Upozorenje: Tekst sadrži uznemirujuće detalje
Džoni Kitagava je bio arhiteksta japanske kulture pop-idola.
Njegova isključivo muška agencija za talente, Džoni i saradnici, izbacivala je „boj bendove" sa velikim hitovima a Kitagava je držao svetski rekord u najvećem broju muzičara na prvom mestu top lista, najvećem broju singlova na prvom mestu top lista i najviše koncerata koje je izveo pojedinac.
Ali Kitagavinu karijeru konstantno su pratile optužbe za seksualnu eksploataciju.
To nisu bili samo šapati iza zatvorenih vrata - o njima se pričalo otvoreno u nacionalnoj štampi, a neke su bile dokazane u građanskim parnicama.
To nije sprečilo Kitagavu da zadrži status nacionalnog blaga sve do poslednjih dana.
Čak i u smrti, on je poštovan.
„On je bog", kaže mladić za Kitagavu na ulicama Tokija.
Mnogi ljudi u Japanu dele to mišljenje.
Kitagavina sahrana 2019. godine bio je nacionalni događaj.
Tadašnji premijer Šinzo Abe, poslao je poruku saučešća.
Uplakane japanske slavne ličnosti i članovi boj bendova izvodili su poslednji oproštaj na komemorativnom događaju na stadionu Tokio Doum.
- „Zašto sam digla glas protiv seksističkih opaski šefa Tokijske olimpijade“
- Kad ti na ulici dobace: „Lutko"
- Miroslav Aleksić na sudu negirao krivicu za silovanja i polna uznemiravanja glumica
Za nekoga ko je bio toliko slavan, međutim, postoji svega šačica slika.
On se retko pojavljivao u javnosti, davao intervjue ili dozvoljavao da bude fotografisan.
Takođe je strogo kontrolisao fotografisanje svojih zvezda.
Četiri godine posle njegove smrti u 87. godini, njihova mladalačka lica i dalje gledaju na japanske gradove sa bilborda i ogromnih televizijskih ekrana.
Sa glatkim licima i šiškama, ovi „j-pop" idoli ne prodaju samo albume, oni reklamiraju sve, od nekretnina do kontaktnih sočiva.
Kao da optužbe za Kitagavinu seksualno zlostavljanje nikad nisu ostavile nikakvog traga, uprkos pričama koje kolaju decenijama.
Za novi dokumentarac BBC-ja, istraživao sam kako su poricanje i medijska tišina omogućili najmoćnijem mogulu japanske pop muzike da decenijama iskorišćava tinejdžere.
Hiljade dečaka i mladića prošlo je kroz mašinu njegove agencije Džoni i saradnici dok je Kitagava bio živ.
Svi su oni imali direktan kontakt sa čovekom lično, koji je birao i negovao talente tokom karijere u trajanju od skoro šest decenija.
Sistem koji je Kitagava stvorio omogućio mu je nesmetan pristup dečacima - i kontrolu nad njima.
Poznati kao „juniori", novi regruti su radili kao pomoćni plesači za druge bendove sve dok Kitagava nije odlučio da su spremni za vlastiti debitantski nastup - i da se presele u svet menadžera i PR-a.
Za to su nekada bile potrebne godine.
Hajaši (nije mu pravo ime) imao je 15 godina kad je poslao rezime agenciji Džoni i saradnici.
Njegov prvi utisak o Kitagavi, kog ga je sreo na audiciji, bio je da je „ljubazan i uviđavan".
Ali to se brzo preokrenulo.
Hajaši nikad pre nije govorio javno o sopstvenim iskustvima i razumljivo je da je nervozan dok prepričava vlastitu patnju.
Samo nedelju dana posle prvog susreta, Hajaši je pozvan da odsedne u jednom od Kitagavinih domova, poznatom kao „spavaonica", zato što bi mnogo dečaka tamo prespavalo.
„Posle nekog vremena Džoni mi je rekao: 'Idi i okupaj se.' Oprao mi je celo telo, kao da sam lutka", kaže on.
Vidno potresen, on prepričava kako je Kitagava potom izveo oralni seks na njemu.
Hajaši nam je ispričao da se zlostavljanje dešavalo i u drugim prilikama.
On kaže da je bilo očigledno da i drugi dečaci znaju šta se dešava.
„Svi su mi govorili: 'Moraš to da istrpiš, inače neće uspeti.' Niko oko mene nije odustao. Džoni je tu bio jedina odrasla osoba. To, dakle, nije bila situacija u kojoj smo mogli da se požalimo bilo kome."
Kao odrasla osoba, Hajaši veruje da je ovo tiho prihvatanje delom povezano sa snom dečaka o uspehu.
„Dečacima koji su uspeli, zahvaljujući Džoniju, život se izmenio istog trenutka kad su kročili u agenciju. Mislim da su bili veoma zahvalni na tome. To je nešto drugo u odnosu na ove seksualne zločine. Živeo sam samo u Japanu i mislio sam da je to velika zemlja. Ali možda grešim."
