Zamislite nekog ko ne gleda rusku državnu televiziju i ne prati vesti na Telegramu ili Jutjubu.
Kad bi se taj neko prošetao moskov najbližih suseda.
Verovatno bi primetio da tu i tamo ima bilborda na kojima su slike muškaraca odevenih u besprekorne vojne uniforme.
Ali šta su tačno ti vojnici uradili da zasluže da se nađu tako izloženi uopšte nije jasno.
To ne znači da se život u Moskvi i stvari o kojima pričaju njeni stanovnici nisu promenili.
Jesu.
Ali u gradu koji nastanjuje najmanje 10 odsto ukupnog ruskog stanovništva, reči „Ukrajina", „rat" ili čak „specijalna vojna operacija" kao da su nestale iz moskovskog svakodnevnog govora.
- Zašto toliko Rusa žmuri pred ratom u Ukrajini
- Kako rat u Ukrajini stvara porodične raskole u Rusiji
- „Putin je omanuo u uništenju Ukrajine, ali mu je zato uspelo da razori Rusiju“
U šoping ulici Novi Arbat, crveni logo UniKloa i dalje sija.
Ali izlozi radnje su prljavi, a lutke su odevene u prašnjave farmerke i dukseve iz prošlogodišnje kolekcije, od pre početka rata.
Zašto je tako mnogo prodavnica zapadnih brendova u Moskvi sada zatvoreno?
Iz „tehničkih razloga" glasi uobičajeno objašnjenje.
Neke firme su preuzeli ruski vlasnici i preoblikovali brend.
U ulici Stari Arbat, Starbaks je postao Stars kofi.
Sirena sa starog logoa sada nosi tradicionalnu rusku maramu.
Unutra - ništa ne ukazuje na prethodne vlasnike, a opet sva aludira na njih.
Ali, najveća promena je da je prošle godine ovaj kafeterija u centru Moskve bila prepuna mušterija, a sada zvrji maltene prazna.
Kafeterije Starbaks sada se zovu Stars kofi.
Ista je priča svud po gradu.
Ima vrlo malo ljudi na mestima koja su nekada bila pretrpana.
Naravno, daleko od toga da je Moskva pusta.
Vozači su i dalje besni na večernja zakrčenja saobraćaja i još su vrlo male šanse da ćete naći mesto za sedenje u metrou u vreme špica.
Ali čini se da je nešto ili neko ko je stvarao nekadašnju živost u Moskvi i njenom životu sada nestao.
Komentatori uporno prebrojavaju one koji su napustili Rusiju od početka rata - pola miliona, čitav milion?
Koliko ih je bilo iz Moskve i koliko je grad morao da ih izgubi da bi se promenio?
Na Starom Arbatu, u toku je ulična izložba koja priča priču o ozloglašenoj epizodi iz ruske post-revolucionarne prošlosti.
Neki od najvećih mislilaca u zemlji, naučnika i kulturnih radnika poslati su 1922. godine u izgnanstvo parobrodom kasnije nazvanim Filozofski parobrod.
Izložba napominje da su mnogi od onih koji su bili na palubi kasnije postigli velike stvari, ali „avaj", ne u Rusiji.
Teško je ne uočiti paralele sa današnjom Rusijom i ne zapitati se da li je ista stvar pala na pamet organizatorima izložbe.
- Bekstvo iz Rusije u Beograd zbog mobilizacije: Kirilova priča
- „Priča se ne završava sa Putinom”: Kako žive Rusi koji su od rata pobegli u Kazahstan
- Otac ruskog vojnika: „Tukli su mi sina jer je odbijao da se bori u Ukrajini"
Hrana za telo i dušu
Dalje od gradskog centra, ljudi kao da hodaju brže i sa jasnijim ciljem.
Glasni i ne previše trezni muškarci koji su se nekada okupljali ispred mog lokalnog supermarketa su nestali.
U prodavnici pokušavam da shvatim šta je to što stalno povećava moje troškove.
