Kad je Vladimir Putin 24. februara poslao 200.000 vojnika u Ukrajinu, mislio je da će umarširati u Kijev u roku od nekoliko dana i srušiti vladu.
Ruske snage su brzo zauzele velike delove teritorije, ali nisu uspele da opkole Kijev.
A opet, u narednim mesecima bile su primorane na niz ponižavajućih povlačenja, prvo na severu, a sada i na jugu.
Do danas su izgubili više od polovine teritorije zauzete na početku invazije.
- Putin ne može da izbegne posledice ruskog povlačenja iz Hersona
- Za koje ratne zločine u Ukrajini je optužena ruska vojska
- „Nisam mogao da ćutim o Putinu i ratu“: Ruski aktivista pisao BBC-ju iz zatvora
Šta je bio Putinov prvobitni plan?
Čak i danas, ruski lider opisuje najveću evropsku invaziju posle Drugog svetskog rata kao „specijalnu vojnu operaciju", umesto kao pravi pravcati rat koji je raselio milione Ukrajinaca u vlastitoj zemlji i izvan nje.
Poslavši 24. februara trupe u Ukrajinu sa severa, juga i istoka, poručio je ruskom narodu da je njegov cilj da „demilitarizuje i denacifikuje Ukrajinu" .
Njegov proklamovani cilj bio je da zaštiti ljude izložene onome što je nazvao osam godina siledžijstva i genocida ukrajinske vlade - tvrdnje koje ne mogu biti potkrepljene dokazima.
Sve je predstavljeno kao pokušaj da se spreči da NATO stekne uporište u Ukrajini.
Uskoro je dodat još jedan cilj: osiguravanje neutralnog statusa Ukrajine.
Visoko na listi ciljeva nalazilo se i rušenje vlade izabranog ukrajinskog predsednika.
„Neprijatelj me je proglasio metom broj jedan; moja porodica je meta broj dva", izjavio je Vladimir Zelenski.
Ruske trupe su dvaput pokušale da upadnu u predsedničku rezidenciju, prema tvrdnjama njegovog savetnika.
- „Moj verenik je ukrajinski vojnik i ima ljubavnika, ali želim da se udam za njega"
- Sve greške ruske vojne strategije u Ukrajini
Neosnovane tvrdnje
Stalne ruske tvrdnje o nacistima i genocidu u istočnoj Ukrajini bile su potpuno neosnovane, ali su činile sastavni deo narativa koji je Rusija ponavljala otkako su njene posredničke snage zauzele delove Luganske i Donjecke oblasti na istoku zemlje 2014, pokrenuvši rat sa ukrajinskim snagama.
"Suludo je, ponekad čak ni oni ne mogu da objasne o čemu govore" , požalio se ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kaleba.
Urednička reč ruske državne novinske agencije RIA Novosti početkom aprila jasno je stavila do znanja da je „denacifikacija neizbežno i deukrajinizacija" - praktično brisanje moderne ukrajinske države.
Tekst je objavljen nakon što su na videlo isplivali detalji o ratnim zločinima koje su ruske snage počinile nad civilima u Buči nadomak Kijeva.
Nezavisni izveštaj kasnije je optužio samu Rusiju za podstrekivanje na genocid orkestrirano od države.
Što se tiče pridruživanja NATO-u, Ukrajina je još pre invazije pristala na provizorni sporazum sa Rusijom da se ne učlanjuje u zapadni odbrambeni savez.
Rusija ne želi da se njen sused pridruži NATO-u jer se plaši da bi to predstavljalo preveliko zadiranje u njenu vlastitu teritoriju.
U martu je predsednik Zelenski javno priznao da do pridruživanja NATO-u neće doći: „To je istina i to se mora prihvatiti".
Ukrajina je ponudila da postane nesvrstana, nenuklearna država, ali su ti pregovori propali.
- Šta je „prljava bomba“
- „Više ne idem tamo“: Ruski vojnici po ugovoru koji odbijaju pozive da se vrate u rat
Kako je Putin menjao ratne ciljeve
Mesec dana od početka invazije već je postalo očigledno da se ruska kampanja ne odvija po planu.
Vladimir Putin je drastično smanjio ambicije, objavivši da je prva faza u najvećoj meri ostvarena.
Vojska se povukla iz okoline Kijeva i Černigova i pregrupisala se na severoistoku.
Glavni cilj sada je bio „oslobođenje Donbasa" - zajedničkog naziva za dve ukrajinske industrijske regije na istoku, Lugansk i Donjeck.
Razlog za povlačenje bilo je neprepoznavanje agilnosti ukrajinskih snaga ili neuspeh u obezbeđivanju linija snabdevanja.
Rani simbol loše ruske logistike bio je 64 kilometra dugi oklopni konvoj koji se ukopao u mestu nadomak Kijeva.
Najskorije povlačenje Rusije iz grada Hersona na jugu 11. novembra takođe se desilo zbog uništenih linija snabdevanja i prekinutih komandnih lanaca, prema ukrajinskom vrhovom komandantu generalu Valeriju Žaluznom.
Ruske posredničke snage već su zauzele trećinu Donbasa 2014. u ratu koji se od tada pretvorio u uglavnom zamrznuti sukob.
Krajem marta su zauzele veći deo Luganska, ali tek malo više od polovine Donjecka.
Zauzimanje razorenog lučkog grada Marijupolja u Donjecku sredinom maja dalo je Vladimiru Putinu jednu od njegovih velikih pobeda i pružilo Rusiji preko potreban kopneni koridor od granice do Krima, ukrajinskog poluostrva koji je Rusija anektirala 2014.
Ruske snage su se i dalje nadale da će zauzeti još teritorija na jugu.
Vodeći general prethodno je pričao o zauzimanju teritorija uz obalu Crnog mora dalje od Odese ka otcepljenom regionu Moldavije.
„Kontrola nad jugom Ukrajine predstavlja put do Pridnjestrovlja", izjavio je general major Rustam Minekajev.
Početkom jula, ruski lider je mogao da se pohvali potpunom kontrolom nad Luganskom, dok su ukrajinske snage gubile od 50 do 100 vojnika dnevno zahvaljujući ubedljivoj ruskoj borbenoj nadmoći.
- „Odvozili su kamionima“: Kako su ruski vojnici i oficiri godinama krali donji veš, cokule i pancire
- O čemu razmišlja i šta planira Vladimir Putin
Putin u nepovoljnom položaju
Ali dolazak zapadne artiljerije, pogotovo američkih raketa himars, uskoro je počelo da ostavlja traga na ruska logistička čvorišta i skladišta oružja na istoku, a u toku je bila i očekivana ukrajinska kontraofanziva u Hersonskoj oblasti na jugu.
U septembru je Vladimir Putin objavio „delimičnu mobilizaciju" 300.000 vojnika sa ciljem pojačanja 1.000 kilometara duge linije fronta na istoku.
Rusi su masovno počeli da beže od poziva za mobilizaciju kako se rat približio kući.
U nepovoljnom položaju, on je objavio aneksiju dve istočne oblasti i još dve na jugu - Herson i Zaporožje - iako nijedna nije bila pod potpunom ruskom kontrolom.
One će sada biti deo Rusije zauvek, rekao je.
Svega nekoliko nedelja kasnije, Rusija se povukla iz Hersona, jedinog regionalnog glavnog grada zauzetog u ratu 2022.
Pod novopostavljenim komandantom, generalom Sergejem Surovikinom, Rusija je u oktobru prebacila strategiju na uništavanje ukrajinske civilne infrastrukture, razorivši ili oštetivši iz vazduha 40 odsto njenog sistema napajanja širom zemlje.
Nije imao uspeha na ratištu, pa je sada novi cilj Kremlja bio da napadne moral civila.
Gađani su gradovi širom Ukrajine, a dvoje ljudi je poginulo u Poljskoj nakon što je raketa pala na farmu blizu njene granice sa Ukrajinom.
Incident je probudio strahovanja da će NATO biti uvučen u sukob, iako su SAD saopštile da je malo verovatno da je raketa ispaljena iz Rusije.
- Kako proceniti rizik od atomskog rata
- „Bacili su ih u mašinu za mlevenje mesa“: Šta se desilo sa pripadnicima elitne ruske brigade u Ukrajini
Veliki neuspesi Rusije
Gubitak grada Hersona i povlačenje 30.000 ruskih vojnika sa desne obale Dnjepra predstavljali su šlag na spisak ruskih vojnih poraza koji slika širu sliku o invaziji obeleženu brojnim neuspesima.
Povlačenje iz okoline Kijeva i Černigova u martu pratila su dramatična povlačenja početkom septembra iz severoistočne Harkovske oblasti, napuštanje velikog drumskog i železničkog čvorišta u Kupjansku i strateški važnog grada Izjuma;
Krajem septembra, ukrajinske snage su takođe oslobodile još jedno važno čvorište Liman, četiri meseca pošto ga je zauzela Rusija.
Neuspesi su se proširili i van bojišta.
Ukrajina je postigla simboličnu pobedu potapanjem ponosa ruske crnomorske flote borbene krstarice Moskva u aprilu.
Nedeljama kasnije, ruske snage su bile primorane da beže sa malog Zmijskog ostrva u Crnom moru.
Uskoro je došlo i do ruskih poraza na samom Krimu.
Početkom oktobra, u eksploziji je teško oštećen most preko Kerčkog moreuza, podignut nakon što je Rusija anektirala Krim 2014. godine.
Taj poražavajući udarac po ruske linije snabdevanja kasnije je pratio napad ukrajinskog drona na rusku crnomorsku flotu u Sevastopolju.
