Školski prijatelji kažu da je u svemu prednjačio osim u fudbalu.
„Mi smo se u pauzama igrali lopte, a on je i tada bio sa nama, bez obzira što nije bio talentovan. Ostajao je sa nama do kraja.
„U svemu ostalom bio je ispred nas i po idejama i po načinu kojim je posmatrao svet, a opet, nesebično je delio znanje", kaže Mirsad Ibrišimbegović, gimnazijski drug Zorana Đinđića iz Travnika, za BBC na srpskom.
Prvi demokratski izabrani premijer Srbije koji se zalagao za vladavinu prava i poštovanje zakona je kao student, kako je kasnije pričao, iskoristio lažnu kartu da bi otišao u Nemačku da završi doktorat.
Majci je tražio da mu pošalje ploče izvođača i kompozitora američkog džeza dok je bio na odsluženju vojnog roka, seća se Ljiljana Lučić, njegova prijateljica iz gimnazijskih dana.
Ateista koji je vratio časove veronauke u školski raspored, a engleski jezik naučio u kolima za tri meseca, pre nego što je postao premijer.
- Dani kad je Srbija stala - generalni štrajk kao uvod u 5. oktobar
- Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo
- Šta bi bilo da nije bilo 12. marta
Travnička hronika
Kao dete oficira, Zoran Đinđić se nekoliko puta selio.
Osnovnu školu je pohađao u rodnom Bosanskom Šamcu, u Bosni i Hercegovini, a potom se porodica seli u Travnik.
Kao 12-godišnjak samouvereno je zaigrao u predstavi Došlo nam je prolećeutravničkom pionirskom pozorišta.
Mirko Adžaip, reditelj, i pola veka kasnije „pamti živahnog dečaka koji se pojavio na sceni."
„Igrao je sporednu ulogu, ali se odmah istakao među ostalom decom, jer je sve želeo da vidi, sve ga je živo zanimalo", kaže u telefonskom razgovoru za BBC na srpskom.
Đinđić je u Travniku kratko živeo, ali Nedim Ćirić i danas pamti kako su zajedno brali voće iz bašte obližnje katoličke crkve.
„Voleo je da priča glasno i igrao se on sa nama i lopte, ali je u idejama i razmišljanju već tada bio ispred nas.
„Zanimale su ga teme meni tada nezamislive i nedokučive", priča Ćirić za BBC na srpskom.
Seća se da je Đinđić krišom iza zgrade vozio očev auto iako nije imao vozačku dozvolu, što je mlađariji iz kraja, kako kaže, bio smeo poduhvat.
„Iza zgrade je bila pruga kojom je prolazio voz Điro na malo većem nasipu, do 12 metara i on bi se tom kosinom čitave zime spuštao ručno pravljenim skijama koje su se vezivale za noge.
„Na te šine smo stavljali eksere i kada bi voz prošao, dobili bismo male pljosnate mačeve koje smo se potom koristili u igri", seća se Ćirić.
Mirsad Ibrišimbegović kaže da je gimnazija pokazala da je Đinđić bio „natprosečno inteligentan" i „bežao" od vršnjaka bez obzira na predmet.
„Nesebično nam je pomogao, uradi prvi pismeni zadatak iz matematike, pa hop, baci ti papirić sa urađenim zadatkom, da prepišemo", seća se on.
Đinđić je, kaže, uvek bio okružen knjigama.
„Mislim da niko nije pročitao toliko knjiga kao on u tom periodu - čini mi se da je pročitao onoliko knjiga koliko smo svi mi u razredu, ali zajedno", govori odlučno ovaj 70-godišnjak.
Beogradske priče
Travničke kaldrme Zoran Đinđić je u jesen 1969. zamenio ulicama tek izgrađene beogradske opštine na reci Savi.
„Novi Beograd je godinama bio kao Amerika, kada su se naseljavali Evropljani - mnogo ambicije, ali i energije koja je često bila destruktivna.
„Deca oficira i policajaca su bila sklona ili kriminalu ili političkom buntu. Ja sam spadao u ove druge", opisaće Đinđić u intervjuu za časopis Duga.
Vest da je stigao novi đak iz Travnika brzo se pročula hodnicima Devete beogradske gimnazije.
„Pričalo se o interesantnom učeniku iz Bosne koji je već na prvom času filozofije skrenuo pažnju na sebe.
„Bili su to časovi dijaloga i rasprave i na jednom od njih je profesor postavio pitanje da li pobednici treba da vladaju, jer istorija pokazuje da se to tako dešava", priseća se Ljiljana Lučić, Đinđićeva prijateljica iz gimnazijskih dana.
Tada 17-godišnjak, Zoran Đinđić odgovorio je kontra-pitanjem.
„Guske su gakanjem spasile Rim, da li to znači da je trebalo da vladaju Rimom?
„Profesor mu je odmah upisao peticu, zadivljen njegovim razmišljanjem, a učenici su to prepričavali danima", dodaje.
Lučić i godinu dana stariji Đinđić prvi put su se upoznali na sociološkoj sekciji, gde se razgovaralo o aktuelnim dešavanjima kako u tadašnjoj državi, tako i u svetu.