Posle histeričnog skoka cena u martu 2022. godine i naknadnog pada ovog leta, nijedan od artikala na mojoj listi za kupovinu ne deluje kao da je značajnije poskupeo.
A opet svaki put se osećam kao da plaćam više i više.
U knjižarama, dela „stranih agenata" i drugih nepoželjnih ličnosti i dalje su dostupna.
Prodavci u najvećoj moskovskoj knjižari na Novom Arbatu ne žele da zalaze u detalje kakva im je politika za takve autore.
Ali ako tražite Borisa Akunjina, slavnog pisca i glasnog kritičara vladavine Vladimira Putina, uputiće vas do polica gde su njegove knjige i dalje u slobodnoj prodaji.
Isto važi za Ljudmilu Ulickaju, još jednu popularnu i liberalnu rusku spisateljicu.
Čitav jedan sto izdvojen je za 1984 Džordža Orvela - uprkos činjenici da je knjiga zaplenjena na nekoliko protesta protiv ruskog rata.
Na drugim mestima u čitavoj knjižari, tu je nespojiva mešavina razotkrivača anti-zapadnjačkih zavera i liberalnih političkih istraživanja autora koji su sada napustili Rusiju.
Skorašnji novi zakoni protiv LGBT tema odražavaju se na policama istom nedoslednošću: dostupna je Kuća na kraju sveta Majkla Kaningema, ali ne i Mali život Hanje Janigahare.
Lokalna prodavnica auto delova nekada je prodavala pogrdne anti-zapadnjačke nalepnice za zadnja stakla.
One su sada nestale.
Nema više polupismenih natpisa „Fuck of NATO" ili „Možemo ponoviti" (što se odnosi na rusku pobedu nad nacističkom Nemačkom iz 1945. godine).
Ali nema ni nalepnica sa slovom „Z" - simbolom ruske invazije na Ukrajinu.
U Moskvi nikada nije bilo mnogo automobila izlepljenih simbolom Z, a ovih dana ih nema uopšte.
- Od Starbaksa do železare: Kako je bliski prijatelj Ramzana Kadirova imao koristi od rata
- Kako su sankcije Zapada promenile rusku svakodnevicu
- „Nemam jahtu - što bih se brinula zbog sankcija Rusiji“
Pričanje i nepričanje
U prvoj nedelji posle invazije na Ukrajinu prošle godine, vladao je utisak da svi u Moskvi pričaju o ratu.
Pola godine kasnije, svi su govorili o mobilizaciji i kako je izbeći.
„Koliko je daleko Biškek?", „Hoće li i NjIHOVU decu mobilisati?", „Koja je njegova specijalnost? Šofer? Nema šanse."
U decembru su vlasti saopštile da je kampanja delimične mobilizacije završena, ali se priča o tome nastavila.
Pre nekoliko dana na stanici metroa čuo sam mladog čoveka u uniformi moskovskog metroa kako govori nekom da poznaje troje ljudi koji su poslati na front posle decembra.
Poznajem ženu koja je oprezna i pažljivo bira reči.
Ona ne podržava rat, ali nije se izjasnila previše ni protiv njega.
Štaviše, nikad nije protestovala - dok je to još bilo moguće i čak dozvoljeno.
Prošlog proleća, kad je među nekim Rusima počinjalo da se govorka o kolektivnoj odgovornosti i kolektivnoj krivici, pitao sam je da li prihvata bilo kakvu odgovornost za ono što je učinila naša zemlja.
„Zašto bismo svi morali da budemo krivi?", odgovorila je ona.
„Mi se tu ništa ne pitamo."
U oktobru, dve nedelje nakon što je Vladimir Putin proglasio mobilizaciju, pisala je da kaže kako je imala sreće što je uspela na nabavi avionsku kartu od Moskve do Tbilisija u Gruziji, za svog dvadesetdvogodišnjeg sina programera.
On sada živi u Gruziji, i dalje radeći za njegovu moskovsku firmu.
