Poseta minskom polju počinje sa nekim ključnim bezbednosnim beleškama. I one vam spasavaju život - kad ste na svega nekoliko koraka od smrtonosnih zakopanih eksploziva, morate da obraćate pažnju.
U crveno obojeni štapovi ukopani u zemlju znače opasnost. Pođite dalje i rizikujete da ćete nagaziti pravo na minu.
Beli štapovi su znak bezbednog, raščišćenog kanala.
Crni štapovi pokazuju gde su se nekada nalazile protivtenkovske mine, za eksplozivom u njima koji je sada sagoren.
Nošenje zaštitne opreme je od ključne važnosti. Šlem sa vizirom koji vam obavija lice od uva do uva i štiti vas dobrano ispod brade. Zaštitni telesni oklop spušta se skoro do kolena, štiteći vitalne organe i arterije od udara bilo kakve slučajne eksplozije.
U vrelini libanskog leta, temperatura je neizdrživa.
Demineri započinju rad čim izađe sunce, da bi uhvatili najhladnije temperature.
U svakom satu, odmore po 10 minuta.
Kad podnevno sunce dostigne najvišu tačku, maltene su završili za taj dan.
Suviše je opasno da se radi kad zbog vremenskih uslova mogu da izgube koncentraciju.
Čak i nepažnja samo na sekund ume da bude fatalna.
Pre nešto više od 25 godina, 3. decembra 1997. godine, potpisan je sporazum iz Otave.
Poznatiji je kao Sporazum o zabrani mina - međunarodni dogovor kojim se zabranjuju protivpešadijske mine - i naširoko se smatra jednim od najuspešnijih svetskih sporazuma o razoružanju.
Do danas je 164 zemlje pristalo da se obaveže na njega.
Svega nekoliko nedelja pre potpisivanja ovog sporazuma, Savetodavna grupa za mine (MAG) dobila je Nobelovu nagradu za mir zbog napora u borbi protiv mina širom sveta.
Ona radi u Libanu od 2001. godine.
Deminerska operacija je ogromna i nastavlja se gotovo svakodnevno.
Samo 2022. godine očistili su dva miliona kvadratnih metara zemlje i uništili oko 10.000 mina.
Pored rada sa kasetnim bombama u dolini Beka i improvizovanim eksplozivnim uređajima koje je za sobom ostavila Islamska država na severoistoku zemlje, glavni posao im je deminiranje teritorije između Libana i Izraela.
Takozvanu Plavu liniju iscrtale su Ujedinjene nacije 2000. godine, osmišljenu da fizički razgraniči povlačenje izraelskih snaga sa juga Libana.
U nekim delovima to je visoki zid, u nekim drugim jedva nešto više od metalne ograde koja se providi.
Ispod površine je 120 kilometara minskog polja čiji je cilj da stvori neprobojnu barijeru.
Tamo je postavljeno oko 400.000 mina, neke jedva na metar jedne od drugih.
- „Dole banke!": Libanac upao naoružan u ekspozituru i postao nacionalni heroj
- Princ Hari u minskim poljima Angole 22 godine nakon Dajane
- Koreje počinju s uklanjanjem nagaznih mina u pograničnom području
U selu Arapski Eluaizi, barijera koja obeležava kraj Libana i početak Izraela nalazi se na samoj ivici minskog polja.
Metar, dva od nje, iza sivih betonskih blokova izdiže se izraelski vojni toranj.
Brda u daljini obavijena su izmaglicom.
Ova žestoko minirana teritorija opasan je problem za veliki broj izbeglica koje dolaze u Liban iz Sirije.
One žele da žive na zemlji i da je obrađuju, ali ne znaju za njene opasnosti.
Tri četvrtine stanovništva Arapskog Eluaizija su sirijske izbeglice koje pokušavaju da zarade za život stotinama kilometara od kuće.
I zbog toga je to još jedan ključan razlog - pored bezbednosti - da se očisti ova oblast.
Poljoprivreda je glavni izvor prihoda na jugu, a zemljoradnici očajnički žele da raščiste zemlju da bi mogli da je koriste.
Akutna finansijska kriza u Libanu, u sadejstvu sa nestašicom hrane koju je izazvao rat u Ukrajini, znači da je poljoprivreda važniji prioritet nego ikad.
Abu Gasan Avada ima zasađene paprike koje su zrele i spremne za berbu.
Iznad njih, drveće breskvi nadvija se nad našim glavama.
On se priseća zvukova eksplozija noću kad bi koze, ovce i lisice zalutale među mine.
To je značilo da godinama nije mogao da obrađuje vlastitu zemlju.
„Nekada sam bio samo radnik kog su unajmljivali drugi. Ali sada ja mogu da unajmim ljude da rade na mojoj zemlji", kaže on.
On i dalje izdvaja vreme da bi održavao i popravljao metalnu ogradu koja obeležava ivicu njegove farme.
Sa druge strane, svega nekoliko metara dalje, zemljište je i dalje aktivno minsko polje.
On zna da ne sme tamo da zađe.
Neki članovi MAG-a koji su najduže u službi deo su ovog tima decenijama.
Na velikom plakatu u predvorju njihovog štaba prikazana su njihova imena i lica.
Hiva Gandur je programska menadžerka MAG-a u Libanu.
Ona takođe strastveno vodi računa o tome da u deminiranju učestvuje jednak broj žena i muškaraca.
