Neki su je upoznali dok traži pomilovanje za zgužvane misli, drugi su sa njom plakali u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, a mnogi su, baš kao i ona, voleli i želeli oka dva.
Ali jedno je svima zajedničko - na balkanskim prostorima se svako, bio ljubitelj poezije ili ne, u nekom trenutku života sreo sa stihovima Desanke Maksimović.
Njeno književno delo, kako poetsko, tako i prozno, jeste među najobimnijim opusima srpske književnosti 20. veka, a njeno pesničko stvaralaštvo je najznačajnije dostignuće jedne žene u srpskoj književnosti, smatra Svetlana Šaetović, naučna saradnica Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.
„Nije pripadala nijednoj struji, imala je autentični izraz - između tradicionalnog i modernog pesničkog obrasca i ostala je dosledna sopstvenom viđenju sveta, na šta su vrlo malo uticali neki društveni događaji i tokovi u književnosti", govori Šaetović, upravnica Zadužbine Desanke Maksimović, za BBC na srpskom.
Tokom sedam decenija duge karije objavila je više od 50 zbirki pesama.
„Pesme su njoj navirale, rađale se u njoj, kao da joj je neko diktirao i nikada ih nije doterivale, možda kasnije kad je pisala sonete, ali same pesme su se rađale tek tako", priča Branislav Milakara, njen sestrić, za BBC na srpskom.
- Hrabra književnica koja je naljutila akademike - ko je bila Isidora Sekulić
- Miroslav Antić, maestro poezije boemske duše
- „Izuzetan duh i svedena elegancija" - ko je bila Olga Kešeljević Barbeza
Večita sagovornica prirode i ljubavi
Uz stihove poput „sreća je lepa samo dok se čeka" i „pokošene livade što kraj reke sanja" odrastale su mnoge generacije.
„Ona ostaje večita sagovornica prirode i ljubavi, sa kojom razgovaraju i mladi i odrasli i nove generacije koje se bave književnošću", ocenjuje Mina Đurić, docentkinja na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Kaže da „studenti često biraju njene pesme da recituju, da je tumače i dovode u vezu sa drugim pesničkim ostvarenjima primerima."
„Da li izaziva sećanja na najranije detinjstvo ili pruža odgovore u nekim ključnim istorijskim pitanjima - oni joj se temeljno posvećuju, posebno kada je reč o težnji univerzalnih vrednosti".
Pre tri godine, predlog da se poezija Desanke Maksimović isključi iz srednjoškolskog programa izazvao je velika negodovanja,
Udruženje književnika Srbije je predlog videlo kao proglašavanje Desanke Maksimović „nižerazrednom pesnikinjom u srpskim školama".
Do Ministarstva prosvete stigla su i protestna pisma, a i korisnici društvenih mreža su „tražili pomilovanje" za Desanku.
Njeni stihovi su ostali obavezni deo školskih čitanki i lektira.
I sama književnica bila je na meti kritika početkom 1990-ih zbog predgovora koji je napisala za knjigu bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, kasnije optuženog za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.
Zoran Božić kaže da je ona već bila „veliko ime", da bi joj se to uzelo za zlo.
„Veliki pesnici uvek nađu mesto pod suncem, pa tako smatram da će i Desankin uticaj uvek biti prisutan u našem narodu", kaže Milica Vuković koja pod njenim uticajem i sama počinje da piše rime.
- Danilo Kiš kao „čuvar izgubljenih svetova"
- Slobodan Tišma za BBC: „Ne smemo da postavljamo nikakve granice u umetnosti, ako nešto radimo, onda idemo do daske”
- Virdžinija Vulf - ikona feminizma koja je izgubila bitku sa duševnom bolešću
Brankovina kao večita inspiracija
Rođena je krajem 19. veka u Rabrovnici, blizu Valjeva, kao najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje.
Porodica se brzo seli u Brankovinu, a potom u Valjevo, gde Maksimović pohađa gimnaziju.
„Profesor joj je bio tada čuveni Sima Pandurović, srpski pesnik koji prepoznaje njen talenat i podstiče je da piše.
„Prvu pesmu objavila je 1920. u časopisu Misao, a četiri godine kasnije, i prvu zbirku, Pesme", priča Zoran Božić, kustos Muzeja Brankovina, za BBC na srpskom.
Iako se zbog školovanja preselila u Beograd, Valjevo, ali pre svega Brankovina ostaju, kako kaže Božić, njena večita inspiracija.
„Stalno je dolazila, držala književne večeri, podržavala mlade pesnike, zato su joj Valjevci i podigli spomenik za života.
„U početku je bila zabezeknuta i negodovala je na tu ideju, ali su joj objasnili da će to biti spomenik posvećen pesništvu, sa njenim likom, pa je nekako prihvatila", kaže njen sugrađanin Božić.
- Desanka Maksimović je rođena 16. maja 1898. u Rabrovici kod Valjeva.
- Studirala je svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
- Godinu dana se kao stipendistkinja francuske vlade usavršavala na Univerzitetu u Parizu.
- Dobitnica je brojnih književnih nagradau bivšoj Jugoslaviji.
- Neke od njenih najpopularnijih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Krvava bajka, Tražim pomilovanje i Pokošena livada.
- Preminula je 11. februara 1993. u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.
- Vlada Srbije je odlučila da bude sahranjena uz najviše državne počasti, te da se osnuje fond koji nosi njeno ime, kasnije preimenovan u Zadužbinu.
- Ova institucija čuva sećanje na pesnikinju i svake godine dodeljuje nagradu za životno delo pesnicima srpske književnosti.
Pesme su bile njena deca
Maksimović se 1933. udala za ruskog pisca Sergeja Slastikova, koji je emigrirao u Srbiju posle Prvog svetskog rata.
Upoznali su se jedne večeri dok je recitovala pesme u ruskom klubu u Beogradu.
„Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila.
„Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili", ispričala je Maksimović novinaru nedeljnika NIN.
Božić kaže da su živeli skladno i povučeno.
„Intimu su strogo čuvali, ona je pisala, on je prevodio i ilustrovao i pomogao joj u prevođenju pesama na ruski jezik.
Nisu imali dece, a Maksimović je govorila da je „iživela svoje materinstvo" brinući kao najstarija o braći i sestrama „sve dok nisu postali svoji ljudi".
„A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila...", rekla je pesnikinja.
Njen sestrić kaže da je književnica bila njegova „druga majka".
„Otac mi je nastradao, i po završetku Drugog svetskog rata, mi smo kao izbeglice iz Hrvatske došli kod nje.
„Sačekala nas je na Topčiderskoj stanici i tako smo moja majka, baka, moja sestra i ja bili sa njom u dvosobnom stanu i ona je pratila naše odrastanje, detinjstvo, a opet imala je vreme za sebe", seća se.
Ujutru bi Desanka odlazila na beogradsko izletište Adu Ciganliju da šeta i piše, a potom bi se vraćala u „realan život", kaže Milakara.
„Kada počinjem da pišem, prvi je uslov da budem sama. Jer, tada se dešava nešto, ne znam kako to da objasnim...
„Smišljanje nečeg novog što se u meni budi", ispričala je Maksimović u intervjuu nedeljniku NIN, jednom od poslednjih razgovora sa novinarima.
'Budila je najtananiju ljudsku crtu'
Početak Drugog svetskog rata Desanka Maksimović dočekuje u penziji.
Iako je odložila profesorski dnevnik, pero i hartiju nije.
Pogođena streljanjem đaka u Kragujevcu 1941. napisala je Krvavu bajku, pesmu koja će biti objavljena ugledati po završetku rata.
„Ta je pesma zapisana, a ne pisana. U meni je bilo osećanje mržnje i revolta...
„Kada sam čula šta se zbilo u Kragujevcu, pesma se sama u meni rodila", ispričala je književnica decenijama kasnije.
Šaetović smatra da su ovi stihovi „njen najdublji i najsnažniji odgovor na ono što se dogodilo u Šumaricama i pored niza drugih pesama, ističu se prosto kao medaljon njenog pesničkog opusa koji će odoleti svim vrednovanjima koji dolaze i prolaze".