Iako se predsednik Putin trudi da se distancira od takvih neuspeha, čini se da je njegov autoritet narušen u čitavom svetu.
Posle napada dronom na rusku flotu, Kremlj je povukao podršku sporazumu kojem je posredovala Turska za garancije bezbedne plovidbe brodova sa žitaricama preko Crnog mora.
Ali kad su UN i Turska odlučili da ipak nastave sa tim isporukama, predsednik Putin je ukinuo obustavu.
Kao što je primetio nemački ministar spoljnih poslova, međunarodna zajednica je odbila da bude ucenjena.
Da li je invazija pretrpela neuspeh?
Prema većini kriterijuma, ruski rat doživljava neuspeh, ali Rusija i dalje kontroliše svu teritoriju zauzetu 2014. godine, baš kao i obalski koridor koji se proteže od Krima do ruske granice.
Delimična mobilizacija predsednika Putina tek treba da ostvari značajniju razliku na terenu.
Ruske snage mesecima pokušavaju da zauzmu grad Bahmut u Donjecku i uspele su da ostvare manje prodore u okolini, ali to je pokazatelj do koje mere su se smanjile njihove ambicije.
A ako je cilj ruskog lidera stvarno bio da drži NATO na odstojanju, ni to mu nije uspelo zato što su Švedska i Finska podnele zahtev za pridruživanje, uznemirene vojnom pretnjom Moskve.
Kako se promenila Putinova poruka?
Godinama ruski predsednik nije priznavao Ukrajini njenu državnost, napisavši u podužem eseju iz 2021. da su „Rusi i Ukrajinci jedan narod", koji korene vuče još s kraja devetog veka.
Ta poruka ponovljena je u dva njegova predratna obraćanja, u kojima je optužio Kijev da pokušava da iskoreni ruski jezik i NATO da pokušava da stekne uporište u Ukrajini.
Kasnije je osudio svog suseda nazvavši ga „antiruskim".
U septembru je za sve bio kriv Zapad, zato što pokušava da „oslabi, podeli i u krajnjoj liniji uništi našu zemlju", dok je Kijev kriv zbog „njegove ambicije da poseduje nuklearno oružje".
U realnosti je nezavisna Ukrajina bila ta koja je pristala da preda svo nuklearno oružje sa svoje teritorije kad se Sovjetski Savez raspao 1991. godine.
Za to vreme, predsednik Putin je izrekao niz pretnji nuklearnim oružjem, govoreći o korišćenju svih sredstava koja ima na raspolaganju da bi zaštitio Rusiju i sačuvao sve okupirane teritorije.
„Svakako ću iskoristiti sve oružane sisteme koje imamo na raspolaganju. To nije blef", upozorio je on.
- Putinov 70. rođendan: Sedam ključnih trenutaka koji su ga definisali
- „Mislio sam da se nikad neću vratiti", kaže oslobođeni borac iz Azova za BBC
Da li je kriv NATO?
Zemlje članice NATO sve više šalju Ukrajini protivvazdušne sisteme kako bi zaštitila gradove, kao i raketne sisteme, artiljeriju i dronove koji su pomogli da se preokrene tok borbe protiv ruske invazije.
Ali on nije kriv za rat, a ruska invazija je, na kraju krajeva, bila ta koja je navela Švedsku i Finsku da zvanično podnesu zahtev za članstvo u vojnom savezu.
Kad je Rusija najavila da će anektirati četiri ukrajinske pokrajine krajem septembra, Ukrajina je takođe najavila da će zatražiti prijem u NATO po hitnom postupku.
Okrivljavanje širenja NATO na istok je ruski narativ koji je počeo da uzima maha i u Evropi.
Pre rata, predsednik Putin je zahtevao od NATO da vrati časovnik na 1997. godinu i povuče snage i vojnu infrastrukturu iz Centralne Evrope, Istočne Evrope i sa Baltika.
U njegovim očima, Zapad je 1990. obećao da se NATO „neće širiti ni centimetar na istok", ali je to ipak učinio.
To je, međutim, bilo pre pada Sovjetskog Saveza, tako da se obećanje dato sovjetskom predsedniku Mihailu Gorbačovu odnosilo samo na Istočnu Nemačku u kontekstu ponovnog ujedinjenja Nemačke.
Gorbačov je kasnije izjavio da se o temi „širenja NATO-a u to vreme nije raspravljalo".
Obećanje o kolektivnoj odbrani NATO-a ono je što najviše brine predsednika Putina.
Ruske snage su prvo izvršile invaziju na suseda Gruziju 2008. godine, a potom poslale trupe u Ukrajinu šest godina kasnije.
NATO uporno tvrdi da nikad nije imao nameru da šalje borbene trupe na svoje istočno krilo sve dok Rusija nije ilegalno anektirala Krim 2014. godine.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
