Morski vetar mi šiba lice dok krivim vrat pokušavajući da vidim 15 moai skulptura koje se nalaze ispred mene.
Visoke i do dva sprata i leđima okrenute od uzburkanog Pacifika, prazne očne duplje statua, nekada ukrašene belim i crvenim vulkanskim kamenčićima, večito su zagledane ka unutrašnjosti Uskršnjeg ostrva.
Njihova tela su izbrazdana enigmatičnim simbolima, a njihova lica, sa izraženim obrvama i izduženim nosevima, izgledaju u isto vreme i utešno ljudski i strahovito božanski.
Postoji ukupno 887 moai skulptura raštrkanih po Uskršnjem ostrvu ili Rapa Nuiju, kao ga stanovnici nazivaju, a ovih 15 su stajali na Ahu Tongariki postolju, najvećoj ceremonijalnoj strukturi na ovom udaljenom čileanskom ostrvu.
Gledajući te preterano velike glave i torzoe bez nogu, teško mi je da zamislim kako su se ove džinovske monolitske figure - teške i do 88 tona i sačinjene pre najmanje 900 godina - uopšte našle ovde.
- Misterije Vinčanske kulture - šta sve muči naučnike
- Kakva arheološka blaga krije Srbija
- Turski podzemni grad u kojem je živelo 20.000 ljudi
Ali nisam samo ja bila zatečena: istraživači se već duže vremena pitaju kako su ove masivne moai figure ručno transportovane preko celog ostrva.
Postoji nekoliko teorija koje su ponuđene, među njima je i ona po kojoj su korišćeni balvani ne bi li se statue otkotrljale, ali i ona po kojoj su vanzemaljci pomogli u ovom poduhvatu.
U svakom slučaju, čini se da tajna leži u spoju genijalnog dizajna i besprekornog graditeljskog umeća koji su omogućili da čovekolike statue mogu da se usprave i da, vezane konopcima i postrance usmeravane, imaju sposobnost da „hodaju".
Ovakvi pokreti su otprilike slični onim kojima se služimo ne bismo li pomerili uspravljeni frižider, kada svaku stranu naizmenično pomeramo po nekoliko centimetara.
„Ali Rapanujci (domorodački polinežanski narod na ostrvu Rapa Nui) su otišli i dalje, pa su čak i obradili osnove samih statua i dodali određene uglove tako da bi ih jednostavnije pomerali", objašnjava Karl Lipo, arheolog specijalizovan za moai skulpture u studiji iz 2013, koja objašnjava kako su statue pomerane.
Bila je to prva studija koja je uspešno „prošetala" repliku tešku pet tona, a šetajuća teorija koju je ona pretpostavila predstavljala je „mešavinu usmenog predanja i nauke", kaže Elen Kaldvel, profesorka istorije umetnosti na koledžu u San Antoniju u Kaliforniji i ekspertkinja za drevnu okeansku umetnost.
Ona napominje da su hodajuće statue deo usmene tradicije Rapanujaca u kojoj termin „neke neke" na rapanuanskom jeziku znači „hodanje bez nogu".
Kaže i da se ovde radi o frazi koju stariji Rapanujci i njihovi naslednici koriste kada odgovaraju na pitanja koja se odnose na to kako su statue pomerane bez pomoći bilo kakve mašinerije.
Dečije pesmice na Rapa Nui ostrvu takođe pripovedaju o statuama koje šetaju, dok legende govore da su poglavice sa nadnaravnim moćima pomagale maoima da hodaju.
„Usmeno predanje na ostrvu govori o moaima koji hodaju od mesta na kojem su sačinjeni do svog konačnog odredišta", kaže Patriša Ramirez koja na ostrvu živi od pete godine, a sada radi kao turistički vodič.
„Tradicionalno, istorija je na ostrvu prenošena sa generacije na generaciju kroz pesme, napeve, igre i poeziju. Postoji mnogo nasleđenih pesama i priča koje pominju moaije koji hodaju".