Đurić kaže da stihove „o brdovitom Balkanu i četi đaka umrloj u jednoj danu" danas izučavaju mnogi narodi, što govori o univerzalnom karakteru pesme i jakim vrednostima koji su utkani u ovo književno delo.
Pesnikinja je 1965. postala redovna članica Srpske akademije nauke i umetnosti, što je činilo veoma ponosnom.
Godinu dana ranije, objavljena je njena zbirka pesama Tražim pomilovanje.
„Zbirka je poetički iskorak u kom spaja savremeni pesnički izraz i nasleđe određenih leksičkih konstrukcija koje su važile za srednjovekovni period i gde govori o pravima svih onih koji su nekako skrajnuti", priča Šaetović.
Đurić ocenjuje da se pesnikinja obraćala „najdubljoj sebi, težeći jednoj vrsti ravnoteže i mira koji je želela da ostvari posredstvom pisanja."
„Sa druge strane, njene reči su bile upućeno svakom čoveku podjednako - onome što je njemu nevino, što je na izvesni način neshvaćeno, a trebalo bi da bude ispoljeno."
„Budila je u njima tu najtananiju ljudsku crtu, sve ono što je najdublje i najsuptilnije u svakom čoveku", kaže Đurić.
Inspiracija mladim poetama
Milicu Vuković su pesme Strepnja i Prolećna pesma uvele u svet poezije Desanke Maksimović.
„Ne samo zato što su govorile o ljubavi, o prirodi, slobodi, nego sam čitajući njene pesme imala osećaj da me pesnikinja razume i da sa mnom prolazi sve te 'mladalačke jade'.
„Mislim da mi je u podsvesti bila bliska i zbog činjenice što je žena, mi smo tada uglavnom čitali muške pisce", govori Vuković, koja danas živi u Beču, gde je završila komparativnu književnost.
Vreme u kojem je Maksimović živela pokazuje „koliko je bila revolucionarna", ocenjuje ona.
„Žena koja je pisala o veoma često mračnom životu oko sebe, predstavlja simbol jačine, slobode i unikatnosti u književnom smislu", dodaje ova 28-godišnjakinja.
I Viktor Janković iz Beograda je, poput Milice, čitao Strepnju u školi, ali njegova prva asocijacija na pesnikinju sa šeširom i niskom bisera su stihovi pesme Naša tajna.
„Pre nego što sam prijateljima rekao da sam gej, o momku koji mi se tada dopadao pričao sam u ženskom rodu, te sam se u ovim stihovima odmah prepoznao.
„Ta pesma me je jako pogodila, a posebno delovi 'o tebi neću govoriti ljudima, neću im reći da li si mi samo poznanik bio ili prijatelj drag'", priča Janković.
Stihovima se i dalje vraća, ali sa drugačijim emocijama - umesto boli i tuge, sada ga prožima neka lepa seta.
„Kao da su sve ljubavi o kojima je ona pisala zabranjene, neprihvatljive u vremenu dok je pisala ili ih možda tako doživljava kroz svoju prizmu.
„Super je strepeti od osobe koja nam se sviđa i njenog prilaska, ali mi se čini da u tome ima mnogo više od toga, kao da je prisutna bojazan od ličnog kontakta sa tom osobom - bojazan da sredina ne sazna za taj kontakt", dodaje.
'Temperament koji se retko viđa'
Poslednja zbirka Desanke Maksimović objavljena je 1992. godine.
„Nije bilo dana da ne uzme pero, sedne i piše.
„Nije gubila vreme i u trenucima kada je bila tužna zbog smrti majke ili muža, nije se opuštala, hvatala ja pero i prevodila druge pesnikinje", priseća se njen sestrić.
Pored pisanja, povremeno je i prevodila, mahom poeziju sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
„Sve što je radila, činila je pasionirano, sa puno žara, sa jakim emocijama.
„Bila je osoba koja je živela tako da ne ugrožava druge, uporna da ostvari zamisao, ali nikada na štetu drugih", seća se Milakara.
Zoran Božić sugrađanku pamti kao blagu, smirenu i večito nasmejanu ženu.
„Ostaje jedna od omiljenih istorijskih, književnih ličnosti, temperament kakav se retko viđa i neviđena energija", opisuje on.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
