Fudbal i Siniša Mihajlović: Mi ljevonogi, derbi u Ugrinovcima i umjetnost slobodnjaka

Na pitanje italijanske Gazeto delo sport iz 2019. da iz prvih 50 godina života izdvoji tri slike, odgovorio je: "Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmjehu. Dolazak na svijet moje djece. Zalet, ljevica i lopta u rašljama"

13660 pregleda 2 komentar(a)
Foto: Getty Images
Foto: Getty Images

Da ste je samo videli kako je letela… Sa 25 metara, ma i više, bilo je čak i trideset, svega mi.

Ne sećam se koliko je dugo trajao njen put do gola, možda dve sekunde, a možda su i kazaljke na satovima kolektivno stupile u štrajk, pa se to odužilo na dva minuta.

Ne sećam se ni da li se golman bacio - recimo da jeste, zvuči bolje.

Ili je možda bolje ako je ostao ukopan u mestu i sve nemoćno ispratio pogledom, znajući šta mu sledi i da ništa ne može da uradi?

Ali 15 i kusur godina kasnije i dalje se jasno sećam, ma vidim taj trenutak pred očima kad god poželim, kako lopta ulazi u mrežu i kako saigrači skaču na mene.

Skočila bi i publika, a stadion eksplodirao, da se teren u Ugrinovcima, selu nedaleko od Beograda, gde smo tog dana gostovali, može nazvati stadionom.

Jer tako to mi levonogi, Siniša Mihajlović i ja.

Ako imaš kragnu, naravno, podigneš je - kao Mihajlović.

Ako nemaš, onda ništa, može i bez kragne.

E, sad, to što je Mihajlović u međuvremenu slobodnjake šutirao po beogradskoj 'Marakani', Olimpiku i drugim belosvetskim stadionima, a ja u dresu nižerazrednog Milutinca, beogradskim balonima za fudbal i kojekakvim školskim terenima, to je druga stvar.

Kada je Mihajlović preminuo svi su se prvo setili te njegove moćne levice, gola protiv minhenskog Bajerna u dresu Crvene zvezde one čuvene 1991, het-trika iz slobodnjaka u Italiji, gola Iranu na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. i mnogih drugih.

„Njegova leva noga bila je veličanstvena zver, nešto slično Torovom čekiću", piše portal Bličer rirpot u tekstu o najboljim izvođačima slobodnjaka u istoriji.

Decenijama je ta levica bila strah i trepet za golmane, ali Mihajlović do tog statusa nije lako došao.

U intervjuu za nedeljnik Vreme iz 2012. godine, izjavio je da je odmalena vežbao „i preciznost i tehniku i snagu šuta".

„Specijalista za slobodne udarce se rađa, ali se i postaje vežbanjem", naveo je.

I toliko ih je navežbao da bi navijači klubova za koje je igrao - Vojvodine, Zvezde, Rome, Sampdorije, Lacija, Intera - i reprezentacije Jugoslavije, čim neko njihov pređe pola terena, odmah vikali - „padni!".

„Bio sam u Beogradu da prenosim meč između Crvene zvezde i Bajerna i rekli su mi 'videćeš kada sudija bude svirao slobodni udarac, počeće svi da se grle na tribinama", napisao je italijanski novinar Bruno Longi na Tviteru posle Mihajlovićeve smrti.

Jer tu je Mihajlović da šutne slobodnjak, to je već pola gola.

I toliko ih je šutirao, da je na pitanje italijanske Gazete delo sport iz 2019. da iz prvih 50 godina života izdvoji tri slike, odgovorio:

„Prvi susret sa Arijanom i kako sam se izgubio u njenom osmehu. Dolazak na svet moje dece. Zalet, levica i lopta u rašljama."

Getty Images

O lepoti šutiranja

Nisam ja bog zna kakav fudbaler, odmah da se razumemo.

Kao tinejdžer sam brzo izrastao i odmah me stavili u odbranu, da se rvem sa protivničkim napadačima.