Svejedno, iako su lokalni stanovnici odavno tvrdili da su statue hodale, stranim naučnicima je bilo potrebno više od dva veka da prihvate tu teoriju o načinu transportovanja moaija.
„Stvarno je bilo tako, evropski i drugi istraživači su govorili 'Ne, mora da je postojao neki drugi način, nemoguće je da je bilo ovako'", kaže Lipo.
„Nismo mogli ni da razmišljamo na drugačiji način osim da je bilo neophodno imati veliki broj ljudi koji bi pomerali statue.
„Ispostavilo se da to nije bilo tačno. Arheološki podaci zaista upućuju na to".
- Turista kamionetom srušio spomenik na Uskršnjem ostrvu
- U fotografijama: Mistične statue na Uskršnjim ostrvima oštećene u požaru
Skoro sve statue su bile stvorene u nalazištu vulkanskog porekla Rano Raraku, pre nego što bi bili transportovani do postolja (ahus) koja su se nalazila na različitim tačkama na samoj obali.
Lipovo istraživanje navodi na to da su nezavršene statue, kao i one odbačene koje su ležale na ivicama puta (tj. one koje su morale da budu pomerene) imale šire baze u odnosu na ramena u poređenju sa statuama koje su stajale na postoljima.
One su, takođe, bile vidno nagnute unapred i za 17 stepeni, utičući time na to da centar mase bude pozicioniran iznad zaobljenih prednjih ivica.
Takva podešavanja su omogućila da statue mogu da se kotrljaju stranu po stranu i da se tako transportuju do finalnog odredišta.
„Ono što je bilo zapanjujuće je to što su bile toliko nagnute unapred, da uopšte nisu mogle da stoje samostalno jer su mogle da se prevrnu", kaže on.
Ovakve odlike navode da su statue bile modelovane na osnovu „načina na koji i mi sami hodamo", kaže Lipo, objašnjavajući da, kada hodamo, rotiramo sopstvene kukove i naginjemo se unapred.
„Rapanujci su praktično stvorili strukturu koja je mogla da radi isto to. Nagnute statue padaju ka napred i tako čine sledeći korak".
Hodajući moai su obično podupirani i navođeni uz pomoć konopaca, a grupe Rapanujaca su stajale sa svake strane statue i pokretali je, dok je manja grupa išla iza statue i bila zadužena za njenu stabilnost.
Kada bi statua stigla do postolja, klesari bi joj uklesali oči i prekrojili bazu u cilju pomeranja centra mase, omogućavajući da statua može sama da stoji uspravno.
Razlog zbog kojeg su na ostrvu izabrali da statue hodaju umesto da ih vuku ili kotrljaju uz pomoć balvana, bio je veoma praktičan, smatra Lipo.
Težina statua bi zdrobila balvane, dok bi vučenje ovako velikih statua zahtevalo ogroman broj ljudi.
Na udaljenom i golom ostrvu na kojem je bilo malo resursa, šetanje statua je predstavljalo najefikasniji metod.
„Bio je to inženjerski poduhvat koji je bio u stanju da stvori i transportuje statue po najnižoj mogućoj ceni.
„Rapanujci su sve to uradili i pored svih ograničenja koja im je nalagalo samo ostrvo, isključivo uz zajednički napor i saradnju i sva genijalna rešenja do kojih su došli", kaže on.
- Zavirite u udaljeni kutak Grčke koji ne postoji ni na mapi
- Carstvo koje Asteci nisu mogli da osvoje
- Inčkonahen, egzotično britansko ostrvo gde vladaju valabiji
- Muzej na kraju sveta
Moja šetnja od Rano Raraku kratera pa sve do Ahu Tongarikija je bila dugačka svega 800 metara, ali ja nisam navodila moai od 88 tona sa nekoliko konopaca.
Druge statue koje sam imala prilike da posetim su stajale na postoljima koja su bila i do 18 kilometara udaljena od kamenoloma, tako da je moja vožnja biciklom bila prijatan izlet u poređenju sa preprekama sa kojima se suočavala drevna civilizacija sa ostrva Rapa Nui.
