Muškarac u tamno-plavom odelu, beloj košulji i crvenoj prugastoj kravati odlučno ustaje sa mesta u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (UN) ispred kojeg piše - Jugoslavija.
U sali se čuje komešanje dok polako ide ka govornici, a onda i jedno tup, kada pred mikrofon spusti papire sa kojih će čitati.
„Problem pred ovim sazivom je više mira ili više rata", upozorio je Milan Panić, prvi premijer Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), na engleskom sa jakim američkim akcentom.
Na mesto predsednika vlade došao je samo mesec dana ranije, na poziv predsednika Srbije Slobodana Miloševića, u trenutku kada je na Balkanu već buktao rat.
Iako novajlija u politici, američki biznismen srpskog porekla pred svetskim zvaničnicima govori mirno i staloženo, uz tek povremeno gledanje u papire.
„Previše je priče o politici, kada bi trebalo da se priča o miru i moj jedini cilj je da se obnovi mir i stabilnost na Balkanu", kaže.
- Memorandum SANU: „Dinamit pod temeljima Jugoslavije“ ili pokušaj „očuvanja" federacije
- Prazne prodavnice, inflacija i uništena privreda: tri decenije od sankcija Jugoslaviji
- Afera Jugoskandik 30 godina kasnije: Da li će građani Srbije povratiti novac uložen kod 'gazda Jezde'
Samo nekoliko meseci kasnije, Panić je na prvim opštim izborima u SRJ, održanim pre tačno 30 godina, u trci za predsednika Srbije bio glavni protivkandidat Miloševiću.
„On je bio dosta neuobičajena politička pojava u Srbiji", kaže kratko diplomata Nebojša Vujović za BBC, u to vreme otpravnik poslova ambasade SRJ u Vašingtonu.
Te 19992. ratni plamen u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini se sve više rasplamsavao, situacija na Kosovu komplikovala, a Panić je sve vreme govorio o miru.
I to na ne baš tečnom srpskom, takođe sa jakim akcentom i američki mekanim „r" po čemu je bio prepoznatljiv.
„Prava tragedija je bila brekjap (raspad) Jugoslavije, zato što je to bila ekonomski jaka zemlja. Svi se ujedinjuju, mi se razbijamo", nrekao je 2014. u intervjuu za televiziju Hepi.
Britanski novinar Tim Džuda u knjizi Kosovo: Rat i osveta piše da je prvi premijer SRJ „zaista verovao da posao, novac i ekonomija mogu da reše probleme na Balkanu."
„Nije bio zainteresovan za etničke sukobe i iskreno je želeo mir", piše Džuda.
Na predsedničkim izborima Panića je podržala opoziciona koalicija Depos, ali je Milošević na kraju slavio, kao i njegova Socijalistička partija Srbije na parlamentarnim.
„Ali treba imati u vidu da je on bez gotovo ikakve kampanje, koja je trajala samo tri nedelje, sakupio više od milion glasova", kaže Ivan Protić, urednik agencije Beta, koji je početkom 1990-ih često pratio Panićeve skupove i aktivnosti.
„To je najveći rezultat sve do Vojislava Koštunice i 5. oktobra", kada je oboren režim Slobodana Miloševića, dodaje Protić za BBC.
Kako je Panić ušao u politiku
Američki biznismen se maltene niotkuda pojavio u srpskoj politici.
Sve je počelo raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).
Od SFRJ se prvo otcepila Slovenija, a za njom Hrvatska, gde 1991. počinje rat. Sukob se potom širi i na multinacionalnu Bosnu i Hercegovinu, koja je takođe proglasila nezavisnost.
U aprilu 1992. Srbija i Crna Gora proglašavaju Saveznu Republiku Jugoslaviju, novu državu koja je ubrzo zbog rata bila pod žestokim sankcijama Ujedinjenih nacija.
A kao kandidat za prvog premijera nove države pojavio se do tada nepoznati Milan Panić, osnivač i vlasnik multimilionske ICN farmaceutske kompanije.
Njegovo ime, kako se navodi u knjizi Adama Lebora Milošević: Biografija prvi je predložio Dušan Mitević, nekadašnji direktor javnog servisa i Miloševićev savetnik.
Lebor navodi da je Mitević upoznao Miloševića i Panića.