„Kad oglašavamo radna mesta koja moramo da popunimo, čak i dodavanje fotografije žene koja radi ovaj posao osigurava da možemo da dopremo do svakoga", objašnjava ona.
Jedna od ovih žena je Suad Hoteit.
Ona je započela posao pre četiri godine i čak upoznala verenika dok su radili zajedno u minskom polju.
Vešto stavivši šlem na glavu, opisuje kako izgleda njen jedan radni dan.
„Uzmem detektor, uđem u polje i počnem da tražim. Kad pronađem minu, pozovem supervizora da je pogleda. I kad se završi dan, pokrenem eksploziju."
Iznenađena sam koliko nehajno ona govori o nečem toliko opasnom.
„Prošlo je već četiri godine, tako da je to postala svakodnevna rutina", smeška se ona.
„Moje prve godine ovde, bila sam jako uplašena. Sada razumem opasnost. I radim ovde zato što želim da pokažem ljudima da žene mogu da urade bilo šta. Mi smo snažne i samostalne."
Tip mina za kojima traga Suad redovno povređuje i ubija ljude u 60 različitih zemalja.
Širom sveta petnaestak ljudi dnevno.
Hajdar Maruf Hajdar je bio jedna od njih.
On nosi specijalnu belu elastičnu protezu na desnoj ruci i skida je pažljivo dok se priseća dana kada je slučajno detonirao minu dok je sadio drveće u bašti.
Taj trenutak je još uvek jasno urezan u njegovo sećanje, iako se desio pre dve godine.
„Odjednom je nešto eksplodiralo i čuo sam zvuk, kao u snu. Nisam znao šta se desilo. Jednog trenutka sam se naslanjao na zemlju, a sledećeg je nešto puklo. Ostao sam bez svesti i kad sam se probudio, nisam mogao da vidim prste. Nije ih bilo."
Hajdar okreće šaku da mi pokaže ono što je ostalo od njegovih prstiju - samo četiri patrljka koji se krive od dlana.
„Moje psihološko stanje se promenilo, to je prva stvar. Bio sam nadničar, sve sam radio rukama, lomio sam njima kamenje i sekao drveće. Moje telo je bilo aktivno. Sada kada koristim ruke, kao da osećam elektricitet u njima. Moje povrede nogu mi otežavaju hodanje. Moj život se potpuno izmenio, ne mogu da radim više ništa sem da odgajam decu."
Posle toliko bola, linija cilja sada je na vidiku - makar u Libanu.
Dok stojimo zajedno u minskom polju u Arapskom Eluaiziju, Hiba Gandur iz MAG-a želi da istakne koliko su daleko stigli.
„Sveukupno u Libanu očistili smo 80 odsto kontaminirane zemlje. Samo moramo da nastavimo a sve to omogućuje podrška naših međunarodnih donatora."
Zemlje kao što su SAD, Francuska, Norveška, Holandija i Japan nalaze se na pročelju finansiranja čišćenja mina.
Pomoć je od ključne važnosti, ali količina obećanog novca počela je da opada.
Samo u Libanu pala je sa 19,7 miliona dolara iz 2019. godine na očekivanih 12,1 miliona 2023. godine.
Teško je predvideti koliko dugo će biti potrebno da se očiste preostalih 20 odsto kontaminirane libanske zemlje.
Nestalno finansiranje jedan je od razloga za to.
Ali nove tehnologije takođe igraju veliku ulogu u vremenskom rasporedu.
U protekloj godini velika mašina zvana „drobilica krša" drastično je ubrzala proces uništavanja mina.
Ona guta i zemlju i njene skrivene uređaje, lomeći ih na komade pre nego što stignu da eksplodiraju.
Ipak ponekad detoniraju u mašini, a njeni debeli oklopljeni zidovi zadržavaju udarni talas.
Ona ne zamenjuje ljudske deminere, zato što može da radi samo na ravnom terenu. Ali definitivno ubrzava posao.
Neke od većih komada municije - protivtenkovske mine - takođe se neutrališu na nov i specijalan način.
Deminerski timovi su sada toliko blizu politički osetljivoj granici između Libana i Izraela da aktiviranje velikih mina rizikuje njeno fizičko oštećenje.
To ne može biti dobro za krhke odnose između ove dve zemlje.
I zato se sada specijalni štapovi od pirotehničke smese zvane termit, ubacuju u mine u zemlju u kojoj su zakopane.
Jaka toplota spaljuje eksplozive, a da ne izazovu veliku eksploziju.
U vidokrugu žestokog plamena, Muhamed Atris miluje sveže zelene izdanke koji pokrivaju njegovu zemlju.
Decenijama je zemlja čiji je on vlasnik bila neupotrebljiva, prepuna mina. Čak ni hodanje po njoj nije dolazilo u obzir.
„Osećao sam se tužno, depresivno i frustrirano", kaže mi on.
„Ne mogu da opišem osećanje nemoći zato što ne možeš da koristiš zemlju koju su obrađivao ranije, pre nego što je bila minirana i postala nemoguća za uzgoj. Bilo je grozno."
Povrće koje on gaji zasađeno je pre samo šest nedelja, svega 24 časa nakon što je zemlja proglašena bezbednom i vraćena mu na korišćenje.
„Nisam mogao da čekam. Svima onima koji su ovo omogućili, zahvalan sam za njihov trud."
Saginjući se da ubere nove useve, on nežno briše zemlju sa njihovog korenja i lice mu se razvlači u blistavi osmeh.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
