostatak otklonjen."
U Federaciji BiH na islamsku veronauku ide 95 odsto dece ove veroispovesti u osnovnim školama, kaže Halilović, dok na pravoslavnu i katoličku veronauku ide i gotovo 99,9 odsto njih.
„U srednjim školama taj broj je manji", dodaje on.
„Oko 90 odsto dece ide na islamsku veronauku."
U Bosni i Hercegovini deca imaju pravo da odaberu jednu od tri religije, islamsku, katoličku ili pravoslavnu, a Halilović kaže da deca mogu da promene mišljenje i da se ispišu, ukoliko to žele.
„Jedini uslov jeste da se napiše pismeno obrazloženje", dodaje on.
„To se dešava i u situacijama kada deca promene veru, što je izuzetno retko, ali je u tim slučajevima opravdano."
- Koji su najveći problemi u srpskom obrazovanju
- Srbija: Kako bi izgledao školski dan da su ispunjena sva obećanja ministra
- Zašto mladi u Srbiji ne žele da postanu nastavnici: „Deca osećaju da to nije cenjena profesija“
Status veroučitelja
U svim zemljama bivše Jugoslavije koje imaju veronauku, uveden je model po kojem su religijske zajednice te koje dovode i uklanjaju nastavnike veronauke i postavljaju nastavne planove, a država samo plaća učitelje.
Pored privrženosti poslu, učitelje veronauke tako „vezuju i teškoće jer ne mogu od države da dobiju posao za stalno", kaže Vuk Jovanović.
„Ovakav posao, gde ne možemo da dobijemo ugovor za stalno već pred svaku školsku godinu dobijamo novi ugovor na određeno, prilično je nezgodna", kaže on.
„Veronauka je u Srbiji u školama proslavila 20. rođendan, a mi se svake godine ponovo zapošljavamo."
Kao posledicu ovakvog tretmana, Jovanović kaže da se „mnogi veroučitelji opredeljuju da im veronauka bude prolazno zanimanje, pa zato učenici trpe jer se nastavnici menjaju".
„U banci ne možete da dobijete kredit ili bilo koju pogodnost koja ide sa stalnim zaposlenjem. Nekada vam i izađu u susret, jer znaju za našu situaciju, ali to samo zavisi od njihove volje."
„Dodatno imamo utisak da ljudi iz crkvenih i državnih struktura kreiraju naš život", kaže on.
„Jer i jedni i drugi utiču na to da li ćemo svake godine imati posao."
Ipak, veroučitelji u Hrvatskoj dobijaju povoljnije ugovore, koji im važe dok traje mandat čelnika svake verske zajednice.
Uvođenje veronauke na Balkanu: „Izlazak iz krize" ili „vraćanje" starim vrednostima
Veronauka je u škole u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini uvedene devedesetih - u doba raspada socijalističke Jugoslavije i bujanja nacionalizma, a u Srbiji posle pada režima Slobodana Miloševića.
„Uvođenje veronauke u nekoj državi pokazuje i koliko je država spremna da finansira crkvu", kaže Aleksov.
Izvođenje veronauke u državnim školama prvo je počelo u Hrvatskoj i to 1991, ali je tek naredne godine dobilo zvaničnu potvrdu crkve i države, kaže on.
Veronauka je u Hrvatskoj uvedena, smatra teolog Ivan Grubešić da bi se „što pre izašlo iz društvene krize", koja je nastala raspadom Jugoslavije i ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i kasnije Bosni i Hercegovini.
U Hrvatskoj je tada, dodaje Aleksov, uvedena prevashodno veronauka Katoličke crkve.
Nezir Halilović, koji je danas šef Kancelarije za veronauku Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, što je najviša verska islamska institucija u zemlji, ne slaže se ni sa osnovnim pitanjem - kada je uvedena veronauka u Bosnu.
„Veronauka nije uvedena 1990-ih, već je vraćena u škole", kaže Halilović za BBC.
Versko učenje dece postojalo je, tvrdi on, tokom vlasti Osmanlijskog carstva na Balkanu, tokom srednjeg veka, kao i tokom 19. veka u Bosni kada je ona bila pod okupacijom Austrougarske.
„I u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (koja je postojala od 1918. do 1929, a potom preimenovana u Kraljevina Jugoslavija 1929.) se u nekoliko slučajeva gde se precizno zakonom rešava pitanje veronauke", kaže Halilović.
Poznato je, dodaje on, da komunističke vlasti, koje su formirale SFR Jugoslaviju, nisu imale dobar odnos prema religijama, ali se veronauka održava u ovoj zemlji do 1953.
„Tada je procenjeno da religija negativno utiče na omladinu i počinju da se podižu generacije koje nemaju potrebu za verom", kaže Halilović.
Verske zajednice, a i stanovništvo, tvrdi Halilović, i dalje su bili za veronauku.
Sećanja dece na rat u Bosni:
Bosna je, objašnjava Halilović koji je i profesor Islamskog pedagoškog fakulteta u Zenici, eksperimentalno uvela islamsku veronauku u šest škola 1991, sedam dana pošto je Hrvatska uvela katoličku.
Kada je 1992. počeo rat u Bosni, veronauka se, dodaje u Goraždu, mestu na istoku BiH, „učila u podrumskim školama", dok je u Bihaću, na zapadu zemlje, „sve vreme tokom rata predavana".
Ministarstvo prosvete je uvelo zvanično islamsku i katoličku veronauku kao izborni predmet 1994. u Federaciji BiH, delu zemlje gde žive mahom Bošnjaci i Hrvati, a zatim je uvedena i pravoslavna veronauka u Republici Srpskoj, gde žive pretežno ljudi srpske nacionalnosti, objašnjava Halilović.
„Posle potpisanog mira u Dejtonu 1995, otvaraju se mogućnosti da se veronauka uči na celoj teritoriji Bosne", kaže on.
„Ali tako da sva tri naroda imaju mogućnost za učenje sopstvene vere."
Crna Gora, Severna Makedonija i Slovenija nisu uvele versku nastavu.
Aleksov kaže da je uzrok što Slovenija nema veronauku što „nije bilo velikog političkog pritiska jedne dominantne religijske zajednice na državu da to učini".
„Zvanična crkva je oslabila, a ne ojačala u ovim zemljama", dodaje on.
„U Crnoj Gori Srpska pravoslavna crkva nema dobar odnos sa crnogorskim vlastima, pa zato veronauka nije zaživela", kaže on.
U Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori pored dominantne Srpske Pravoslavne Crkve (SPC), postoje i Makedonska pravoslavna crkva (MPC) i Crnogorska pravoslavna crkva (CPC). Ove dve crkve su nastale proglašavanjem autokefalnosti koju SPC nije priznavala.
Posle decenija raskola, Srpska crkva priznala je autokefalnost makedonske u maju ove godine. CPC i dalje kanonski ne priznaje nijedna patrijaršija.
Iako je režim Slobodana Miloševića imao mnogo bliže odnose sa crkvom, u odnosu na period SFRJ, veronauka je u Srbiji uvedena posle demokratskih promena 5. oktobra 2000, kaže Aleksov.
Nova demokratska vlada, oličena u njenom premijeru Zoranu Đinđiću, posegla je za veronaukom „suočena sa brojnim izazovima tranzicije, ali i sa nastalim ideološkim vakuumom i potrebom otrežnjenja od nacionalizma koji je karakterisao Srbiju devedesetih godina", dodaje profesor Univerzitetskog koledža u Londonu.
„Smatralo se da će se na taj način zadovoljiti crkva i smanjiti moć nacionalizma", kaže Aleksov.
„Verujem da je ovaj pristup bio pogrešan.
„Od tada je država i institucionalizovano počela da pomaže verske zajednice i finansijski", dodaje Aleksov.
Od vrednosti na papiru do živog razgovora
Kada je Vuk Jovanović, veroučitelj iz Beograda, pre 18 godina pozvan da predaje veronauku, kaže da je bio „prilično skeptičan".
„Studije teologije, koje sam završio, formalno imaju predmet pedagogiju, ali se niko nije nadao da će ikada predavati", kaže on.
„Prvi plan i program bili su prilično teško primenjivi."
Teme pluralizma, jedinstva u različitosti, tolerancije - Jovanović kaže da je gledao ove termine na papiru, ali da nije imao predstavu kako o njima da razgovara sa decom.
„Sve je to lepo, ali sam se pitao kako to da primenim", dodaje.
Tokom godina veroučitelji su, kaže uz smeh, shvatili šta treba da pričaju.
„Sada je sve dobro i često jako zanimljivo."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