„Bila je to ljubav na prvi pogled - Panić je otvoren čovek, dobrog srca, a Milošević bankar koji razume posao i pričao je Paniću kako je važna privatizacija", piše Lebor.
Ali to nije bio jedini razlog zašto je Panić bio izbor Miloševića i njegovih saradnika.
„Panića, kao uspešnog američkog biznismena, strukture moći u Beogradu verovatno vide kao preko potrebnu vezu sa zapadnim svetom, dok zemlja sve dublje tone u ekonomski haos i loš međunarodni ugled", piše Los Anđeles Tajms u tekstu iz 2. jula 1992.
Međutim, američki dnevnik proročki procenjuje da novi premijer verovatno „neće imati veliku moć".
„Veruje se da kontrolu nad saveznom vojskom, monetarnim sistemom, bezbednosnom i spoljnom politikom ima predsednik Srbije Slobodan Milošević", piše LA Tajms.
Tim Džuda ocenjuje da je „Milošević želeo nekoga ko će raditi šta mu se kaže".
„Verovao je da je Panić, zbog bogatstva i zato što je američki državljanin, imao direktnu liniju sa Belom kućom."
Premijersku funkciju Panić je preuzeo 14. jula 1992, a ujedno je bio i ministar odbrane.
„Želim da u zemlju mog rođenja i mladosti donesem demokratiju u američkom stilu i tržišnu ekonomiju", rekao je tada.
Odmah je tražio od Miloševića da podnese ostavku, pređe u Ameriku i bude bankar.
„Premijerski posao je prihvatio verujući da bi mogao da uspe u neverovatnom zadatku, a to je da okonča rat", pišu Lora Silber i Alan Litl u knjizi Smrt Jugoslavije.
Novinarski dvojac Panića naziva „daškom svežeg vazduha na političkom tržištu prepunom sumornih autoritarnih političara Srbije".
„Okružen timom američkih savetnika, Panić je pokušao da vodi Jugoslaviju kao što je vodio farmaceutsku kompaniju."
Međutim, na pitanje ko ga je razumeo kada je došao iz Amerike, Panić kaže „vrlo malo njih".
„Ja sam iskreno hteo da napravim mir", naveo je u intervjuu za Hepi.
„I kad sam prvi put došao, predsednik Socijalističke partije bio je (Borisav) Jović, koji mi je rekao 'Paniću, vaše priče pokazuju da ste vi stigli sa Marsa'.
„Moj odgovor je bio 'ne, ne, ti si pogrešan - ovo je Mars'."
Ko je Milan Panić
Rođen 20. decembra 1929. u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.
Otac mu je rano umro, te je odrastao sa majkom, a tokom Drugog svetskog rata bio je pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta Josipa Broza Tita.
Kasnije je studirao medicinu i biohemiju, a bavio se i biciklizmom.
Zapravo je biciklom i stigao do Amerike, na neki način - prilikom međunarodne trke u Holandiji 1955. godine, prebegao je sa suprugom u Austriju, pa u Nemačku.
U Ameriku stiže, kako tvrdi, sa 25 dolara u džepu i ubrzo pokreće kompaniju ICN, koja postaje svetski farmaceutski gigant.
Panić sebe u većini intervjua naziva „malim srpskim emigrantom u Americi", iako se na internetu mogu pronaći njegove fotografije sa nekim od najmoćnijih ljudi 20. veka.
I sa većinom američkih predsednika tog doba, od Ronalda Regana do Džordža Buša i Bila Klintona.
Mediji za to vreme o njemu, zbog finansijskih uspeha često pišu kao o osobi koja je „ostvarila američki san".
„Kada pomislim na njega prvo mi na pamet padne taj njegov dosta loš srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski ili srpski, kako god da ga zovete, kao i razmišljanje da se mnoge stvari mogu lako rešiti", navodi Protić.
„Došao je sa tom idejom i verovatno je želeo dobro, ali nije dobro poznavao strukturu vlasti ovde, kroz kakvu šumu sve treba da se provlači i s kime sve treba da se lomi."
- Kako su se intelektualci Beogradskog kruga borili za drugačiju Srbiju devedesetih
- Od „nirnberškog procesa" do „farse": Nedelja kada su u Beogradu osuđeni lideri NATO alijanse
- Borisav Jović - Miloševićev saradnik i čovek koji je izveo tenkove na ulice Beograda 1991.