Voleo bi da se preseli u Portugal.
Njegova majka je podnela zahtev za ruski međunarodni pasoš, prvi u njenom životu, kako bi bi mogla da mu ide u posetu.
Upitana je ponovo da li se nešto promenilo po pitanju odgovornosti/krivice.
„Ne osećam se ni za šta krivom", kaže ona.
„Ovo je van mojih moći. Osećam se prevarenom, zastrašenom, preosetljivom i nemoćnom.
„Žao mi je što ne mogu da učinim ništa po pitanju rata.
„Nemoćna sam, zato što moje reči i moje mišljenje neće promeniti ništa, ali mogu meni da naude."
Pogledajte video:
Mobilizacija: Odazvati se ili izbegavati poziv?
Andrej je moj komšija u malom selu gde imam „daču", drugi dom.
Nedelju dana nakon što je otpočela mobilizacija, pitao sam ga da li je njegov četrdesetogodišnji sin u opasnosti.
Ako i jeste, Andrej nije bio previše zabrinut.
„Ako ga pozovu, ići će", rekao je.
„Štaviše, otišao bih i sam da pitam moje ukrajinske rođake zašto marširaju pod nacističkim zastavama!".
On očigledno ne priča sa ukrajinskom rodbinom telefonom.
Nisam bio previše iznenađen; znao sam za njegove antiukrajinske stavove 2014. godine, kad je Rusija izvršila invaziju na Donbas.
Ali morao sam da ga pitam za „nacističke zastave".
Nismo stigli veoma daleko - ona je psovao i ponavljao da ne sluša samo rusku državnu televiziju, već i „ljude na internetu".
Ja sam ga pitao da li može da veruje u verziju vlasti nakon što su ga iste te vlasti godinama lagale i za velike i za male stvari.
Razišli smo se. Mislio sam da će nam biti veoma teško da ponovo razgovaramo.
Ali već narednog dana morali smo da pričamo o rupama na putu i po željnom načinu na koji se Andrej upustio u razgovor sa mnom, shvatio sam da ne želi da se naši suprotstavljeni stavovi o ratu ispreče između nas.
Marija, još jedna komšinica u srednjim tridesetim, odlučila je da se povuče i da ostane na selu za stalno.
Njen muž radi u Moskvi i posećuje je vikendima.
Pitao sam je za mobilizaciju.
Rekla je da je njena porodica odlučila da njen muž ide u rat ako bude bio pozvan.
„Izbegavanje poziva će dovesti do krivične prijave, a odlazak - pa, makar ćemo biti plaćeni", kaže ona.
Pitao sam je da li je u razmatranje uzeta moralna strana priče.
Skrenuvši pogled, rekla je da nije.
Jedan poznanik u Moskvi ima rođaka koji je regrutovan.
Još nije poslat na front, štaviše, čak mu je dozvoljeno da za vikend ide kući, iz baze za obuku.
Njegova majka kaže da se „ubucio".
Sve čemu se porodica nada je - da neće biti poslat na front.
Prestali smo da pričamo o ratu nakon što sam pomenuo leševe u Buči, blizu Kijeva, a ona je poružila da mi objasni da je dokazano da je to režirala ukrajinska strana.
Sišavši sa voza u malom gradu u zoru, nedavno sam morao da delim vožnju sa raspričanim penzionerom.
Pitao je vozača da li je mnogo ljudi regrutovano.
„Poprilično", rekao je vozač.
„Nadam se da niko nije poginuo", rekao je penzioner.
„Neke od njih vrate", odgovorio je vozač lakonski.
Penzioner je uzdahnuo, dodao kako je to velika tuga.
Očekivao sam da pojasni šta i ko je izazivao tu tugu, ali je umesto toga počeo da govori o 2014. godini i kako Putin nije trebalo da „zaustavi Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku u pohodu na Kijev".
Očigledno, još jedan koji je za rat.
Nije svako koga sretnem takav.
Znam ženu koja ima ćerku u četvrtom razredu.
