Tokom 80-ih i 90-ih godina prošlog veka, roditelji u Singapuru su počeli da primećuju zabrinjavajuće promene kod dece.
Generalno, život ove male, tropske nacije se u to vreme rapidno popravljao.
Sve bolje obrazovanje je pre svega menjalo generaciju i otvaralo vrata prosperitetu, ali uz sve to, pojavio se i jedan manje pozitivan trend: sve više i više dece je patilo od kratkovidosti.
Niko nije bio u stanju da zaustavi ovu nacionalnu krizu.
Stopa rasta kratkovidosti - poznate i kao miopija - je nezaustavljivo rasla.
Danas, stopa miopije u Singapuru iznosi oko 89 odsto kod mlađih odraslih ljudi i zbog nje ovaj grad nosi nadimak ,,svetske prestonice miopije".
- Odmorite oči dok zbog korone morate da radite od kuće
- „Vidim stvari kojih nema - ali nisam luda"
- Tinejdžeri mogu da oslepe od brze hrane
„Bavimo se ovim već 20 godina, tako da smo već oguglali na sve to", kaže Odri Čija, vanredna profesorka i konsultantkinja u singapurskom Nacionalnom očnom centru (SNEC).
„Danas su skoro svi u Singapuru kratkovidi".
Ono što se dogodilo u Singapuru, danas se, čini se, dešava širom sveta.
Zemlje sa naizgled potpuno drugačijim životnim stilom ujedinjene su oko ovog zapanjujućeg fenomena: eksplozivnog rasta kratkovidosti.
U Sjedinjenim Državama oko 40 odsto odraslih osoba pati od kratkovidosti, što je porast u odnosu na 1971. kada je 25 odsto ljudi bolovalo od istog oboljenja.
Sličan rast se beleži i u Velikoj Britaniji, ali sve to nije ni blizu u poređenju sa onim što se dešava tinejdžerima i mlađim odraslim osobama u Južnoj Koreji, Tajvanu i kontinentalnoj Kini u kojima je rasprostranjenost miopije dostigla stopu koja se kreće između 84 i 97 odsto.
Ako se ovakvi trendovi nastave, polovina svetske populacije će do 2050. biti kratkovida, a problem se širi i ubrzava više nego ikada.
Mijopija je dramatično porasla i među decom u Kini i stigla do stope od 76-90 odsto kod malo starije školske dece.
„Rast je ekstremno visok", kaže Čija.
Na prvi pogled, cela ova stvar sa svetskom kratkovidošću ne zvuči kao ogroman problem.
Na kraju krajeva, kada se neko muči da vidi stvari na daljinu, jasno nam je kako se rešava taj problem - naočarima, ali istraživači upozoravaju da miopija nije samo benigna začkoljica.
Ona je, na primer, jedan od glavnih uzroka pogoršanja vida i slepila.
A kod dece, kod koje je potrebno neko vreme da bi se taj problem video, ona može uticati na njihovu sposobnost da uče u školi i da uživaju u svakodnevnom životu, ali i da ukaže na buduće probleme sa vidom.
Da stvari budu još gore, dok je tipičan uzrast kada deca počinju da razvijaju mijopiju između osme i 12. godine, sada deca postaju kratkovida još ranije.
Što se ranije razvije kratkovidost, veća je verovatnoća da će ona godinama biti sve drastičnija i da na kraju može da ugrozi vid izazivajući probleme koji se tiču različitih delova oka i uzrokujući glaukomu, ablaciju mrežnjače, kataraktu i degeneraciju žute mrlje.
Kako objašnjavamo ovu globalnu očnu krizu?
Genetika ovde igra veoma malu ulogu.
Iako miopija u porodičnoj istoriji povećava rizik da će je i dete razviti, čisto genetski slučajevi su retki, kaže Nima Gorbani-Mođarad, predavač na Univerzitetu Bredford u Velikoj Britaniji i optometrista.
Nasuprot tome, smatra se da faktori koje proizvodi stil života imaju mnogo veći značaj, naročito smanjeno vreme boravka napolju ili fokusiranje na bliske objekte u dužem vremenskom periodu, kao u slučaju čitanja.
Ovi faktori pomažu u shvatanju toga da je jedan, inače pozitivan trend u životu dece, nehotično pogoršao stanje i raširio miopiju - obrazovanje.
Naravno, obrazovanje samo po sebi, u smislu otkrivanja sveta i sopstvenog osnaživanja kroz znanje i veštine, ne izaziva očne bolesti.
Obrazovanje je povezano sa mnogim pozitivnim i merljivim zdravstvenim efektima, ali način na koji deca stiču obrazovanje u modernom svetu, sa naglaskom na duge sate provedene u učionicama, istrajno ugrožava njihove oči.
„Pokazano je da edukacija izaziva kratkovidost", kaže Gorbani-Mođarad, osvrćući se na višegodišnje obrazovanje.