Priče slične njegovoj pojavljivale su se u medijima i ranije.
Dva novinara iz cenjenog političkog nedeljnika Bunšun su se 1999. godine sreli sa tinejdžerom koji je tvrdio da ga je zlostavljao Kitagava.
Dečak je došao u agenciju dok je bio u srednjoj školi, a seksualno zlostavljanje je započelo ubrzo posle toga.
On je upoznao novinare sa drugim dečacima i mladićima koji su imali slična iskustva.
Njihova svedočanstva bila su toliko dosledna da su novinari uspeli da iscrtaju mapu „spavaonice" u Kitagavinom domu, gde se odvijao najveći deo zlostavljanja.
Istraga je dovela do niza članaka koji su dokumentovali navode više od desetine mladih nada japanskog popa koje su govorile da su seksualno zlostavljane kao tinejdžeri.
Neki od njih su u vreme zlostavljanja imali svega 12 godina.
Eksplicitna svedočanstva sadržala su detalje o penetrativnom seksu i prinudi.
U jednom svedočanstvu koje je objavio časopis, žrtva govori o tome kako je verovala da bi odbijanje Kitagavinih nasrtanja naudilo njegovoj karijeri.
„Ako ne poslušate Džonija, vaša pozicija na sceni će biti ugrožena."
U drugom svedočanstvu, priča se da je Kitagava imao seks sa juniorom u dečakovom rođenom domu.
„Voleo bih da to mogu da zaboravim. Moji roditelji su stavili njegov krevet u istu sobu gde je bio i moj. Te noći je stavio svoje genitalije u moja usta. Ne biste verovali. Moji roditelji su spavali u susednoj prostoriji."
Uprkos teškim optužbama, niz članaka jedva da je ostavio traga u javnom mnjenju.
Uzajamno zavistan odnos između japanske štampe i Kitagavina imperije potencijalno bi mogao da objasni zašto je ova priča ignorisana.
Obezbeđivanje pristupa talentima iz agencije Džoni i saradnici privlači gledaoce, čitaoce, slušaoce i prihode od reklama.
Promovisanje „boj bendova" iz agencije može da vam donese korisne usluge, uključujući pristup većim, etabliranijim imenima.
A govoriti nešto negativno o pop idolima ili kompaniji moglo bi da ima upravo suprotan efekat - isključivanje iz imperije i svih prihoda koje ona može da privuče.
Možda je to razlog zašto većina medijskih kuća nije prenela priču o Kitagavinom neprimerenom ponašanju.
Kada su ti izveštaji objavljeni, Džoni i saradnici su zabranili Bunšunu i njegovoj sestrinskoj publikaciji da razgovaraju sa bilo kojim njihovim talentom.
A 2000, godinu dana posle istrage časopisa, Kitagava i njegova kompanija su tužili za klevetu.
Proces je trajao četiri godine, tokom kojih su mogla da se čuju brojna svedočanstva ljudi koji su tvrdili da ih je Kitagava zlostavljao kao decu.
Tokijski viši sud na kraju je presudio da je devet od deset tvrdnji iznesenih u Bunšunovom članku zapravo istinito, uključujući tvrdnju da je Džoni seksualno zlostavljao maloletnike u vlastitoj agenciji.
Presuđeno je da jedino optužba da im je Kitagava davao cigarete i alkohol nije istinita.
Ali presudu je dočekalo još ćutanja, a tužba za klevetu nije dovela do krivičnog gonjenja.
Kitagava nikad nije optužen i nastavio je da bude predsednik vlastite kompanije sve do smrti 2019. godine.
- Harvi Vajnstin plaća 17 miliona dolara ženama koje su ga tužile
- Pevač Ar Keli osuđen na 30 godina zatvora zbog seksualnih zlodela
- Glumac Džejms Franko plaća 2,2 miliona dolara za seksualno uznemiravanje
Način na koji je njihova priča „suzbijena" i dalje veoma ljuti jednog od novinara Rjutaroa Nakamuru.
„Očajavam zbog toga već 23 godine", kaže on.
Ali Nakamura smatra da je u negiranju svega ovog veliku ulogu odigrala predrasuda.
„U Japanu ljudi kao da ne veruju u ljubavne veze ili seksualne odnose između muškaraca", kaže on.
Japan je zemlja koja se ponosi pristojnošću.
Biti nepristojan ne doživljava se samo kao nešto neprijatno ili nekulturno, već društveno potpuno neprihvatljivo.
Mnogi Japanci smatraju da se neprijatnost po druge ljude mora izbegavati po svaku cenu.
To ume da stvori klimu u kojoj ukazivanje na seksualno zlostavljanje može da se doživi kao opterećivanje drugih.
Štaviše, nacionalna starosna granica za dobrovoljni seks je i dalje 13 godina.