O jednoj od takvih situacija, pričao je i Panić, prisećajući se mirovnih pregovora sa hrvatskom stranom i prepirki oko jednog prevoja na granici.
„Ta prevlaka ne vredi ništa, nema ništa na njoj, ni kuća, čak ni drveća, samo kamenje i rekao sam im da ne razumem zašto se bore za to i da ćemo im to dati, a oni su se smejali."
Panić je kao premijer SRJ potpisao da se sporni prevoj, poznat danas kao Prevlaka, preda Hrvatskoj.
„I onda mi Stipe Mesić (poslednji predsednik Predsedništva SFRJ i prvi premijer Hrvatske posle nezavisnosti) kaže da je poslao nekog svog kod delegacije Srbije i da se i Srbi smeju… I Srbi i Hrvati su mi se smejali."
Panić je stalno nosio konzervu koka-kole i tik-tak bombone, a novinari ga pamte kao prvog zvaničnika koji ih je svuda vodio sa sobom, po stalnoj dostupnosti medijima i neobičnim izjavama.
„Jednom smo u istom danu sa njim obišli Tiranu, Sofiju, Skoplje", kaže Protić, dodajući da se Panić zbog stavova i izjava često „nije uklapao" u Srbiji.
„Ljudi prvo nisu znali kako da se odrede prema njemu, ali je gomila njih govorila 'eh, Srbin, a ne zna dobro srpski' - pa šta da očekuješ od nekoga ko je otišao pre 30 godina, dobro je zapamtio i to što je zapamtio".
„Svi su isti"
Deo intervjua koji je 4. oktobra 1992. Panić dao za Los Anđeles Tajms
- Velika je razdaljina između vaše kuće na obali u Njuport Biču i pokolja u Jugoslaviji. Da li ste bili šokirani stepenom nasilja i mržnje tamo?
I više nego šokiran. Neverovatno je da ljudi još uvek mogu da rade te stvari. Ali imam vesti za vas - među ljudima nema duboke mržnje.
Mislim da je ovo proizvod jeftinih, intelektualno nepoštenih, osakaćenih političara, koji nemaju šta drugo da ponude.
Mržnja je veoma moćno oružje.
- Političari na obe strane?
Političari na svim stranama. Svim. Vrlo brzo ćete otkriti da ih ne razdvajam. Svi su isti.
- Ali kada kažete svi lideri, onda uključujete i Srbiju?
Naravno. Svi su isti.
- Milan Kučan za BBC: „Nismo želeli da cilj ostvarujemo oružjem, već razgovorom i dogovorom - ali to nije uspelo"
- Vasil Tupurkovski: „Zapad je dozvolio rat u Jugoslaviji, sada ga ne dozvoljava”
- Stipe Mesić za BBC: „Toliko se ratovalo i krvi prolilo, a granice nisu ni za milimetar promenjene"
Sukob sa Miloševićem
Slutnje o kojima je LA Tajms pisao neposredno pre nego što Panić preuzeo premijersku funkciju ubrzo su se obistinile.
Panić u praksi nije imao nikakvu moć, ali je govorio i radio šta misli.
„Ako je Milošević verovao da će novajlija u svetu politike jednostavno pratiti njegova naređenja, prevario se", pišu Silber i Litl.
Panić je već u inauguracionom govoru pričao o priznanju Hrvatske i BiH, kao i povlačenju jugoslovenske vojske, što je kasnije ponavljao i medijima.
Mihalja Kertesa, nekadašnjeg direktor Savezne Uprave carina SRJ, ali i Miloševićevog čoveka od poverenja, ubrzo je otpustio sa mesta zamenika ministra policije.
„Za Miloševića je epizoda sa Panićem bila prava katastrofa i morao je što pre da ga se otarasi", navodi Džuda.
Jedan od najvećih sukoba između njih dvojice dogodio se tokom mirovne konferencije u Londonu, u avgustu 1992. godine.
Kada su stigli u London, pišu Silber i Litl, Milošević je „više bio zainteresovan da rešava političke sporove sa novopostavljenim premijerom, nego za konferenciju".
„Svađali su se i javno i iza scene, a Milošević mu je čak pretio da će ga udariti", navode.
„U jednom trenutku je Milošević tražio reč, Panić je nešto nažvrljao na parčetu papira i pokazao to predsedniku Srbije.
„Pisalo je ućuti (shut up) na engleskom, a potom je pred svima rekao da Milošević nije ovlašćen da govori."
Lebor o tom trenutku piše kao o „Panićevoj objavi rata Miloševiću".
Sledećeg dana je pred srpskom delegacijom bio jedan od predloga mirovnog rešenja za situaciju u Bosni i Hercegovini, kada su delegacija povukla da razmotri taj dokument.
„Došlo je do velike svađe", pišu Silber i Litl.
„Milošević je insistirao da odu. Panić je želeo da ostanu. Na kraju, Milošević je pristao da delegacija može da ostane, ali samo ako Panić obeća da će ćutati."
Na konferenciji je Panić predstavio i njegov mirovni plan u 12 tačaka, koji je podrazumevao međusobno priznanje bivših jugoslovenskih republika po originalnim granicama, kao i otvaranje pregovora sa albanskim liderima.
Miloševiću se to nimalo nije svidelo.
„Panićev plan je bio da ponudi Zapadu uklanjanje Miloševića, u zamenu za podizanje sankcija", piše Lebor u Miloševićevoj biografiji.
„Video je to kao poslovni sporazum između dva partnera gde i jedni i drugi imaju nešto čime mogu da trguju."
Međutim, američki zvaničnici za to nisu bili zainteresovani, dodaje Lebor.
„Nisu mu oni ni na početku davali snažnu podršku, pustili su ga i rekli 'ako uspe, uspe - ako ne, šta ćemo'", kaže Vujović.
- Kako je propao pokušaj britanskog lorda da spreči rat u Jugoslaviji
- Koncerti za mir u Sarajevu, Kragujevcu i Beogradu koji nisu zaustavili rat u Jugoslaviji
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto 25 godina kasnije o njima i dalje malo znamo
Tri dana posle Londonske konferencije, u Narodnoj skupštini zakazano je glasanje o povlačenju podrške Panićevoj vladi.
Međutim, Panić je uspeo da ostane na funkciji zahvaljujući glasovima crnogorskih predstavnika u saveznom parlamentu.
I tako je samo šest meseci od kada je postavljen na premijersku funkciju - i to baš kao Miloševićev čovek - postao jedan od lidera opozicije.
O izborima
Ubrzo su za 20. decembar 1992. u Jugoslaviji raspisani izbori na svim nivoima.
Neposredno pred izbore, piše Tim Džuda, „najvažnije Miloševićevo oružje", Televizija Beograd, koja će kasnije postati RTS, počela i sa propagandom protiv Panića i opozicije.
O Paniću se govorilo da je agent američke CIA, da radi na jačanju sankcija protiv Jugoslavije i na prodaji Kosova.
„U jednom od retkih televizijskih intervjua, Milošević je rekao da su Panićevi nalogodavci u Vašingtonu", piše Džuda.
Pred izbore 1992. došlo do prve prave medijske kampanje u istoriji Srbije, uz izborne reklamne blokove i mitinge širom zemlje.
„Stalno nam govore o nekim problemima u državi koje imamo, a koje oni rešavaju - da nema njih ne bi bilo ni problema", vikao je Panić sa trga u Kruševcu.
„Ovo nije bitka između dva čoveka, ovo je borba između dva sistema, starog i novog."
Milošević je na mitingu u Trsteniku pričao da će „sve učiniti da sačuva mir", ali i „slobodu, nezavisnost za svoj narod".
Milošević je osvojio 57 odsto glasova, a Panić 34 i posle izbora često optuživao vlasti za neregularnost.
„Suština je da je Panić stao kao protivkandidat Miloševiću, da se nije uplašio i da je osvojio više od milion glasova i pored kratke kampanje i napada", kaže Protić.
„Protiv onakvog Miloševića u onakvoj konstelaciji, to je jako dobar rezultat."
Ishod je mogao da bude drugačiji da su drugačije bile dve okolnosti, piše Džuda.
Krajem septembra 1992, Panić je u Njujorku od Ujedinjenih nacija, usred sankcija, tražio da se Jugoslaviji dozvoli uvoz energenata za grejanja.