„Ne znamo šta u vezi obrazovanja - sumnjamo na čitanje i previše vremena provedenog unutra. Svaka godina obrazovanja povećava očekivani broj novih slučajeva kratkovidosti".
Pogledajte i video: Devojčica tražila od Diznija više junjakinja sa naočarima - prošetala crvenim tepihom
Obrazovni paradoks
Gorbani-Mođarad je zajedno sa kolegama proučavao efekte obrazovanja, merenog školskim godinama, na miopiju, proučavajući uticaj zakona koji je pomerio izlazno godište iz škole sa 15 na 16, tokom 70-ih godina.
„Na grafikonima se bukvalno pojavljuje ispupčenje kod dodate školske godine. A sada, kada je izlazno godište u Velikoj Britaniji 18 godina, pitam se na šta ćemo sve nabasati", kaže on.
Da bismo shvatili ovu iznenađujuću vezu, ne bi bilo loše da analiziramo način na koji se miopija uopšte razvija.
Mnoga novorođena deca život započinju sa dugovidošću.
Tokom prve godine života oči se prirodno razvijaju, pa se dugovidost svodi na taj nivo da njihov vid postaje skoro savršen.
Ipak, u nekim slučajevima oči ne prestaju da rastu i tada se razvija kratkovidost.
Očna jabučica se previše izdužuje da bi mogla da razlikuje objekte u daljini bez pomoći korektivnih mera kao što je nošenje naočara.
„Svačija mrežnjača ima svoje granice, pa ako oko nastavi da raste to je kao da pokušavate da istu količinu putera mažete na sve veće parče hleba", kaže Gorbani-Mođarad.
„Mrežnjača postaje sve tanja i sve je sklonija kidanju".
Čini se da boravak unutra samo pogoršava problem, verovatno zbog načina na koji se veštačka svetlost razlikuje od prirodne.
U Singapuru, u kojem se sprovode najdugovečnija istraživanja dečje miopije, istraživači su došli do sličnih zaključaka.
„Generacija mog oca je mnogo vremena provodila napolju, u ribolovu i sličnim aktivnostima", kaže Čija.
„Ali je onda urbanizacija stigla u Singapur i dogodio se veliki uspon i akademski procvat.
„Roditelji su želeli da njihova deca pohađaju najbolje škole i da odu na fakultete. To je zadržalo decu unutra zbog dodatnih čitalačkih aktivnosti jer - čitanje je dobro za nas".
Paradoks je, naravno, da čitanje jeste dobro za decu - do izvesne mere.
Pismenost i školovanje uopšte, od ključnog su značaja za dobrobit dece i njihov nedostatak može izazvati trajne posledice.
Međutim, potraga za akademskim procvatom i istovremeno zanemarivanje ostalih aspekata života, kao što je boravak napolju, može biti štetno za zdravlje očiju, kaže Nejtan Kongdon, profesor opšteg zdravlja očiju u Centru za javno zdravlje na Kraljevskom univerzitetu u Belfastu.
On ističe da zemlje poput Japana, Koreje, Vijetnama, Kine, Hong Konga i Singapura imaju visoku stopu kratkovidosti.
„Oni imaju i ogroman obrazovni uspeh. To je komplikovan kulturni fenomen".
U Kini su sprovedeni ogledi sprovedeni u učionicama i oni su imitirali uslove koji vladaju napolju.
Deca i nastavnici su, u istraživanju iz 2017. koje je sproveo Oftalmološki centar u Žongšanu, u kojem Kongdon i radi, preferirali osvetljene učionice koje su podsećale na staklenike u poređenju sa tradiconalnim učionicama.
Ipak, tokom letnjih i sunčanih dana, intenzitet svetla je bio na „gornjoj granici za rutinsku praktičnu upotrebu".
Osvetljene učionice su i duplo skuplje nego regularne učionice, delom i zbog rashladnih uređaja koji su neophodni.
Ovaj kompleksni problem - miopije kao loše propratne pojave u inače pozitivnom trendu - se pojavljuje u još jednoj oblasti: primanjima.
Baš kao i u slučaju obrazovanja, viši prihodi su generalno povezani da većom dobrobiti kod dece - ali ne i u slučaju zdravlja očiju.
Umesto toga, mijopija se povezuje sa višim društveno-ekonomskim statusom.
„Što smo bogatiji, sve više ograničavamo deci izlaske napolje, jer mnogo toga još mora da se uradi. Moraju da sviraju klavir ili saksofon i da gledaju televiziju i slično", objašnjava Kongdon.
Efekat pismenosti
U zemljama sa nižim ili srednjim primanjima, miopija je i dalje ograničenog rasta - Bangladeš i Indija, na primer, i dalje izveštavaju o stopi od 20-30 odsto kod odraslih - ali i to se menja.