Ali jedna stvar je uvek bila tu - ta leva noga.

Ne znam, nekako sam uvek mogao snažno da opalim po lopti i ništa lepše od toga nikada nije bilo.

Rastao sam uvek kao kvasac kad golmani viču „čuvaj mu levu, čuvaj mu levu", kao da će im se ne znam ni ja šta dogoditi.

Posle tih Ugrinovaca stalno sam izvodio slobodnjake i penale, dao i još poneki gol i ništa mi nije bilo teško kada je šutiranje u pitanju.

„'Ajde, idi šutni par puta", rekao mi je trener posle jednog treninga kad sam ga pitao da ostanem malo i vežbam slobodnjake, misleći se verovatno „ajde, bre, dete, hoću kući, smrzoh se sa vama ovde ceo dan".

I šutirao sam na prazan gol dok me nije oterao u svlačionicu.

Ali to je bilo samo jednom - više mi nije davao, ili mi bilo neprijatno da pitam.

Zato se u školskom moglo šutirati u nedogled.

Ako imaš golmana onda na gol (mreže, naravno, nikad nije bilo), a ako nemaš onda može u bilo šta dovoljno tvrdo da ti vrati loptu.

U drveni zid kućice koju su koristili nekakvi izviđači, ogromnu kapiju garaže vodovoda u ulici, da sve bruji i odjekuje, ili u zid obližnjeg vrtića, čija je ograda imala stubiće savršene da s vremena na vreme izigravaju stative.

Tako je jedne godine stradao retrovizor automobila čoveka koji je ni kriv ni dužan samo došao po dete u vrtić - raspao se u milion delića.

U intervjuu za beogradski nedeljnik Vreme, Mihajlović je rekao da je u rodnom Borovom Selu, nedaleko od Vukovara, u Hrvatskoj, i on tako šutirao unedogled.

„Kad su igrali odrasli vraćao sam lopte iza gola, a kod kuće šutirao u dvorišnu kapiju", naveo je Mihajlović.

„Bilo je važno biti precizan, pa sam lopte nameštao i precizno pogađao zamišljenu tačku na kapiji ili golu."

Na pitanje ko je najpresudnije uticao na njegovu sportsku karijeru, prvo je naveo oca Bogdana koji mu je, kako je rekao, stalno kupovao lopte.

„Dva puta je, bez primedbe, menjao gvozdena vrata na dvorišnoj garaži, koja sam demolirao svakodnevnim udaranjem lopte".

Jer to je ta „levica jača od igre i života", kako o njoj piše Miljenko Jergović.

„Jednom sam loptom povredio druga, drugi put mamu", prisećao se Mihajlović.

„Drug je oprostio, a mama me istukla čim se osvestila."

Kako šutirati kao Siniša?

Međutim, nisu samo oni stradali.

Legenda kaže da je 2005, dok je igrao za milanski Inter, na jednom od treninga udarcem slomio zglob saigraču Alvaru Rekobi, čuvenom Urugvajcu.

Posebno se pamti i detalj sa utakmice Jugoslavije i Nemačke na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine.

Slobodan udarac za „plave" sa oko 25 metara, a pored lopte, naravno, Mihajlović, koji ipak ne uspeva da je prebaci preko živog zida.

Pogodio je Jirgena Klinsmana, slavnog reprezentativca i kapitena Nemačke.

Koji tren kasnije Klinsman je ležao na travi, boreći se da udahne, jer mu je Mihajlovićeva levica izbila vazduh iz pluća i polomila dva rebra.

Međutim, Mihajlović kaže da nije sve do siline udarca.

„Šutirao sam u zavisnosti od postavljenog živog zida, ali i od spoznaje kakav je ko golman, jer svi imaju bolje i lošije osobine", naveo je u intervjuu za Vreme.

„Dakle, kada bih sve to procenio, odlučivao bih se da li ću pucati visoko, snažno, kroz pukotinu zida, kraj njega, pored njega i slično."

