Invazija iz marta 2003. godine predstavljala je katastrofu za Irak i njegov narod.
Još dokaza za to, merenih uništenim životima, može se naći na lokaciji za koju se sumnja da je masovna grobnica u pustinji nadomak Sindžara, nedaleko od granice sa Sirijom.
Preživeli iz jedne od razorenih iračkih zajednica, jazida, gledaju dok se vrše iskopavanja u kamenolomu mermera.
Na žičanoj ogradi oko lokacije okačene su fotografije desetine ljudi, uglavnom muškaraca, koje su ubili džihadisti iz ekstremističke grupe Islamska država.
Oni su bili iz Zile-lija, sela blizu kamenoloma, gde je 3. avgusta 2014. odvedeno i ubijeno 1.800 ljudi.
Jazidi poštuju i Kuran i Bibliju; njihova vera je zasnovana i na hrišćanstvu i na islamu.
Islamska država ih je smatrala nevernicima i izvršila genocidni napad nad njima.
To se desilo pošto su Amerikanci i Britanci okončali okupaciju.
Ali postoji direktna veza između masakra i invazije i katastrofalnih godina koje su usledile.
- Kako je propala potraga za iračkim tajnim oružjem
- Gde su ključni igrači rata u Iraku 20 godina kasnije
- „Kao Al Kaida na steroidima“: Novi uspon Islamske države
Među onima koji posmatraju iskopavanje je i Naif Jaso, šeik Kočoa, jazidske zajednice koja je pretrpela još gori napad od Zile-lija.
On je ispričao da su u Kočou 517 ljudi od ukupno 1.250 stanovnika sela ubili džihadisti Islamske države, poznate i kao ISIS ili Daeš.
U Zile-liju, muškarci su odvajani od porodica pod pretnjom oružjem i streljani u kamenolomu.
Sofijan Saleh, koji je tada imao 16 godina, takođe je bio u masi koja prati iskopavanja.
On je jedan od dvojice muškaraca iz Zile-lija koji su jedini preživeli masakr.
Dok je čekao smrt sa ocem i bratom, i još 20-30 drugih muškaraca, video je streljanje druge grupe.
Njihova tela su se skotrljala niz liticu u kamenolom.
Onda je red došao na njega.
„Vezali su nam ruke iza leđa pre nego što su otvorili vatru. Gurnuli su nas na zemlju", kaže on.
Sofijanov otac i brat su ubijeni, ali je on preživeo zato što su tela pala preko njega i pokrila ga.
Islamska država je koristila omiljenu taktiku: prvo bi pobili muškarce, a onda bi žene pretvorili u robinje.
Deca su odvajana od majki da bi bila indoktrinirana kao regruti Islamske države.
Majka koja sedi pored lokacije za koju se veruje da sadrži grobnicu plače dok se priseća bebe koja joj je oduzeta i predata džihadističkoj porodici.
Pored žičane ograde oko masovne grobnice, Suad Daud Čato, žena u dvadesetim, stoji sa plakatom.
Na njemu su lica devetorice muškaraca iz njene najšire porodice koji su kasnije ubijeni, kao i dve nestale rođake.
Ona kaže da su džihadisti iz Islamske države zarobili nju i mnoge druge žene i devojčice 2014. kada je ona imala 16 godina i držali ih u zatočeništvu u Siriji.
Ostala je tamo sve do 2019, kad je spasena posle rušenja kalifata.
„Bili su kao varvari, dugo su nas držali u lisicama. Ruke su nam i dalje bile vezane čak i tokom obroka", kaže ona.
„Udali su me mnogo puta… Davali su svoje robinje na udaju. Nisu poštedeli nikoga. Sve smo bile silovane. Ubijali su ljude na naše oči. Ubili su sve jazidske muškarce - ubili su osam mojih stričeva. Uništili su mnoge porodice."
Na kraju je na lokaciji pronađeno samo nekoliko vreća sa ljudskim kostima.
Na desetine drugih tek treba da se iskopaju.
Kad je Islamska država poharala Irak u leto 2014, SAD i Velika Britanija već su završili svoju okupaciju.
Džihadistička ideologija postojala je još pre invazije; ona je inspirisala napade od 11. septembra 2001.
Ali umesto da uništi ideologiju Osame Bin Ladena i džihadističkih ekstremista, godine haosa i svireposti pokrenute 2003. samo su izazvale ubilačko džihadističko nasilje ogromnih razmera.
Al Kaida, slomljena na neko vreme savezništvom između Amerikanaca i sunitskih plemena, regenerisala se u još varvarskiju Islamsku državu.
Irak je za sada ove godine stabilniji nego što je bio dugo vremena unazad: Bagdad, Mosul i drugi gradovi su mnogo bezbedniji.
Ali Iračani osećaju posledice invazije svaki dan.
Njene posledice oblikovale su i unesrećile milione života i temeljno promenile njihovu zemlju.
Sumorna je ironija da je invazija nastala iz političke i javne rasprave u SAD, koje su je osmislile i predvodile, i Velikoj Britaniji, njenog najbližeg saveznika u koaliciji.