Tako u Africi, na primer, mijopija nije bila uobičajena pojava u poređenju sa drugim zemljama, ali u poslednjih 10 godina je uočen ubrzan rast dečije kratkovidosti.
Uz to, zemljama sa nižim primanjima nedostaju resursi za dijagnostifikovanje i ispravljanje kratkovidosti kod dece, što predstavlja ogroman uticaj na njihov život i školovanje.
Neke zajednice u Africi nemaju nikakav pristup naočarima, a vrlo mali očnoj zdravstvenoj zaštiti.
Za decu bez prikladnog vida to znači da ne mogu da prate šta nastavnici pišu po tabli, a teško im je i da učestvuju u drugim, uobičajenim školskim aktivnostima.
I dok je u tim zemljama pismenost sve prisutnija - što je inače dobrodošla aktivnost - ovaj problem bi mogao da bude sve veći, ukoliko se ne uloži veliki napor u obezbeđivanju očnih testova i naočara, upozoravaju stručnjaci.
„Možemo da očekujemo da će se porast stope kratkovidosti nastaviti jer zemlje poput Indije upisuju sve više dece u školu", kaže Kongdon.
„A deca koja provode više vremena u školi, više i čitaju, a manje vremena provode napolju".
Vreme provedeno školi, samo po sebi, nije nužno i koren problema, kao što nam je pokazala i situacija sa karantinom tokom pandemije kovida-19.
Ostajanje unutra izgleda da jeste.
Tokom karantina, škole širom sveta su bile zatvorene - ali se vid kod dece pogoršao.
Tipično je bilo da deca ostaju unutra tokom karantina i da sate provode gledajući u ekrane televizora, bilo zbog praćenja nastave ili gledanja televizije, dok su druge forme poput učenja i zabavljanja izostale.
Ukratko: može li se sprečiti kratkovidost kod dece?
Stopa kratkovidosti kod dece i mladih ljudi je u porastu širom sveta.
Neke zemlje izveštavaju o stopama koje prelaze 80, pa čak i 90 odsto.
Uzroci su kompleksni, a naučnici i dalje istražuju različite faktore, ali jedan od njih je svakako količina vremena provedenog unutra - vreme provedeno napolju, na prirodnom svetlu, smatra se poželjnim za zdravlje očiju.
Ukoliko ste zabrinuti za vid svoje dece, važno je da se obratite lekaru za savet.
Karantniski vid
Zbog svega što nam je karantin doneo, Čija je trenutno naročito zabrinuta za decu između četiri i šest godina.
„Zabrinuti smo jer su zbog kovida deca još više vremena provodila unutra, pa je i broj kratkovidih porastao", kaže Čija.
„Još uvek čekamo podatke da bismo znali gde smo".
Podaci iz Kine već pokazuju da je karantin u velikoj meri uticao na zdravlje očiju kod male dece.
Jedna studija se pozabavila poređenjem stope rasta miopije kod dece prema godišnjim izveštajima.
Pre pandemije, u periodu 2015-2019, najviša zabeležena stopa kratkovidosti kod šestogodišnje dece je iznosila 5,7 odsto.
U junu 2020, posle pet meseci kućnog pritvora, naučnici su ponovo merili kratkovidost te starosne grupe i otkrili da je ona skočila čak na 21,5 odsto, kaže Dejvid C. Maš, jedan od autora studije, profesor oftalmologije i vizuelnih nauka, kao i epidemiologije na Univerzitetu u Mičigenu.
Naučnici su ovaj efekat nazvali „karantinskom mijopijom" - a to je u stvari kratkovidost izazvana sprovedenim karantinom.
Zahvaljujući pandemijskom karantinu, mijopija je postala briga i u zemljama u kojim do sada to nije bio slučaj.
Ovo se naročito primećuje u zemljama u kojim su se deca do tada smucala napolju pre pandemije - a onda su se odjednom našla zatvorena u kućama.
„U zemljama u kojim se dosta vremena provodi napolju, može se očekivati dramatičan rast miopije zbog pandemisjkih karantina", kaže Čija.
„U zemljama poput Singapura, u kojim se ne izlazi mnogo, promene koje je donela pandemija neće biti toliko primetne".
Zaštita dečijeg vida
Suočeni sa ovim činjenicama, mnogi roditelji su počeli da se pitaju šta mogu da urade ne bi li zaštitili vid njihove dece, a pošto je ovaj problem i globalni, i mnoge zemlje su ga stavile na vrh prioriteta.
Tako se na primer Kina upustila u primenu različitih strategija, zabrinuta da će sve raširenija kratkovidost uticati na manjak radnika u mnogim različitim industrijama.
„Veliki broj postojećih intervencija koje pokušavaju da spreče pogoršavanje kratkovidosti, razvijene su i testirane u Kini", kaže Gorbani-Mođarad.