Nekad je, kaže, išao na što jači, a nekad na što precizniji udarac.

„Loptu sam šutirao i spoljnim i unutrašnjim delom stopala, a postoji i takozvani brazilski šut sa tri prsta", objašnjava.

„Tada izgleda da lopta ide preko gola, a ona propadne pod prečku".

U svemu tome, dodao je, bitan faktor je bila sreća, ali i „trudoljubivost".

„Tokom cele fudbalske karijere ostajao sam posle treninga i uvežbavao izvođenje slobodnih udaraca."

Dve godine kasnije, posle Mundijala u Francuskoj, tokom kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 2000. godine, BBC sport je bio prisutan na jednom treningu Jugoslavije.

Mihajlović je tada, navodi se u tekstu, izveo deset uzastopnih slobodnih udaraca u gornje uglove gola, pogađajući svaki put.

Tada je izjavio da voli da šutira sa „mnogo felša, u obe strane gola".

Neki su to mogli i da posvedoče.

„Ako dobro nacilja i prebaci loptu preko zida, teško ju je zaustaviti", izjavio je za BBC Ivica Kralj, nekadašnji golman Partizana i reprezentacije Jugoslavije.

Kako je rekao, Mihajlovićeve lopte imaju „neverovatnu snagu i felš".

„Niko ne želi da stoji u zidu na treninzima kada Mihajlović šutira."

Najpoznatiji Mihajlovićevi slobodnjaci

Mihajloviću je njegova levica donela kultni status u svetu fudbala, a navijačima klubova za koje je igrao - velike radosti.

„Slobodan udarac za Crvenu zvezdu, ovo je pozicija za igrača sa fantastično jakim udarcem, Sinišu Mihajlovića", kaže čuveni sportski komentator RTS-a Milojko Pantić u 27. minutu jednog od najvećih mečeva u istoriji crveno-belih.

Reč je o revanš meču polufinala Kupa šampiona protiv Bajerna iz Minhena, te čuvene 1991, kada se Zvezda popela na krov Evrope i sveta.

Nije Pantić završio rečenicu, a Mihajlović je već poslao torpedo na golu Rajmonda Aumana, golmana Bajerna.

Uhvaćen je Auman na krivoj nozi - gol.

„Da li je ovo trenutak istorije fudbala, da li je ovo trenutak koji vodi Crvenu zvezdu u finale Kupa evropskih šampiona", urla Pantić, dok Mihajlović u krupnom kadru juri po terenu, slaveći pogodak, sve dok na kraju nije pao na kolena.

„Gori Zvezdina fudbalska školjka od veselja, od radosti", nastavlja Pantić poetično.

Ali to nije bio taj trenutak koji je crveno-bele odveo u finale.

On je usledio mnogo kasnije, u 90. minutu, kada su crveno-beli gubili 2:1, što je vodilo meč u produžetke, gde ko zna šta bi bilo.

A tu Pantićevu rečenicu danas znaju svi.

„Mihajlović u sredinu", viknuo je komentator, Klaus Augentaler loše udario loptu, ona otišla uvis, a golman Auman je doprineo neprijatnosti nemačkom timu i nespretnosti, nehotice ubacivši je u sopstvenu mrežu.

Nebo se, kažu, te večeri otvorilo.

Pogodio je Mihajlović iz slobodnjaka i godinu dana kasnije u Kupu šampiona protiv Sampdorije, kada je Zvezda, zbog rata u Jugoslaviji i sankcija, domaćin bila u Sofiji.

Titulu nije uspela da odbrani, a Mihajlović se preselio u Italiju, prvo u Romu.

Tamo nije mnogo igrao, ali je iz slobodnjaka pogodio u četvrtfinalu Kupa Uefa 1993. protiv Borusije iz Dortmunda.

Godinu dana kasnije prelazi u Sampdoriju, gde je iz slobodnog udarca pogodio u Superkupu Italije protiv Milana, ali i promašio penal u penal seriji.