Sve donedavno, muškarci i dečaci bili su izuzeti od statusa žrtve silovanja u očima zakona.
Silovanje muškarca naprosto nije bilo moguće u zakonodavstvu pre 2017. godine.
Svi ovi faktori doprineli su društvu u kojem seksualno zlostavljanje muškaraca i dečaka nije samo tabu, već je često i nevidljivo.
Ne iznenađuje onda što je mnogim muškarcima koji su kao tinejdžeri doživeli Kitagavino seksualno zlostavljanje i dalje teško da prihvate da je ono što im se desilo pogrešno.
- Beba sa omota albuma tuži grupu Nirvana
- Raspao se bend The Posies posle optužbi za seksualno zlostavljanje
Rju je došao u agenciju Džoni i saradnici 2002. godine i bio je pomoćni plesač 10 godina.
Kao i Hajaši, on nikad pre nije javno govorio sopstvenom iskustvu.
„Kad sam ušao u spavaću sobu, došao je Džoni i rekao: 'Jako si puno radio. Izmasiraću te.' Počeo je od mojih ramena i postepeno krenuo da se spušta. U nekom trenutku je otišao predaleko i ja sam rekao: 'Nemoj to više da radiš.' On je rekao: 'Izvini, izvini' i otišao u drugu sobu."
Rju je tada imao 16 godina. Kitagava je bio u sedamdesetim.
Danas, kao odrastao, Rju ne osuđuje Kitagavu.
„Ne mrzim Džonija. Volim ga. Džoni je bio zaista divna osoba i dugujem mu mnogo toga. I dalje mislim da se prema svima nama odnosio sa ljubavlju. Za mene to nije predstavljalo veliki problem, zbog čega verovatno sada mogu da se smešim i uopšte pričam o tome."
Drugi bivši juniori sa kojima smo razgovarali branili su nekadašnjeg mentora.
Ren je bio u agenciji Džoni i saradnici do 2019. godine, kad je Kitagava umro.
On ima prijatne uspomene na ulazak u tu kompaniju.
„Kad su nas Džoni i saradnici prvi put kontaktirali, moja majka je bila u suzama od sreće. Moja porodica je mislila: 'On može da zaradi jako mnogo novca.' Nismo bili bogati. Sve je bilo kao san", kaže on.
Ren, koji danas radi u baru u Osaki, kaže da razume transakcionu prirodu odnosa koji je Kitagava imao sa nekim budućim zvezdama.
„Bilo je glasina da ako bi se desilo seksualno zlostavljanje, postaćete uspešni", kaže on.
Upitan da li bi pristao na Kitagavine seksualne prohteve u zamenu za karijeru, on odgovara: „Moj san je da postanem slavan, tako da mislim da bih prihvatio."
Danas je Džoni i saradnici i dalje izuzetno moćna agencija u svetu japanskog popa, a Kitagava se i dalje slavi kao njen osnivač.
Ogromna umetnička slika njegovog lica - zasnovana na jednoj od njegovih retkih fotografija - visi na recepciji tokijskog sedišta.
Aktuelna predsednica kompanije Džuli Fudžišima je Džonijeva nećaka,
Posle brojnih zahteva za komentar, Fudžišima je izdala saopštenje:
„Od smrti našeg bivšeg predstavnika 2019. godine, mi radimo na uspostavljanju izuzetno transparentne organizacione strukture prilagođavajući se vremenima u skladu sa zakonom i pojačanom učešću nepristrasnih eksperata. Planiramo da najavimo i uvedemo nove strukture i sisteme 2023. godine."
Ona se nije direktno osvrnula na optužbe za seksualno zlostavljanje.
Nikada nije došlo do javne potvrde da je Džoni Kitagava seksualno zlostavljao dečake i mladiće.
Mnogi muškarci uopšte ne žele da govore o vlastitim iskustvima.
Kao posledica toga, možda nikada nećemo saznati koliko je tačno budućih mladih nada japanskog popa bilo seksualno zlostavljano.
„Da bi žrtve izašle sa ovim u javnost moraju da budu veoma hrabre", kaže Nobuki Jamaguči, jedan od malobrojnih terapeuta u Japanu specijalizovanih za pomoć muškim žrtvama seksualnog zlostavljanja.
„Japan ima kulturu sramote. Ako imate lični problem, vi ne govorite o njemu."
Ali zlostavljači mogu da iskoriste tu stigmu i ćutanje, kaže on.
„Seksualno zlostavljanje stvara posebnu vezu. U tome je čitava suština 'gruminga'. Zbog toga je seksualna trauma toliko složena i toliko zbunjujuća", kaže on.
„Prvi korak ka oporavku je da se istinski prizna da je do zlostavljanja došlo."
Za mnoge žrtve Kitagavinog zlostavljanja i za japansko društvo u celini, taj prvi korak tek treba da se napravi.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