Rezultati su različiti.
Vežbe za oči, koje su u početku bile preporučivane kao vid jeftine zdravstvene strategije, pokazale su se nedovoljnim u prevenciji mijopije na duge staze.
Kina je ograničila broj sati koje deca nedeljno provode igrajući igrice - ali je ta mera uvedena zbog brige o negativnom uticaju samih igrica, a ne zbog broja sati provedenih ispred ekrana.
Što se tiče potencijalne veze između vremena provedenog pred ekranom i miopije, dokaza nema dovoljno.
„Postoji više različitih vrsta ekrana i mnogo varijacija, pa je zbog toga teško izvesti prave zaključke", kaže Gorbani-Mođarad.
„Kao roditelj, smatram da bi trebalo biti oprezan jer postoje dokazi da bi ekrani mogli da budu faktor. Ako vaše dete zaista voli da tako provodi vreme, neka to barem radi napolju".
Druga rešenja zavise od tehnološkog napretka.
Tako na primer strategija Singapura koja se bavi mijopijom predviđa specijalna sočiva ili naočare.
Naučnici nisu pronašli nikakve dokaze koji bi opravdali tertmane poput onih koji podrazumevaju oralno unošenje suplemenata, vežbe za oči, mašine za relaksaciju oka, akupresuru ili magnetnu terapiju, ali zato one jednostavne kapi za oči - mogu da pomognu.
Najnovija terapija crvenim svetlom takođe obećava.
„Mašina emituje crveno svetlo u dečje oči nekoliko minuta dnevno, pet puta nedeljno. To smanjuje broj slučajeva kratkovidosti, ali mi ne razumemo zašto se to dešava", kaže Gorbani-Mođarad.
Konačno, pravi tretman zavisi i od samog deteta, kažu stručnjaci.
Ukoliko su roditelji zabrinuti, trebalo bi da posete očnog lekara.
Ali za sada, neka od najmoćnijih rešenja - bilo da saniraju ili preveniraju miopiju - iznenađujuće su jednostavna.
Zdrav život, zdrave i oči
U mnogim delovima sveta nabavka naočara može da bude životni izazov.
Kongdon radi u Kini još od ranih 80-ih godina, zajedno sa dobrotvornom ustanovom ORBIS Internešnal.
Oni su obezbedili jeftine naočare za 2,5 miliona dece u Kini i Indiji.
Kongdon je svoj prvi opit izveo ne bi li proverio da li naočare unapređuju obrazovanje kod dece.
Njegova studija koja je obuhvatila oko 20.000 dece u Gvandongu u Kini, pokazala je da je uticaj davanja para naočara vrednih četiri dolara nadmašio uticaj koji imaju nedovoljno roditeljsko obrazovanje ili porodični budžet.
„To znači da jednostavna, jeftina intervencija može da preokrene veliki broj nedostataka koje su proizveli nedovoljna edukacija roditelja ili mali porodični prihodi. Smatramo to jako uzbudljivim otkrićem", dodaje Kongdon.
Najefikasniji način preventivne strategije takođe iznenađuje jer ne pretpostavlja nikakvo tehnološki napredno rešenje i važi za sve zemlje, bez obzira na njihovo bogatstvo - potrebno je više vremena provedenog napolju.
Naučnici i dalje istražuju razloge zbog kojih je boravak napolju, na prirodnom svetlu, blagorodan u cilju sprečavanja mijopije - ali za sada, njihov najvažniji zaključak je taj da je to - jednostavno tako.
Sada je najvažnije obezbediti deci da iskoriste tu prirodnu podršku.
U Singapuru je duplirano vreme koje deca u obdaništima provode napolju na jedan sat dnevno i to je deo nacionalne strategije za borbu protiv mijopije.
Testovi za najmlađe đake su ukinuti, ne bi li se smanjilo vreme koje deca provode radeći domaće zadatke.
„Želimo da povećamo broj sati koje i stariji đaci provode napolju, ali nastavni planovi su pretrpani", kaže Čija.
„Mi smo malo ostrvo, pa neke škole nemaju ni mesto na kojem bi deca mogla da borave napolju - nisu blizu parkovima ili bilo čemu sličnom".
Iako postoji mnoštvo nerazjašnjenih stvari koje se tiču mijopije, ona je ohrabrena progresom napravljenim u poslednjih nekoliko decenija istraživanja:
„Pre tri godine nismo ni znali koliko je značjna sunčeva svetlost".
Konačno, dečiji vid je i deo opšteg blagostanja.
„Ne želimo da kompletno budemo usmeren na oči: bitni su ceo organizam i mentalno zdravlje. Želimo da naučimo našu decu da vode zdrav život", kaže ona.
Pogledajte i ovaj video:„Emodži štrebera ne predstavlja ono što smo mi"
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