Iz perioda u Laciju ostao je upamćen het-trik iz slobodnih udaraca protiv Sampdorije 1998. godine - prvi u 29, drugi u 45. i treći u 52. minutu.

„Te sezone sam bio veoma efikasan, postigao sam devet golova, a imao sam i 20 asistencija", izjavio je Mihajlović za Vreme.

Ovako se Lacio oprostio od Siniše:

Na kraju karijere prelazi u Inter, gde se posebno pamti kada su on i Adrijano, Brazilac takođe poznat po razornom udarcu levom nogom, posle jednog faula igrali „kamen-papir-makaze" kako bi odredili ko će šutirati.

U Italiji je proveo 14 godina i za to vreme postigao ukupno 28 golova iz slobodnih udaraca, po čemu deli drugo mesto rekordera Serije A, uz čuvenog Italijana Andreu Pirla.

Ispred njih je samo Alesandro Del Pijero, takođe slavni italijanski reprezentativac, koji ih je postigao 43.

Razorna levica Mihajlovića nikada nije napustila, što je pokazao i 2017. kao trener na jednom od treninga u Torinu.

Pucao je tada sa ivice šesnaesterca nekoliko puta i lopta je svaki put završila u rašljama.

Vanja Milinković Savić, golman Torina i danas reprezentacije Srbije, mogao je samo da se osmehuje.

O najboljim izvođačima slobodnjaka u istoriji

Zbog svega toga Mihajlović se uvek nalazi pri vrhu lista najboljih koji su ikada šutirali slobodne udarce.

Na prvom mestu je uglavnom Žuninjo Pernambukano, slavni Brazilac koji je većinu karijere proveo u francuskom Lionu, i koji je zaista tukao odakle je hteo.

U njegova autorska dela često se navodi naklbol (knuckleball), udarac posle kog lopta gotovo da oživi i odjednom propadne u gol.

Golmani taj udarac nimalo ne vole.

Pored Žuninja, u tom društvu su i Roberto Karlos, Metju le Tisije, Ronald Kuman, Dejvid Bekam, Hristo Stoičkov, Alvaro Rekoba, Mišel Platini, Asunsao, Ziko, Maradona, Ronaldinjo, Lionel Mesi…

Ali Mihajlović je uvek prvi vrhu.

U jednom od tih tekstova, Gardijan piše da bi lopta posle Mihajlovićevih udaraca „poletela kao vozilo za istraživanje svemira" i onda „neverovatno propala blizu gola".

„Niko nije bio tako nemilosrdno efikasan", navode.

Bličer riport u drugom dodaje da je Mihajlović bio „sposoban za grupe udarce čiste brutalnosti" i „nečuvene udare iz daljine."

„Ipak, imao je i divnu svestranost pri udarcima, koji su imali prelep oblik i luk", pišu.

U bivšoj Jugoslaviji bilo je takođe mnogo velikih izvođača slobodnjaka.

Bora Kostić, najbolji strelac u istoriji Zvezde je, kažu, za njih bio majstor, dok je Đorđu Milovanoviću - koji je takođe igrao za Zvezdu, kao i njegov sin Dejan Milanović - šut doneo nadimak Đoka Bomba.

Poslednjih godina kao majstor slobodnjaka izdvojili su se Damir Čakar i Nikola Drinčić, bivši fudbaleri Partizana.

Ovaj potonji je iz slobodnog udarca rešio i jedan derbi sa Zvezdom.

Ali ipak će za sve klince čim prohodaju, pa plišanu loptu tokom igre u dnevnoj sobi i šutiranja na improvizovani gol napravljen od jastuka sa kauča, šutnu malo jače nego što roditelji očekuju, svi prvo reći - šutira kao Miha.

Pa ko ima kragnu, nek je podigne.

Nek pucaju retrovizori, nek gori stadion u Ugrinovcima.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: