Bjelopoljac Demir Ličina oca pamti vrlo malo, kao kroz maglu.
Imao je tri godine kada je Iljaz Ličina, tadašnji radnik građevinskog preduzeća „Ratko Mitrović" otet i ubijen, kako se ispostavilo, zbog bošnjačke nacionalnosti.
On je jedan od 20 nesrpskih žrtava koje su 27. februara 1993. naoružani pripadnici specijalne jedinice „Osvetnici" Vojske Republike Srpske, pod komandom Milana Lukića, izveli iz voza na pruzi Beograd-Bar, oteli, a zatim mučili i ubili.
U to vreme već je uveliko buktao rat na teritoriji Bosne i Hercegovine, a pruga prolazi malim delom preko opštine Rudo u Republici Srpskoj, jednom od dva entiteta BiH.
Tu je za mnoge u vozu 671 bila poslednja stanica - Štrpci.
„Njihov jedini greh je bilo ime, čak ni prezime.
„Imali su označena imena i zbog toga su pobijeni", kaže Demir Ličina za BBC na srpskom.
Zajedno sa Demirovim ocem, ubijeni su i Esad Kapetanović, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić, Tomo Buzov i jedna nepoznata osoba.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu tri nedelje pre 30. godišnjice od otmice, doneo je prvostepene presude protiv četvoro okrivljenih na ukupno 35 godina zatvora.
- Kad je zaista počeo rat u Bosni i Hercegovini
- Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
- Selo u okolini Zvornika koje su obnovile žene: „Bila sam u klinču, sva povijena, ali više nisam, sad sam neka druga ja"
Šta se dogodilo?
Svi ubijeni su u subotu, 27. februara 1993. ujutro u 10 sati krenuli sa glavne železničke stanice u Beogradu.
Bili su putnici i radnici koji su se slučajno našli na pogrešnom mestu.
Demirov otac je tog dana išao u Beograd po platu i da odnese doznake za bolovanje u firmu.
Poslom je putovao i Fikret Memović, radnik Železnice iz Prijepolja, zajedno sa komšijom Rasimom Ćorićem, kaže Fikretova ćerka Selma.
Radio je kao otpravnik vozova i tog dana je išao na sastanak sindikata u Beograd i da podigne nešto novca oročenog u „Dafiment banci".
„Otišao i nije se vratio", kaže Selma Memović Čolović, koja je tad bila osmogodišnja devojčica.
Sudbina je htela da njen otac mesec dana pre tragedije radi baš na stanici Štrpci, gde su se on i kolege smenjivali.
Teritorija jeste Bosne i Hercegovine, ali pruga je bila u nadležnosti Železnica, napominje ona.
Po svedočenjima, već na Novom Beogradu su putnici voza legitimisani, navodno su nadležni jurili švercere, a u stvari su prvi put na voznim kartama upisivana imena putnika.
Posle Užica, na stanici Štrpci sačekali su ih naoružani pripadnici Višegradske brigade Vojske Republike Srpske.
Oni sa bošnjačkim imenima izvedeni su napolje i odvedeni vojnim kamionom dalje ka mestu Prelovo.
„Moj otac je poznavao tadašnjeg konduktera i otpravnika vozova i oni su pokušali da ga zaštite rečima 'to je naš čovek', a to su potvrdili i na suđenju kao svedoci.
„Međutim, ta vojska koja je ušla i izvršila otmicu je rekla 'možeš onda ti da ga zameniš' i odvedeni su tako", kaže Memović Čolović, koja je pratila i suđenja u Beogradu i u Bosni i Hercegovini.
Kako su ubijeni?
Grupu otetih, vojnici su dovezli do osnovne škole u Prelovu, zatim isterali iz kamiona, a potom ih udarajući nogama, rukama i kundacima pušaka primorali da uđu u fiskulturnu salu škole.
Tamo su pripadnici grupe nastavili da ih udaraju po svim delovima tela više od sat vremena, nanoseći im brojne telesne povrede, navodi se u optužnici srpskog Tužilaštva za ratne zločine.
Za to vreme psovali su im „balijsku majku", a jedan od okrivljenih žrtvu je tukao električnim kablom.
„Posle ovakvog okrutnog postupanja primorali su oštećene da skinu odeću i od njih oduzeli novac i druge vrednije stvari", dodaje se.
Zatim su ih, držeći uperene puške, primorali da samo u donjem vešu i bosi, ruku vezanih žicom na leđima, izađu iz fiskulturne sale i ponovo uđu u teretno vozilo kojim su došli, pa su ih odvezli u selo Mušići, do jedne spaljene kuće.
Tamo su ih dočekali pripadnici oružane formacije i u grupama po dvoje ili troje, ubijali pucnjima iz vatrenog oružja u potiljak.
Tako je ubijeno 18 civila, dok su dvojica ubijeni pri pokušaju bekstva, jedan iz vatrenog oružja, a drugom je pripadnik jedinice prerezao vrat.
Pronađeni posmrtni ostaci samo četvorice
Do sada su pronađeni posmrtni ostaci četiri žrtve, među kojima je Demirov otac.
Telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. u selu Sjedača na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Iljaza Ličine nađeni su u istom jezeru 2010, dok se za ostalim telima i dalje traga.
Svaka porodica je prethodno davala DNK uzorke, kako bi se stradali identifikovali.
„Pravo da vam kažem, taj osećaj, ja to rečima ne mogu da opišem.
„U jednom trenutku možda sreća što su pronađeni, a drugo... ne znam kako bih vam to objasnio", zastajkujući opisuje Ličina.
Otac mu je sahranjen u porodičnoj grobnici u Lozni kod Bijelog Polja u Crnoj Gori.
U međuvremenu, koje je trajalo gotovo dve decenije, dobijali su različite dezinformacije o tome gde se otac nalazi, kako je navodno živ i da će ga razmeniti sa drugim zarobljenicima.
Kada je otet i ubijen, iza njega su ostali supruga domaćica i četvoro dece, koji su jedva sklapali kraj s krajem.
Kuća u selu koju je započeo ostala je nedovršena.
Kada je, mnogo godina kasnije, Iljazova udovica od firme „Ratko Mitrović", dobila rešenje o porodičnoj penziji na njemu je kao razlog sticanja pisalo „povreda na radu", navodi sin jedan od birokratskih paradoksa.
Socijalna pomoć koju su dobijali bila je premala, pomagali su prijatelji i familija i, da su živeli u gradu, verovatno bi „umrli od gladi", ističe Ličina.
Ovaj 33-godišnjak je pravnik zaposlen u upravi policije u Bijelom Polju.
„Odrastanje bez roditelja je teško samo po sebi, odrastanje bez roditelja koji je ovako stradao je beleg za ceo život", kaže on.
Porodice žrtva išle su i na razgovore sa različitim političkim predstavnicima, ali su gotovo svi pokazali odsustvo brige.
„Kasnije se ispostavilo da su predstavnici državnih vlasti lagali porodice.
„Tadašnji predsednik Slobodan Milošević je rekao da 'će prevrnuti nebo i zemlju da nađe otete u Štrpcima, međutim, lagao je", kaže Ličina, dodajući da su formirane razne komisije, ali bez mnogo efekta.
Na prve sastanke sa tadašnjim crnogorskim predsednikom Momirom Bulatovićem 1994, Demira su kao dete nosili na rukama, a nedavno je on bio jedan od inicijatora rezolucije koju je predložio Skupštini Crne Gore na usvajanje.
Još nije stigla na dnevni red parlamenta.
Unapred planirano
Tokom sudskih procesa, na osnovu dokumentacije Železničko-transportnog preduzeća (ŽTP) „Beograd" utvrđeno je da je otmica bila unapred planirana i da su predstavnici državnih organa Srbije i Savezne Republike Jugoslavije, koju su činile Srbija i Crna Gora, bili upoznati sa postojanjem plana da se na stanici Štrpci izvrši otmica putnika muslimanske nacionalnosti.
ŽTP je odmah po saznanju da postoji takav plan obavestio nadležne organe o njemu, ali ništa nije preduzeto da se otmica spreči, navodi se u dokumentu organizacije Žene u crnom „Nikad nećemo zaboraviti zločin u Štrpcima".
Država je odgovorna za ovaj zločin, smatra Demir Ličina, jer je znala da se nešto planira, a ništa nije preduzela da se to spreči.
„Ako se zna da je postojala takva informacija mesec dana pre otmice, onda to meni sa ove vremenske distance govori da je to bio dobro osmišljen državni zločin", napominje on.
Među državnim organima koji su bili obavešteni su i Ministarstvo odbrane SR Jugoslavije, Užički korpus Vojske Jugoslavije kojim je tada komandovao Dragoljub Ojdanić, kao i Državna bezbednost, dodaje se u dokumentu.
„Dokumenta koja su nađena pokazuju da je u suštini to rađeno navodno zbog sprečavanja lica iz Sandžaka da se priključe protivničkim snagama, i da to treba sprečiti na bilo koji način.
„Neverovatna je instrukcija i neverovatan je način na koji se shvata i sprovodi na terenu", ocenjuje Nebojša Mrvaljević iz podgoričke nevladine organizacije Foruma slobodnih građana Luča.
Brojne presude i dalje prvostepene
Za ovaj zločin je pred sudom u Bijelom Polju 2002. osuđen Nebojša Ranisavljević na kaznu zatvora od 15 godina, koju je u međuvremenu odslužio.
Mićo Jovičić je priznao krivicu za ovaj zločin i osuđen je na pet godina zatvora pred sudom u BiH.
Pre nekoliko meseci je sud Bosne i Hercegovine za slučaj Štrpci osudio osmoricu pripadnika Vojske Republike Srpske na kazne zatvora od 13, odnosno 15 godina.
Obrad i Novak Poluga, Radojica Ristić, Petko Inđić, Miodrag Mitašinović, Dragan Šeković i Oliver Krsmanović osuđeni su na po 13 godina zatvora zbog saučesništva u zločinu.
Prvooptuženi u predmetu, bivši komandant Vojske RS Luka Dragičević oslobođen je krivice, „jer nije bilo dokaza" preneo je Radio Slobodna Evropa.
Milan Lukić, osuđen na doživotni zatvor u Hagu zbog ratnih zločina u Višegradu, optužen je i za ovaj zločin 2019. u BiH.
Poslednje su stigle odluke beogradskog suda.
Odeljenje za ratne zločine Višeg suda je 7. februara 2023, objavio presudu kojom su okrivljeni Gojko Lukić, rođeni brat Milana Lukića, saborci Duško Vasiljević i Jovan Lipovac osuđeni na deset godina zatvora i u to vreme maloletnu Draganu Đekić na pet godina zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva.
U kaznu im je uračunato i tri meseca pritvora od decembra 2014. do marta 2015, posle čega su pušteni da se brane sa slobode.
Fond za humanitarno pravo (FHP) saopštio je da su kazne Višeg suda preblage, posebno imajući u vidu da su svi oteti putnici bili civili, da se radilo o državljanima SRJ koji su iz voza izvedeni jer su bili Bošnjaci, da su posle otmice zlostavljani i mučeni, a zatim i ubijeni sa rukama vezanim žicom iza leđa.
Najmlađa žrtva bio je tada maloletni Senad Đečević, učenik, koji je imao samo 16 godina.
Dosadašnje presude za ovaj stravični zločin su „neverovatne", ocenjuje Nebojša Mrvaljević, jer je za saučesništvo presuđeno 13 godina, a bez odgovornog lica.
„To je minimiziranje dela koje u novijoj istoriji nije pojmljivo, da se macolama i kako već ubijaju ljudi i ubacuju u reku.
„A najodgovornije lice koje je po komandnoj odgovornost bilo dužno da zna šta se događa u njegovoj zoni odgovornosti biva oslobođeno", napominje Mrvaljević, nekadašnji oficir Jugoslovenske narodne armije i kasnije pripadnik policije.
I danas mu smeta što je nekada časni poziv oficira, tad bio sveden „na rezervne starešine, priučene učitelje i kriminalce koji su izigravali vojsku".
Smatra da organizatori računaju na protok vremena i da se zato tek sad donose prvostepene presude.
„To je samo da se vidi kako reaguje javnost da bi se u drugom stepenom drugačije postupilo.
„Ovo je opet toliko javno da ne mogu da sakriju, a možda i probni balon za druge slučajeve koji su u pripremi, a želi se da budu potisnuti ili zaboravljeni", ističe Mrvaljević.
Nebriga za porodice
Porodice žrtava u Srbiji i Crnoj Gori nisu mogle da dobiju status porodica civilnih žrtava rata jer zakon propisuje da moraju nastradati od „delovanja neprijateljske vojske".
„Ovo se ne smatra neprijateljskom vojskom jer Srbija nije bila u ratu sa Republikom Srpskom, a ja mislim da to meni nisu prijatelji", kaže Ličina.
Tako je, smatra, država nebrigom dodatno ugrozila porodice koje su bile puštene da se same bore i većina ih i danas živi u veoma teškim uslovima.
Državi je, kaže, uvek bila važnija forma od suštine, pa tako pet godina oca nisu mogli ni proglasiti za umrlo lice, dok nije prošao zakonski rok od trenutka nestanka.
„Zakon se primenjuje kad treba da se porodicama oteža položaj, a kada treba da im se olakša - treba da se čeka možda još 30 godina", dodaje on.
Sve to zajedno i Selmu Memović Čolović, koja živi u Srbiji, navodi da sebi postavi pitanje u kakvoj državi živi.
„Pitam se da li ja imam pravo da živim, da li imam pravo na istinu, na proces da se jednostavno krivci adekvatno kazne ili se u našoj državi isplati biti zločinac i ubijati", kaže Memović Čolović, koja je ostala u Prijepolju dok je njen stariji brat otišao u inostranstvo.
„Moj otac je bio izuzetno dobar čovek i mislim da ga celo Prijepolje zna kao takvog, uvek spremnog svima da pomogne, da izađe u susret", kaže kroz jecaj.
Odnosi Srba i Bošnjaka u Prijepolju su dobri, dodaje.
„I suživot u to neko vreme je bio drugačiji, nama su komšije Srbi i sa njima i danas fino živimo, to što je neko uradio zločin u ime tog naroda, mislim da dobar deo ljudi to ne opravdava niti podržava.
„Nažalost se i ne izjašnjavaju iz njima znanih razloga, nažalost takvo nam je društvo sada, da ljudi gledaju sebe - tuđa bol ih dotiče, ali se ne smeju izjasniti", kaže Memović Čolović.
Radi kao učiteljica već 15 godina, sada u seoskoj školi, ali nema rešeno zaposlenje za stalno.
Dobila je rešenje posle 12 godina, ali je posle žalbe preinačeno.
Dok govori o tome preko telefona, 39-godišnja majka dvoje dece zaplače.
„Ne tražim nikakvu socijalnu pomoć, samo da me puste da radim svoj posao da mi ga ne oduzimaju, ili im je to poruka da i ja treba da spakujem stvari i da odem odavde?", pita se Memović Čolović.
Duboko je razočarana i što su posle „sramnih presuda apsolutno izostale reakcije bilo kog bošnjačkog predstavnika ili člana Vlade Srbije, kao i verskih poglavara", a na godišnjicu im budu „puna usta zločina u Štrpcima".
„Čim taj trenutak prođe, apsolutno se niko na porodice žrtava ne osvrće", napominje Memović.
Slučaj oficira Tome Buzova
Savim drugačiju sudbinu od ostalih imao je Splićanin Tomo Buzov, penzionisani oficir Jugoslovenske narodne armije, čije ime u tom zlokobnom vozu nikome nije zasmetalo, ali se on usprotivio otmici upitavši naoružane vojnike:
„Ima li zakona u ovoj državi?".
To pitanje odvelo ga je u smrt, a njegova porodica ostala je da živi u Beogradu, tragajući za odgovorima, dok su se prećutno sve strane distancirale od njega i posmrtno.
Boris Dežulović je u tekstu „Osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve" 2014. pisao za portal Slobodna Dalmacija o sudbini ovog čoveka koji nije oćutao na zločin, prenosi Jutarnji.hr.
Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče.
Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomenu ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak.
Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u posjeti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova posljednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat.
Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik.
Godinu dana kasnije, jedan ponton u Kaštel Novom dobio je spomen ploču sa imenom Tome Buzova, a 2016. tabla je postavljena i na njegovom ulazu u zgradu na Novom Beogradu.
Pisalo je „U znak sećanja na humanost i hrabrost čoveka koji je živeo na ovoj adresi", ali bez pominjanja zločina ni stanice Štrpci.
Međutim, tabla je u međuvremenu uklonjena ili ukradena.
- Amir Reko: I heroj, i izdajica, i nepoželjan, i kandidat za Nobela
- Heroji koji su prkosili ratu - zašto decenijama kasnije o njima i dalje malo znamo
Malo se o Štrpcima zna i govori
U Srbiji se ne zna dovoljno o Štrpcima, retke su emisije ili tekstovi o ovom događaju u medijima koji imaju široku publiku.
Dešavalo se da, osim šetnji u Prijepolju i Bijelom Polju, jedino obeležavanje godišnjice bude protest Žena u crnom u centru Beograda, a da prolaznicima ne bude jasno o čemu se radi.
To boli, upozorava Nebojša Mrvaljević, jer javnost Srbije i Crne Gore još nije dovoljno shvatila opasnost takvih događaja koji, ako prođu nekažnjeno, mogu da se ponove.
Kako ocenjuje, iza svega stoji pokušaj razdvajanja odgovornosti državne zajednice od dešavanja u Bosni i Hercegovini, negiranje učešća zvaničnih organa i vojske i odgovornosti lica.
„To je pokušaj ubeđivanja javnosti da oni sa tim nemaju ništa", napominje on.
„Načini na koje su ubijani su neverovatni i monstruozni.
„Ono što to sve čini još težim jeste što u produžetku daljih događanja, čitavih 30 godina sistem državni i Srbije i Crne Gore pokušava da to na neki način skrajne u ćošak", kaže podgorički aktivista.
Demir Ličina sve do sada, a posebno najnovije presude vidi kao „svojevrsno ruganje porodicama", jer nalogodavci ostaju na slobodi.
„Sramotno su niske kazne za puke izvršioce, a presuda je tempirana pred obeležavanje godišnjice da bi neko mogao da izađe i kaže da je nešto urađeno, mada ja mislim da nije ništa urađeno", kaže sin ubijenog, dodajući da su osuđeni ljudi već u poodmaklim godinama.
„Ja sam ceo život bio uskraćen za stvari koje je verovatno trebalo da imam, a oni su to sve imali.
„Ne može se pravda zadovoljiti posle ovoliko godina", zaključuje Ličina.
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
