Bila je sredina zime pod ćudljivim nebom Aljaske.
S jedne strane se protezalo ravničarsko prostranstvo oko reke Kolvil.
S druge, strme strane litice zamrznutog kamena sivog poput kalaja, iza kojih su se prostirale stotine kilometara opustošene tundre.
Naoružan sekiricom za led i kramponima, napadan ledenim arktičkim vetrovima na temperaturi koja se kretala oko -28 stepeni, Pet Drakenmiler je tražio nešto posebno.
Godina je bila 2021. a samo stizanje do litice bilo je ekstremna ekspedicija.
U ovom zabitom severnom kutku Aljaske nema puteva, tako da su paleontolozi i kolege sa Univerziteta Aljaske putovali na lokaciju na snežnim vozilima, a potom su podigli kamp u blizini.
Bilo je toliko hladno da je svaki šator bio opremljen vlastitom peći na drva.
Narednih nedelja, tim će se konstantno boriti sa promrzlinama - „par puta je bilo baš gusto", kaže Drakenmiler - ugrožavali su ih još i odroni stena i gladni polarni medvedi.
Ali, na kraju se isplatilo.
Čkiljeći kroz skijaške naočare na sumračnom svetlu, Drakenmiler je konačno pronašao ono što je tražio.
Zakopan u slojevima stene, oko 15 metara iznad reke, nalazio se jedan jedini pojas gline i peska, debeo oko 10 centimetara.
Potpuni mrak
Pre oko 73 miliona godina, kad se slegao sediment, svet je bio topliji nego što je danas, ali je ova oblast bila još severnije nego što je danas.
Iako danas tokom zime ovaj deo Aljaske dobija svakog dana nekoliko sati sumraka, onomad je bio uronjen u potpuni mrak četiri meseca godišnje, od oktobra do februara.
Temperatura je redovno padala ispod -10 stepeni, sa povremenim provejavanjima snega.
A opet, skriveni u ovom muljevitom šavu nalazili su se poslednji ostaci bizarne epohe u istoriji - sićušne kosti i zubi, široki svega nekoliko milimetara, koji su pripadali okotu divova.
Ovde je hiljade dinosaurusa svijalo gnezdo a neizlegli fetusi koji nisu preživeli ostali su tu do današnjih dana.
„Ovo je verovatno najzanimljiviji sloj dinosaurskih kostiju u čitavoj državi Aljasci", kaže Drakenmiler.
„Oni su praktično živeli na Severnom polu."
Iako o dinosaurusima razmišljamo kao o tropskim stvorenjima - čudovišnim zubatim reptilima koji su patrolirali svetskim šumama i močvarama dok je planeta bila topla i vlažna, naučnici sve više uviđaju da to nije do kraja tačno.
Preživljavanje hladnoće
Bilo je dinosaurusa i na hladnijim mestima i sve je očiglednije da su bili daleko od povremenih posetilaca iz toplijih krajeva.
Od Australije do Rusije, naučnici su do sada iskopali desetine dinosaurusa koji su nekada možda živeli u ekstremnim ledenim uslovima - zatvarajući svoje zrnaste oči nalik sokolovim pod nebom ispunjenim razigranim svetlosnim predstavama aurore svake noći i ponekad tragajući za hranom ispod omotača od besprekornog srebrnastog snega.
Ovi dinosaurusi nisu samo preživljavali na obodima nastanjivog dometa - na mestima kao što je Aljaska, oni su se i razvijali.
Ova otkrića donose implikacije koje idu mnogo dalje od neobičnih scena koje prizivaju - tiranosauruse kako otresaju sneg sa (mogućeg) perja ili se ušuškavaju da sačekaju da prođe snežna mećava.
Sa svakim novim otkrićem, polarni dinosaurusi donose fascinantne uvide u fiziologiju i ponašanje ove grupe.
I kako naučnici otkrivaju sve više o njima, oni pomažu u davanju odgovora na jedno od neumornih pitanja paleontologije: da li su dinosaurusi bili toplokrvni ili hladnokrvni?
Iznenađujuće otkriće
Robert Liskomb je 1961. godine mapirao obale reke Kolvil za naftnu kompaniju Šel, kad je otkrio nešto neočekivano: šačicu kostiju, koje su štrčale iz slojeva litice.
Bio je siguran da potiču od sisara, ali ih je ipak poneo sa sobom i pohranio u kredenac.
Iste godine, tragično je stradao u odronu stene.
Dve decenije su kosti ostale zaboravljene, bezbedno zaključane u skladištu arhive kompanije.
Za to vreme, razbacane gomilice dinosaurskih fosila počele su da se pojavljuju na drugim severnim lokacijama, uključujući otiske stopala na norveškom ostrvu Svalbard.
A onda, jednog dana 1984. godine, došlo je do uzbudljivog otkrića: naučnici su otkrili otiske kože i stopala dinosaurusa duž iste severne padine oko reke Kolvil gde je i Liskomb našao svoje.
Uz ovo saznanje, stare kosti su hitno izvučene iz njihove fioke - i pokazalo se da su sve vreme pripadale dinosaurusima.
Ovo je pokrenulo žestoku raspravu među paleontolozima.
Hladnokrvne životinje sasvim sigurno nisu mogle da žive ovoliko daleko na severu, zar ne?
Vekovne pretpostavke dovedene su u pitanje i sve je postalo uzavrelo.
Ali, nedugo potom, postalo je jasno da se kosti iz reke Kolvil nisu našle tu slučajno - stenovita površina duž njenih obala bila je prepuna fosila dinosaurusa, više nego što je pronađeno na bilo kojoj drugoj arktičkoj ili antarktičkoj lokaciji na planeti.
„I što je najvažnije, to je ubedljivo najpolarnija lokacija sa dinosaurusima", kaže Drakenmiler.
Biljojedi
Kad su se sva otkrića sakupila na gomilu, dokazi na kraju više nisu mogli da se ignorišu.
Čak i u tim ranima danima, postojalo je obilje fosila biljojeda edmontosaurusa nalik kravi i neidentifikovanog rođaka triceratopsa, kao i jedan zub grabljivca alektrosaurusa - tiranosaurusa veličine prosečnog morža.
Polarni dinosaurusi su zaista postojali, mada je tek trebalo da se shvati kako su uspevali da prežive.
Srećom, postojalo je lako objašnjenje: živeli su tamo samo dok je bilo toplo - a u međuvremenu su se selili.
- Nestanak dinosaurusa: „Definitivno je za sve kriv asteroid"
- Upoznajte zemlju dinosaurusa
- Ptice su današnji dinosaurusi
- Dinosaurusi među nama
Baš kao i njihovi daleki rođaci, savremene arktičke čigre, ove životinje su možda posećivale polove tokom leta, a potom se povlačile u toplije krajeve tokom zime.
Neki eksperti su sugerisali da su putovali i do 3.200 kilometara.
A onda je i ova teorija naišla na prepreku.
Jednog hladnog letnjeg dana u poznom period Krede, mega-krdo hadrosaurusa prelazilo je blatnjavo poplavno područje na Arktiku.
Bilo je oko 10-12 stepeni i biljojedi nalik kravama - opremljeni bezubim kljunom za mlevenje vegetacije i ogromnim gizdavim repovima - upravo su preživeli surovu zimu tokom koje su temperature padale skoro do nule.
Bilo je hiljade jedinki svih uzrasta - mladunaca, tinejdžera i odraslih.
Njihova šetnja preko blata možda je trajala sveta nekoliko minuta, ali tragovi koje su ostavili uskoro su bili prekriveni novim sedimentima i sačuvani za dolazeće milenijume - sve dok ih naučnici nisu otkrili 2014. godine.
Otisci stopala bili su toliko dobro očuvani da je čak bilo moguće razaznati krljušti na stopalima dinosaurusa.
Fosili su bili locirani u prirodnom rezervatu Aljaske, stotinama kilometara južno od mesta gde su bile pohranjene kolvilske kosti, ali i dalje na Arktiku.
Prisustvo tragova mladih dinosaurusa ukazivalo je na to da su verovatno ostajali u regionu tokom čitave godine - najmanji primerci ne bi uspeli da se izbore sa dugom selidbom.
Međutim, nije svako bio razuveren.
Tu na scenu stupa Drakenmiler i njegova minuciozno locirana grupa stena.
Nezgodan zadatak
I dok su neki paleontolozi iskopavali butne kosti veličine delfina u suncem okupanim pustopoljinama Južne Amerike, Drakenmilerov pristup bio je nužno drugačiji.
Kad je tim prvi put počeo da radi na lokaciji na reci Kolvil na Aljasci, dolazili bi leti, dok je danas temperatura tu od 1 do 10 stepeni.
Brzo su otkrili da je to daleko od idealnog.
Između juna i avgusta, Aljaska je prepuna komaraca - ogromni oblaci spuštaju se na bezbrižne ljude kao mećave crnog snega.
Toliko ih je da ih veselo nazivaju aljaskanskim državnim pticama.
Ali to je bila najmanja od njihovih briga.
Strane litice na kojima su radili uglavnom su bile sastavljene od blatnjavih stena labavo povezanih permafrostom.
„A leti dođe do sasvim dovoljno otopljavanja da se deo leda otopi tako da ove litice mogu katastrofalno da se obruše. Ako stojite pod jednom od njih, to je kraj igre", kaže Drakenmiler.
Naučnici su odlučili da umesto toga otputuju tamo zimi, što je sa sobom donosilo nove probleme.
Radili su samo 32 kilometra od Arktičkog okeana - bilo je naprosto suviše hladno da se leži čitav dan na stomaku dok prosejavaju kosti beba dinosaurusa.
Umesto toga, ubrzo nakon što je tim pronašao dugoočekivani sloj stene, tišina pustog krajolika bila je promptno narušena zvukom motornih testera i bušilica.
Prvi tim je usekao stepenice u liticu da bi mogli da se penju po njoj, a potom se bacio na isecanje čitavih blokova potencijalno zanimljivih sedimenata, umesto samo specifičnih kostiju.
Utovarivali bi ih na saonice i snežna vozila, a potom vozili nazad stotinama kilometara preko ledene tundre do laboratorije.
- Kako je pastir pronašao groblje dinosaurusa
- Pronađeni ostaci „najvećeg u istoriji" dinosaurusa na engleskom ostrvu Vajt
Jednom kad su se ovi masivni uzorci bezbedno našli na Univerzitetu Aljaske, bili bi oprani kako bi se sa njih odstranila glina.
„I onda je ono što vam ostane praktično bilo kao sitan pesak - proučavamo svako zrnce pod mikroskopom tražeći sićušne kosti i zube", kaže Drakenmiler.
„To je veoma spor proces koji iziskuje mnogo vremena. To vam je kao prosejavanje u potrazi za zlatom, samo što tražite dinosauruse."
Tokom jedne decenije, on procenjuje da je ovaj tim pregledao milione čestica peska u potrazi za tim sićušnim fosilima.
Ono što je tim pronašao bilo je izuzetno.
„Nismo imali samo jednu ili dve vrste beba dinosaurusa, imamo dokaze o sedam različitih grupa dinosaurusa, uključujući biljojede i mesoždere, velike vrste i male vrste", kaže Drakenmiler.
Još važnije, činjenica da su dinosaurusi svijali gnezda znači da se skoro sigurno nisu selili kad bi zahladnelo.
Nekim uobičajenim vrstama dinosaurusa, kao što su hadrosaurusi sa pačijim kljunom, bilo je potrebno šest meseci da izlegnu jaja - i zato ako su majke počele da sede na jajima u proleće, bila bi skoro zima u vreme kad bi se jaja izlegla.
Da bi se svilo gnezdo na Arktiku ali izbegla zima sa njenim dugim mesecima mraka, ove bebe bi nekako morale odmah da se sele hiljadama kilometara.
Za to naprosto nije bilo dovoljno vremena.
„To je mimo svake logike. Prilično smo sigurni da su ovi dinosaurusi bili celogodišnji stanovnici", kaže Drakenmiler.
Kakav je, dakle, mogao da bude život za ove polarne dinosauruse?
I kako su uspevali da prežive?
Ledena misterija
Bio je početak marta u poznom periodu Krede, na otvorenom arktičkom šumovitom prostoru koji će jednog dana postati lokacija oko reke Kolvil.