Amerikanci i Britanci snose ogromnu odgovornost za ono što se desilo posle invazije, a posledice utiču čak i na njih.
Irački tiranin Sadam Husein je i te kako zaslužio da bude svrgnut.
On je zatočio i ubio hiljade Iračana, koristeći čak i hemijsko oružje protiv kurdskih pobunjenika.
Problem je u načinu na koji je to urađeno, načinu na koji su SAD i Velika Britanija ignorisale međunarodno pravo i nasilju koje je zahvatilo Irak pošto Bušova administracija nije uspela da osmisli plan kako da ispuni vakuum moći koji je nastao promenom režima.
Proteklih 20 godina posle invazije, uz Sadamovu diktaturu, u zbiru donosi skoro pola veka patnje za irački narod.
Čak i onima koji su bili prisutni, teško je da dočaraju febrilnu atmosferu „straha, moći i oholosti", kako je to jedan istoričar nedavno definisao, koja je zahvatila SAD tokom 18 meseci od napada Al Kaide 11. septembra 2001. do invazije na Irak.
Bio sam u Njujorku nekoliko dana pošto su uništene kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra, dok su lovci F-15 patrolirali nad Menhetnom.
Bila je to vidna demonstracija američke sile, dok je najveća vojna sila na planeti smišljala kako će reagovati.
Šok od napada brzo je proizveo objavu „rata teroru" Džordža V. Buša protiv Al Kaide i njenih džihadističkih saveznika.
Britanski premijer Toni Bler se ukrcao u konkord za let preko Atlantika kako bi ponudio pomoć.
On je smatrao da je najveća garancija da će sačuvati uticaj Velike Britanija u svetu ako ostane blizak sa Belom kućom.
Oni su brzo reagovali protiv mreže Al Kaide u Avganistanu.
Pre isteka te godine, koalicija predvođena SAD-om uklonila je talibanski režim s vlasti kad je ovaj odbio da izruči lidera Al Kaide Osamu Bin Ladena.
Za Ameriku, međutim, Kabul nije bio dovoljan.
Predsednik Buš i njegovi savetnici videli su globalnu pretnju po SAD.
Oni su smatrali da države koje im se suprotstavljaju mogu da stvore smrtonosna savezništva sa Al Kaidom i njenim imitatorima.
Najveća meta na njihovom nišanu bio je Irak i njen diktator Sadam Husein.
On je bio trn u oku Amerike još otkako je poslao vojsku u Kuvajt 1990.
Bez dokaza, Amerikanci su pokušali da proizvedu vezu između Sadama i Al Kaide, ali ona nije postojala.
U stvarnosti, irački lider, sekularni diktator, video je verske ekstremiste kao pravu pretnju.
Predsednikov otac, Džordž HV. Buš, odlučio je da ne svrgava Sadama sa vlasti u Bagdadu pošto je međunarodna koalicija koju su okupile SAD isterala iračke okupatore iz Kuvajta 1991.
Prvi predsednik Buš i njegovi savetnici videli su nevolje na vidiku ako budu nastavili do Bagdada.
Duga, ratoborna okupacija Iraka izgledala je kao mučenje, a nisu imali dozvolu UN-a da sruše režim.
Bio sam u Bagdadu kad je proglašena obustava vatre.
Režimski zvaničnici koje sam poznavao nisu mogli da veruju da je Sadamova diktatura opstala.
Dvanaest godina kasnije, 2003, američki bes i arogancija zaslepili su drugog predsednika Buša pred realnostima koje su zaustavile njegovog oca.
Kad SAD i Velika Britanija nisu uspele da ubede Savet bezbednosti UN-a da usvoji rezoluciju koja eksplicitno dozvoljava invaziju i smenu režima, Buš i Bler tvrdili su da im ranije rezolucije daju svo ovlašćenje koje im je potrebno.
Među mnogima koje nije pridobio njihov argument bio je generalni sekretar UN-a Kofi Anan.
U intervjuu za BBC 18 meseci posle invazije, on je rekao da ona „nije u skladu" sa poveljom Ujedinjenih nacija - drugim rečima, da je protivzakonita.
Francuska i drugi saveznici NATO odbili su da se pridruže invaziji.
Toni Bler je ignorisao masovne proteste u Velikoj Britaniji.
Njegova odluka da ide u rat ukaljala je ostatak njegove političke karijere.
Nijedan predsednik ili premijer ne suočava se sa većom odlukom od one da se pođe u rat.
Džordž Buš i Toni Bler su se po vlastitom izboru upustili u rat u kom su stradale stotine hiljada ljudi.
Uskoro se pokazalo da su opravdanja za invaziju bila neistinita.
Ispostavilo se da oružje za masovno uništenje za koje je Toni Bler elokventno insistirao da čini Sadama jasnom i neposrednom pretnjom ne postoji.
Bio je to propust ne samo obaveštajnih službi već i liderstva.
Amerikanci su nazvali masovne vazdušne napade kojima su otpočeli ofanzivu „šokom i strahopoštovanjem".