Ona je uporno je tvrdila da njena devojčica neće ići na specijalne patriotske časove ponedeljkom zvane „Razgovori o važnom", uvedene posle invazije.
Imala je problema da smisli razloge da bi opravdala odsustvo svoga deteta, a onda je, sasvim slučajno, saznala da većina dece iz odeljenja takođe nije išla.
Razredni starešina nema ništa protiv i potraga za izgovorima je obustavljena.
Pogledajte video:
Cveće pored kipa
Stvaran, iako može ne previše primetan, protest zbog rata jeste održan pre nekoliko nedelja, nakon što je ruska raketa uništila desetine stanova u stambenoj zgradi u ukrajinskom gradu Dnjepru.
Ljudi iz različitih ruskih gradova položili su cveće i slike uništene zgrade na lokacije koje imaju nekakve veze sa Ukrajinom.
U Moskvi se to desilo blizu kipa u čast Lesje Ukrajinke, slavne ukrajinske spisateljice.
Akcija je bila kratkog daha, ali čak i mali buket cveća i njegovo pominjanje na društvenim mrežama naveli su policiju da tamo postavi privremeni punkt, preteći odvođenjem i hapšenjem svakoga ko se tu zadrži.
Sredinom februara, više nije bilo znakova ni policije ni bilo kakve komemoracije.
Bulevar u zapadnom delu centra grada gde se nalazi kip je prazan.
Ovaj kraj grada je bio življi pre rata, zahvaljujući džinovskom „evropskom" šoping centru.
Njegova brojna krila i spratovi i dalje nose imena različitih evropskih prestonica, istih onih koje Kremlj sada smatra neprijateljima.
Ali kupci su nestali, bleštavi hodnici su skoro potpuno pusti, a radnje koje su još uvek otvorene često imaju više prodavaca nego mušterija.
Oni mi kažu da sam samo odabrao pogrešno veče za posetu, ali u drugom tržnom centru na drugom kraju centra grada slika je bila prilična ista.
Pustoš je još upadljivija u jednom od moskovskih najvažnijih kulturnih prostora, Tretjakovskoj galeriji.
U jednoj od njenih najvećih hala, na obali reke Moskva, obično se organizuju veoma posećene izložbe umetničkih dela.
U ovom trenutku ona je ustupljena izložbi posvećenoj istorijatu Velikog kneževstva Vladimirskog.
Sve - od masivnih hrastovih crkvenih vrata do ikona, snimaka crkvenih pesama i izlivaka verske arhitekture je grandiozno.
Ali - nedovoljno grandiozno za halu; eksponati su izgledali suviše sitno za količinu prostora koji su dobili.
U garderobi u predvorju obešeno je svega nekoliko desetina usamljenih kaputa u koju inače staje više od hiljadu.
Moskovljani naprosto ne dolaze.
Možda zbog teme, možda zbog vremena, ali to potcrtava da se život u gradu ne odvija kao i obično.
Sa druge strane kružnog puta, nalazi se još jedna moskovska znamenitost, Park Gorkog.
A u njemu je, za promenu, tema rata očigledna.
Ogromna slova Z i V, simboli koji obeležavaju ruske trupe i vozila na ukrajinskim ratištima, blešte od belog neona.
Ispred njih se nalazi ogromni božićni ukras za jelku u bojama ruske zastave.
U blizini - maketa pastoralnog zavejanog sela, u čijim kućama gori svetlo, ali nema ljudi.
Ulaz u park je pust.
Konačno, pojavljuje se žena, noseći buket cveća.
Ona spušta buket i čuvar na ulazu je nakratko uznemiren - da li bi ovo mogao da bude još jedan protest?
Ali, žena brzo podiže cveće i odlazi.
I centralno dvorište parka ponovo ostaje prazno.
Ovaj tekst su beleške Moskovljanina koji ne želi da bude potpisan zbog rigoroznog najnovijeg ruskog zakona i njegove primene
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