Na golim granama četinara i drevnih drveća ginko upravo su počeli da se pojavljuju pupoljci, bacajući prošaranu senku na prizemna rastinja od paprati i rastavića ispod njih.
Krda hadrosaurusa odsutno su brstila lišće, dok su mužjaci pakirinosaurusa, zdepastog rođaka triceratopsa, paradirali svojim ekstravagantnim vratnim naborima u nadi da će privući para - možda povremeno frkćući kroz duge, ispupčene noseve.
Relativni spokoj možda je povremeno bio prekidan hajkom i kricima - gladni nanuksaurus, iliti „gušter polarni medved" uspeo je da uhvati u čeljust kljunastog teskalosaurusa prekrivenog krljuštima.
Dok je krv kapala po mekom kaputu od snežnobelog perja, kako se ovaj primerak ponekad predstavlja, mogao je neverovatno da liči na savremenog imenjaka.
U blizini se nalazio veliki broj gnezda - možda zajedničko uzgajalište, ako su dinosaurusi bili poput njihovih južnjačkih rođaka - gde su lokalni stanovnici sedeli na jajima.
Pticoliki rođaci velociraptora, saurornitolestini, smestili su se na svoj okot i možda koristili specijalizovane zube da doteruju perje.
Decenijama ili stotinama godina, neke od dinosaurusa koji su uginuli u ovoj oblasti voda bi odnosila u obližnju reku ili jezero.
„Ali sediment bi bio razvejavan tako da je koncentrisao kosti i zube u male diskretne naslage", kaže Drakenmiler.
Jedan broj dinosaurusa otkriven u mulju na ovim lokacijama duž reke Kolvil nije pronađen nigde drugde, kao što je ugrunaluk kukpikensis, „drevni biljojed" na lokalnom jeziku inupijata - vrsta hadrosaurusa.
Naravno, to ne znači da jednog dana neće biti pronađen i ne dokazuje nužno da su prošli kroz bilo kakvu specijalnu adaptaciju na hladne vremenske uslove. Ali obećava.
Drakenmiler misli da je verovatno da su aljaskanski dinosaurusi imali makar neka prepoznatljiva svojstva, kao što je ponašanje koje se razvilo da bi im pomoglo da istrpe arktičke uslove.
„Postoji razlog za verovanje da su možda neke od manjih vrsta, naročito biljojedi, bile dovoljno male da se ukopaju u rupu u zemlji i hiberniraju tokom zime", kaže on.
Ovi stidljivi nagoveštaji potiču od prstenova rasta na presecima kostiju, nalik godovima drveta - znakovi koji pokazuju kako je obrazac rasta životinje varirao od godine do godine.
Ako rast stane, kao tokom hibernacije, ta pauza za sobom ostavi prsten.
Prema Drakenmileru, ovi prepoznatljivi prstenovi pronađeni su kod nekoliko dinosaurusa sa padina reke Kolvil, od kojih su neki možda hibernirali.
Ovo potkrepljuje dokaze sa drugih mesta da su dinosaurusi prošli kroz makar neke neophodne adaptacije, kao što je ukopavanje u zemlju.
Fosilizovani skelet oriktodromeusa - dinosaurusa otprilike veličine vučjaka - pronađeni su 2007. godine uz dvoje njegovih mladunaca u udobnoj maloj rupi u zemlji jugozapadno od Montane.
Čitava rupa bila je zatrpana i ostala netaknuta oko 100 miliona godina.
Oni su deo roda teskelosaurusa, čiji su pripadnici pronađeni i na lokaciji kod reke Kolvil.
„A činjenica da imaju bliske rođake na Aljasci sugeriše da se ova vrsta takođe ukopavala u zemlju ali da je tamo hibernirala", kaže Drakenmiler.
Nažalost, dokazivanje ovoga bilo bi izuzetno teško bez pronalaženja još jedne rupe u zemlju na Arktiku.
Druga mogućnost je da su dinosaurusi izlazili na kraj sa hladnoćom baš kao i mnogi savremeni sisari, stvaranjem naslaga sala na svom telu.
Drakenmiler daje primer losa i karibua, koji se ugoje svakog leta, potom preživljavaju na osnovu mešavine rezervi sala i smanjenog intenziteta traženje hrane u zimu kad je hrana oskudna - strategija koja ima dodatni bonus utopljavanja.
