Bilo je to početkom septembra 2022. godine, tokom žestoke ukrajinske kontraofanzive u južnoj Hersonskoj oblasti, kad se rat naglo završio za Ilju Pilipenka.
Vojnikov tenk prešao je preko mine dok je išao u borbu.
Kad je ovaj tridesetogodišnjak došao svesti, bio je okružen vatrom.
„Ne razmišljaš o tome šta moraš da uradiš.
„Samo to uradiš, jer želiš da živiš", kaže on.
Ilja je preživeo zato što je uspeo da puzeći napusti vozilo da bi ga potom evakuisali njegovi drugovi.
Od tada je imao nekoliko hirurških zahvata i transplantaciju kože zbog opekotina, a desna noga morala je da mu bude amputirana ispod kolena.
- Snimak ubistva zarobljenog ukrajinskog vojnika: „Pronaći ćemo zločince", poruka je Kijeva
- „Zavideo sam ljudima bez udova": Priča ukrajinskog vojnika sa postraumatskim stresnim poremećajem
- Oficir ruske vojske: „Naše trupe su mučile Ukrajince“
Šest meseci kasnije, on i dalje razmišlja o povredama koje su mu promenile život.
„Doživeo sam i razočaranja i nadu.
„Najteži deo mog lečenja je iza mene. Sanjam o tome kako ću uskoro hodati", kaže on.
Pre rata, Ilja je bio agent za nekretnine iz Vinice, u centralnoj Ukrajini.
Kao strastveni trkač, dovršio je maraton 2021. godine i planirao da ide na još takmičenja.
Prijavio se za borbu nekoliko dana pošto je Rusija pokrenula totalnu invaziju u februaru prošle godine.
„Ne smete da potcenjujete sebe, ali ne smete ni da se sažaljevate.
„Sve me još čeka. Živ sam i zdrav. Nije kraj", dodaje.
Opšta bolnica u Lavovu jedna je od 244 širom Ukrajine koje primaju ranjene vojnike i civile, lečeći ih od fizičkih i psiholoških rana.
Muškarci u vojnim uniformama mešaju se sa pripadnicima javnosti - suptilni nagoveštaji da ovo nisu normalna vremena.
Što dublje zađete u zgradu, ti tragovi jasniji postaju.
Hodnike ispunjavaju uglavnom mladi ljudi - većini nedostaju udovi.
U ratu koji definiše artiljerija, najčešće povrede su od eksplodirajućih granata, podaci su ukrajinskog ministarstva zdravlja.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO), svakom drugom Ukrajincu bila je potrebna neka vrsta rehabilitacije pre invazije iz prošle godine, kad je zemlja već proživela osam godina borbi na istoku.
Za to SZO delom krivi i pandemiju.
Totalna ruska invazija drastično je povećala potrebu za uslugama rehabilitacije širom Ukrajine.
Novac od međunarodnih saveznika i lokalnih sponzora finansira najsavremenije teretane u kojima se ovi ljudi treniraju.
Uprkos investicijama, ukrajinski zdravstveni sistem je preopterećen.
Zvaničnici kažu da se muče da izađu na kraj sa rezistencijom na antibiotike dok su bolnice pretrpane civilima i vojnicima.
Dijagnoze kancera i lečenje mentalnog zdravlja takođe su pogođeni stavljanjem prioriteta na ranjeno osoblje.
- Hoće li Ukrajina legalizovati kanabis u medicinske svrhe dok traje rat
- Hiljade Ukrajinaca godinu dana se nalazi u zarobljeništvu bez veze sa svetom
Vasil Strilka, zadužen za fizičku rehabilitaciju pri ukrajinskom Ministarstvu zdravlja, priznaje da više pacijenata umire zbog otkazanih operacija i odloženog lečenja kancera.
Iako je devet godina ruske agresije dobro istreniralo zemlju za lečenje ranjenih vojnika, Strilka kaže da kvalitet lečenja koji oni dobijaju ume da varira.
„Ima bolnica u kojima doktori pružaju dobru rehabilitaciju", kaže mi on.
„Ima i nekih u kojima doktori nisu imali nikakvo iskustvo i njihova nega nije dovoljno dobra."
Dok se vojnici podvrgavaju vežbama stabilizacije trupa, njihova pogledi u daljinu odražavaju brutalne borbe iz kojih su se vratili.
Zdravstveni zvaničnici kažu da zato što moraju da stavljaju prioritet na fizičke povrede u čitavom stanovništvu je sve veća kriza mentalnog zdravlja.
Uprkos svim ovim preprekama, ima ljudi koji pokazuju da je povratak ispunjenijem životu moguć.
Jednog hladnog kijevskog jutra, prizor Hliba Strižka dok džogira sa prijateljima prilično je potresan.
Poslednji put smo ga videli u maju, dok je ležao u bolničkom krevetu sa slomljenom karlicom i vilicom.
On je povređen dok je branio jugoistočni grad Marijupolj u ranim danima invazije.
Uprkos tome što je tada bio zarobljen, nekako je uspeo da stigne do kuće.
Oduvek je govorio da želi da se vrati na front.
Međutim, nakon što je izgubio vid na jednom oku, rekli su mu da su njegovi vojnički dani odbrojani.
Sada Hlib radi u centru za veterane, gde organizuje događaje i predavanja za druge bivše vojnike.
„Dugo nisam mogao da se pomirim s tim", kaže on.
„Nažalost, moja jedinica kakvu sam je znao više ne postoji. Oni koji su služili tamo sa mnom ili su poginuli ili zarobljeni.
„Tad sam shvatio da ih neću izdati ako se ne budem vratio."
Ovaj vojnik kaže da je zahvalan psihologu koji mu je pomogao da se izbori sa flešbekovima, kao i sa osećanjem krivice i usamljenosti.
„Prolazio sam kroz neke izazove, kao što je potpuno prihvatanje svih užasa koje sam preživeo", kaže on, „baš kao i svih predivnih stvari iz ovog rata, kao što je podrška mojih prijatelja."
Proces izlečenja za ukrajinske vojnike je dodatno otežan činjenicom da se borbe nastavljaju.
Ovaj 26-godišnjak pokazuje da je ipak moguće, uprkos svemu.
Pogledajte i ovu priču
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