Pravljenje hodajućih statua je bio mukotrpan proces.
U okolini Rano Rarakua se nalazi oko 400 statua u različitim fazama izrade, što je indikacija da su klesari koristili ovu dolinu kao umetničku laboratoriju u kojoj su eksperimentisali sa različitim prototipovima pre nego što bi odabrali onu statuu koja je mogla da bude preseljena, kaže Lipo.
„To je zaista i dokument od istorijskog zanatskog umeća koji dokumentuje i sve eksperimente, pokušaje i neuspehe", dodaje on.
Kada bi statue bile gotove, one bi bile usmeravane ka izlazu iz doline, prema postoljima.
Drevni drumovi koji su išli od Ranu Rarakua su bili konkavni, što je pomagalo i olakšavalo geganje statua.
I pored svega, nisu sve statue uspevale da stignu do postolja - neke su tokom puta gubile ravnotežu i ostajale prevrnute pored puta.
Posetioci kamenoloma mogu da vide urušene ostatke na desetine napuštenih statua razbacanih po obližnjim padinama i pokraj puta - na ostrvu nema boljeg mesta na kojem mogu da se sagledaju razmere količina maoija koji su ovde bili stvoreni.
Lipova studija je otkrila i da su sve te oborene skulpture imale pukotine nastale od pada iz vertikalne pozicije, što samo potvrđuje teoriju po kojoj su statue hodale.
Kada bi statue stigle do konačne destinacije i kada bi bile preoblikovane da bi mogle da stoje uspravno, one bi bile uzdignute na ahu - postolje.
Bio je to trenutak kada bi na vrh moaija bili postavljani kameni šeširi (pukao) ne bi li tako dobili „živo lice" (aringa ora) ili, drugim rečima, „ljudski oblik", kaže Jo Ane Van Tilburg, arheolog specijalizovan za kamenu umetnost Rapa Nuija.
Taj ljudski oblik je bio veoma važan narodu sa Rapa Nui ostrva jer su statue korišćene u ritualima posvećenim mrtvima i zato što su bile načinjene u počast poglavicama.
Rapanujci su verovali da se svet mrtvih i živih i dalje odvija, objašnjava Ramirez.
„Oni nisu bili zadovoljni samo sa simboličkim sećanjem na pretke - želeli su da imaju i njihovo fizičko prisustvo kroz likove koji će ih predstavljati", dodaje ona.
„I upravo to moai statue i jesu. One su lica njihovih mrtvih predaka".
Lipo ukazuje na to da su klesari možda pevali ceremonijalne pesme dok su statue pomerane, ne bi li tako održavali ritam pokreta, sa različitim pesmama za različite veličine figura.
Ipak, malo je toga ostalo i u oralnoj istoriji Rapanujaca, da bi ova teorija mogla da bude potvrđena.
„Mnoge pesme i priče su izgubljene tokom perioda kolonizacije i misionarstva", kaže Tilburg.
„Prvi kontakt sa Evropljanima je razorio njihovu kulturu. To je ista ona saga koja je zadesila i sva druga polinežanska ostrva".
I pored toga što su naučna istraživanja otkrila odgovore na neka od najmisterioznijih pitanja u vezi sa statuama, nedostatak usmene i pisane istorije i dalje drži ostrvo Rapa Nui obavijeno velom tajni.
Ali mene je na prvom mestu privukao upravo taj element misterije, kao i desetine hiljada turista svake godine, da dođem na ovu udaljenu tačkicu od ostrva.
Zamislila sam 15 statua na Ahu Tongarikiju kako se gegaju ogoljenim predelom ostrva, vazduh je ispunjavao i zvuk ceremonijalnog pevanja.
I posle šetnje drevnim, nepopločanim putevima ovog južnog polinezijskog ostrva, ove gigantske moai statue i dalje stoje mirno i nečujno, a njihove pojave same govore o genijalnosti onih koji su ih u prošlosti stvorili.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