Njega su tada, dodaje ona, zanimale revolucionarne ideje koje su se tih godina širile Južnom Amerikom, a posebno Če Gevara, argentinski revolucionar, učesnik Kubanske revolucije kojom je svrgnuta vlast tadašnjeg lidera Fulensija Batiste.
„Voleo je da se suprotstavlja autoritetima argumentima, da sve dovodi u pitanje, govorio je brzo, što će se posle videti i u njegovim političkim govorima.
Odličan đak koji nije imao sve petice, „učio je zato što je bio željan znanja i nečeg novog", seća se Lučić za BBC na srpskom.
Bio joj je, kaže dok namešta naočare, omiljeni drugar, harizmatičan i pun energije.
„Uvek je imao ideju kako da se zabavimo, gde da idemo, šta da radimo, šta da čitamo, jer je on stalno nešto čitao - pa i beletristiku.
„Bioskop je tih godina bio glavno mesto izlaska, a nedeljom smo igrali košarku u školskom dvorištu", govori setnim u glasom.
Buntovnik 'crvenog' fakulteta
Po završetku srednje škole, Zoran Đinđić je pokušavao da upiše Fakultet dramskih umetnosti, zanimalo ga je i istraživačko novinarstvo, dok ga je njegov otac video u svetu konstrukcija i mašina.
Oktobra 1971. upisuje ipak filozofiju, kao i Pavle Rak, koji je već na prvim vežbama, uočio ambicioznog kolegu.
„Ovi naši profesori i nisu tako loši, ali kad mi svi stasamo, zamenićemo ih i krenućemo u nešto drugačije", seća se Rak Đinđićevih reči.
Đinđić je, dodaje Rak, želeo da obnovi ugašenu studentsku organizaciju posle pobuna iz 1968. jer je smatrao da je to važno i potrebno.
„Bio je spreman na razgovor i kompromis sa neistomišljenicima iako su unapred osuđeni na propast, što je i kasnije tokom politike činio - bila je to njegova karakterna crta", priča Rak za BBC na srpskom. .
Studenti su protestovali 1968. zbog sve većih socijalnih razlika, nezaposlenosti, i onog što su smatrali raskošnim životom privilegovanog rukovodstva Saveza komunista Jugoslavije koje su prozvali 'crvenom buržoazijom'.
„Uvek je govorio da nemamo vremena, da moramo da delamo, da imamo obavezu i dug prema društvu.
„Ali mnogi profesori nisu razumeli tu njegovu brzinu i nestrpljivost", ukazuje Lučić.
Diplomirao je godinu dana pre roka, a na istom fakultetu upisao je i postdiplomske studije.
Pokušavao je da pronađe posao, ali bezuspešno, te je odlučio da ode iz Jugoslavije.
Studentski život na nemački način
„Bio je početak 1977. godine, imao sam četrdeset nemačkih maraka u džepu i falsifikovao sam železničku kartu, tako sam stigao u Minhen", ispričao je Đinđić dve decenije kasnije.
U Nemačkoj će doktorirati na Univerzitetu u Konstancu.
Po dolasku je živeo u pansionu, jedva sastavljajući kraj sa krajem, priseća se Ernest Keler, profesor tog fakulteta u penziji, za BBC na srpskom.
Đinđića je upoznao u kući zajedničkog prijatelja, gde su često razgovarali o anarhistički idejama, priseća se 84-godišnji Nemac.
„Poštovali su ga, bio je vitalan, atraktivan, smiren, a opet pun života, uvek spreman za razgovor.
„Protivio se nasilju u političkim sukobima, bio mi je blizak ideološki, naklonjen levičarskim idejama", kaže Keler u pisanom odgovoru.
Đinđić je posle odbrane doktorata neko vreme živeo u Frankfurtu, ali se dvoumio da li da ostane u Nemačkoj ili da se vrati u Jugoslaviju.
„Tada se preorijentisao na ideje građanskog liberalizma što se videlo u njegovom eseju o neizbežnom krahu Titovog socijalizma.
„Posećivao sam ga često i noću bismo pričali o modernom društvu, gde sam nazirao obrise reformatora kakve sam kasnije primetio, kada je postao politički lider", dodaje Keler.
Đinđić sve češće piše političke eseje, a nešto kasnije je objavljena i njegova knjiga Jugoslavija kao nedovršena zemlja.
„Tada sam opazio, više nego ikada ranije, sa kojom se ozbiljnošću posvetio teoretskim pitanjima.
„Njegov način života tih dana najbolje mogu da opišem sloganom u samoći i slobodi, kojim se opisuje nemački način studiranja, iako on nipošto nije živeo sam", kaže Ivan Glaser, sa kojim je Đinđić tokom doktorskih studija neko vreme i stanovao.
Đinđić se vratio u Jugoslaviju 1989. godine.
„Bio je isti i kao prijatelj i kao kolega i kao student, i kasnije u politici, kod njega nije bilo pretvaranja - uporan i uvek spreman za polemisanje", kaže Ljiljana Lučić.
Mirsad Ibrišimbegović kaže da „nema dovoljno hartije da bi se (Đinđić) opisao".
„Nisu ga voleli samo oni koji su bili ljubomorni na njega, jer on se prosto morao voleti", kaže odlučno Mirsad.
Pogledajte video o ličnoj biblioteci bivšeg premijera Srbije
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