„…i to čine praktično se polako izgladnjujući", kaže on.
„Nema razloga zašto to nisu mogli da rade i dinosaurusi."
Ali postoji jedna adaptacija koja je očiglednija: kako su dinosaurusi regulisali telesnu temperaturu.
Naučnici raspravljaju o tome da li su dinosaurusi bili toplokrvne ili hladnokrvne životinje otkako su ovi prvi put otkriveni.
U 19. veku, naširoko se pretpostavljalo da su bili praktično masovni, ektotermički reptili - nisu mogli da generišu vlastitu telesnu toplotu i morali su da se sunčaju baš kao i ovi savremeni parnjaci.
Kad su legendarne skulpture dinosaurusa kod Kristal Palasa otkrivene u Londonu 1854. godine, ličili su na klasične guštere sa krljuštima.
Ali kako su eksperti saznavali više o životima dinosaurusa - i počeli da shvataju da su savremene ptice praktično dinosaurusi sa kljunom i perjem - mnogi su počeli da se pitaju da li je to stvarno tačno.
Na kraju su postigli konsenzus da su dinosaurusi verovatno održavali telesnu temperaturu negde između reptila i ptica, a opet sve donedavno za to nije bilo čvrstih dokaza.
Arktički dinosaurusi su sve to promenili.
„Jedna od stvari koju pretpostavljamo u čitavoj ovoj priči je da su ovi dinosaurusi gotovo sigurno bili toplokrvni, do određene mere", kaže Drakenmiler.
„Svakako su ovi dinosaurusi imali izvesni stepen endotermije - proizvodili su vlastitu unutrašnju toplotu. A to vam je svojevrsni preduslov za život u hladnom okruženju."
Najznačajnije od svega, u aljaskanskim fosilnim stenama nisu pronađeni fosilizovani ostaci reptila - samo ptica, sisara i dinosaurusa.
„E sad, ako radite u Montani i tražite dinosauruse, usput ćete naći krokodile, kornjače, guštere… međutim, ovde nikad nismo našli ni najmanji dokaz za prisustvo ovih hladnokrvnih grupa", kaže Drakenmiler.
Nisu svi dinosaurusi nužno bili toplokrvni, naravno.
Postoje dokazi da je njihova telesna temperatura varirala čitavih 17 stepeni u zavisnosti od grupe, od samo 29 stepeni do čak 46 stepeni Celzijusa.
Poređenja radi, većina sisara nalazi se u rasponu od 36 do 40 stepena Celzijusa, dok su ptice značajno toplije, varirajući od 41 do 43 stepeni Celzijusa.
Ali, ipak, implikacije ovoga su ogromne.
Endotermičke životinje obično dele određene karakteristike, kao što su brža stopa rasta i potreba za većom količinom hrane.
Ali, ključno, smatra se da je to bilo ono što je omogućavalo nekim grupama da prežive globalno zahlađenje koje se tokom istorije smatralo krivim za izumiranje dinosaurusa.
Ako su sisari i ptice mogle da izdrže, zašto ne bi i arktički dinosaurusi?
Kako su dokazi za aljaskanske dinosauruse krenuli da se gomilaju osamdesetih, naučnici su već počeli da shvataju da im je možda potrebno drugačije objašnjenje.
Danas se smatra da je pravi razlog za izumiranje većine dinosaurusa bila njihova veličina, što je značilo da im je prosto trebalo više hrane nego što je bilo dostupno.
Izuzetak je bio „maniraptoran" iliti dinosaurus „hvatačkih ruku".
Najmanji pripadnici ove grupe prekriveni perjem - koji su bili teški oko kilogram - uspeli su da prežive i da se adaptiraju.
Tu lozu danas znamo kao ptice.
Sa svakim novim otkrićem, ovi zamalo polarni dinosaurusi otkrivaju dokaze o diverzitetu i otpornosti njihove rodbine širom planete - i pokazuju da su bili mnogo više od običnih džinovskih guštera.
*Zarija Gorvet je novinarka za BBC Budućnost i tvituje kao @ZariaGorvett
Pogledajte video o skeletu najvećeg dinosaurusa koji je prodat za 6,6 miliona dolara
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