Njegov zahtev je odbijen.
„Da je prihvaćen, veruju mnogi u Srbiji, Panić bi bio viđen kao čudotvorac i dobio bi mnogo više glasova na izborima u decembru", smatra Džuda.
„A još nekoliko stotina hiljada glasova bi dobio da su albanski lideri prekinuli bojkot izbora i pozvali ljude da glasaju za njega, u pokušaju da se otarase Miloševića."
U to vreme već je godinama u prekidu bila svaka komunikacija između srpske i albanske zajednice, koja je bojkotovala ne samo izbore, već i sve institucije.
Međutim, Panić je 15. oktobra 1992. posetio Prištinu, gde se sastao sa Ibrahimom Rugovom, tadašnjim liderom kosovskih Albanaca.
Pred novinarima je iznenada zagrlio Rugovu, rekavši da će njih dvojica „demokratizovati jugoslovenski sistem", ali do toga nije došlo.
„'Mi smo spremni Paniću, i vi ste spremni, ali Srbi nisu spremni', rekao mi je tada Rugova", rekao je Panić kasnije.
'Panićev dug' - Priča o Galenici
Panićev ICN kasnije preuzima Galeniku, nekada najvećeg jugoslovenskog proizvođača lekova.
Ugovor Milana Panića i Slobodana Miloševića o pretvaranju državne fabrike u mešovitu svojinu potpisan je 1990. godine, piše Vreme.
Ali i tu je, kao i na polju politike, ubrzo došlo do problema.
Kada je između Miloševića i Panića „ljubav prestala", američko-srpski biznismen je potraživao milione dolara od države na ime neplaćenih lekova.
Vlada Srbije je tada dekretom udeo ICN-a u Galenici smanjila sa 75 na 35 odsto, preuzela fabriku i postavila novo rukovodstvo.
ICN je u februaru 1999, tužio Jugoslaviju sudu u Vašingtonu za nepravedno oduzimanje imovine.
Posle 5. oktobra, kada je Milošević svrgnut sa vlasti, Panićevi ljudi su ponovo, ne baš lako, već na silu, ušli u fabriku, piše Vreme.
Spor je rešen na Međunarodnoj arbitraži u Parizu pet godina kasnije, tako što je država Srbija trebalo da plati američkoj kompaniji 50 miliona dolara, koliko je Panićevo rukovodstvo ranije uložilo u Galeniku, piše portal Ekapija.
Ovo dugovanje Srbije ostalo je upamćeno po nazivu Panićev dug.
Galenika je 2017. prodata kompaniji iz Luksemburga.
Panić posle rata
Kratku političku karijeru u Srbiji Panić je završio već 1993. godine, kada je formirana vlada Radoja Kontića, člana crnogorske Demokratske partije socijalista.
Panić se tada povukao iz politike, ali ipak ne u potpunosti.
„Nisam više bio predsednik Vlade, ali radio sam na drugoj strani", rekao je u jednom intervjuu.
Već u decembru 1993. počeo je prepisku sa tadašnjim američkim predsednikom Bilom Klintonom, sa idejom mirovnog samita o Jugoslaviji.
Sastali su se, kaže Panić, godinu kasnije u Kaliforniji, kako bi raspravljali o ovoj ideji.
Sledeće, 1995. godine, rat u bivšoj Jugoslaviji je okončan potpisivanjem mirovnog sporazuma u Dejtonu.
Panić danas ima 92 godine, a u međuvremenu je objavio autobiografiju Misija mira: Dejton je moja ideja.
U intervjuima i dalje govori o miru i nema pardona kada god pominje Miloševića.
Naziva ga „inteligentnim, ali pokvarenim čovekom", „demagogom" i „lažovom".
„Sve što sam ja radio danju da pomognem Jugoslaviji, on je rušio noću - ali ja sam njemu rekao da će završiti u Hagu, i tako je i bilo".
Milošević je 2006. preminuo u pritvoru Haškog tribunala, tokom suđenja za ratne zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji.
„Dejton mi je i onda i sad izgledao kao velika pobeda mira", ocenio je Panić 2015. u intervjuu za Novi magazin.
„Krvavi rat u Bosni je zaustavljen, stalo se sa ubijanjima i razaranjima.
„To je bilo najvažnije - da prestane rat."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