Neokonzervativci okupljeni oko Džordža V. Buša zavaravali su se da demokratija i regionalna stabilnost mogu da se nametnu preko nišana oružja.
Nadmoćna američka sila neće čuvati samo Ameriku, već će stabilizovati i Bliski istok, a demokratija će se proširiti na Siriju, Iran i dalje od njih, kao nekakav dobar virus.
Sadam je svrgnut s vlasti u roku od nekoliko nedelja.
Iračani nisu bili raspoloženi da na tome budu zahvalni.
Tokom poslednje decenije Sadamove vladavine, ogromna većina njih osiromašena je sankcijama koje su odobrile Ujedinjene nacije, ali koje su najviše gurale SAD i Velika Britanija.
Amerikanci, Britanci i njihovi saveznici nisu uspeli da dovedu mir na ulice.
Košmarne godine počele su pljačkanjem na veliko, osvetničkim napadima i kriminalom
Ustanak protiv okupacije pretvorio se u građanski rat različitih verskih frakcija.
Iračani su se okrenuli jedni protiv drugih dok su Amerikanci nametali sistem vladavine koji je delio moć po etničkim i verskim granicama - između tri glavne grupe u zemlji, šiitskih muslimana, Kurda i sunitskih muslimana.
Naoružane paravojske borile su se jedne protiv drugih, okupatora i ubijali civile jedni drugih.
Džihadističke grupe uskočile su da iskoriste haos i ubijaju strance.
Pre nego što su Amerikanci uspeli da ga ubiju, brutalni sunitski ekstremista iz Jordana Abu Musab Al Zarkavi usmeravao je napade tako da preokrene pobunu protiv okupacije u građanski rat sekti.
Šiitski odredi smrti vršili su odmazde vlastitom vladavinom terora.
Niko ne zna pouzdano koliko je Iračana poginulo kao posledica invazije iz 2003. godine; sve procene kreću se u stotinama hiljada.
Plima nasilnog frakcionaštva nastavlja da tutnji čitavim Bliskim istokom.
Geopolitičko nasleđe invazije i dalje oblikuje događaje.
Amerikanci su svrgavanjem Sadama Huseina, smatranog sunitskim bedemom protiv Islamske Republike, nesvesno preokrenuli ravnotežu iračke moći u korist Irana.
Njegovo uklanjanje dalo je moć šiitskim političarima bliskim Teheranu.
Paravojske koje je naoružao i obučio Iran nalaze se među najmoćnijim snagama u Iraku i imaju svoje predstavnike u vlasti.
Strah SAD i Velike Britanije od izazivanje nove katastrofe ublažio je njihovu reakciju na Arapsko proleće 2011. godine, a posebno na rat koji je predsednik Bašar Al Asad pokrenuo protiv vlastitog naroda u Siriji.
Neredi u Iraku, čije stanovništvo je u ubrzanom porastu, pokreće trgovinu ljudima koji se krijumčare u Evropu.
Prema podacima britanskog Ministarstva unutrašnjih poslova, Iračani su četvrta najveća nacionalna grupa koja prelazi Lamanš brodićima.
Britanski Savet za izbeglice tvrdi da ogromna većina onih čiji su slučajevi obrađeni dobijaju azil kao izbeglice.
Američki i britanski lideri se ne bave mnogo invazijom ovih dana, ali je zato drugi nisu zaboravili.
Jedan od razloga zašto je veći deo južnog dela planete ostao neutralan nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, ignorišući apele da se poštuje međunarodno pravo, bilo je upravo sećanje na to kako su ga SAD, Velika Britanija i zapadni saveznici koji su se pridružili koaliciji ignorisali dok su gazili preko protivljenja njihovoj invaziji na Irak.
Dobar znak koliko je loše bilo proteklih 20 godina jeste činjenica da je nostalgija prema Sadamu jaka u Iraku, i ne samo među njegovom sunitskom zajednicom. Ljudi se žale da si sa starim diktatorom makar znao na čemu si.
On nije pravio razliku među onima koje je doživljavao kao neprijatelje, uključujući vlastitog zeta.
U redu za dizel u kampu nadomak Mosula, četrdesetosmogodišnji sunit po imenu Muhamed diže glas protiv šiitske vlade u Bagdadu i godina verskog ubijanja koje je usledilo posle invazije.
„Voleli bismo kad bi mogla da se vrati Sadamova vladavina, makar samo na jedan dan. Sadam je bio diktator i to je bila vladavina jednog čoveka - to je tačno. Ali on makar nije ubijao ljude na osnovu toga da li su šiiti, suniti, Kurdi ili jazidi."
Irak ipak vidi neke znake nade.
Delovi gradova i sela još su u ruševinama, ali deluju sigurnije, iako se Iračani i dalje suočavaju sa pretnjama koje bi se na Zapadu smatrale nacionalnom krizom.
Dobro obučene antiterorističke jedinice uspevaju da zauzdaju džihadističke ćelije Islamske države, koje i dalje uspevaju da vrše bombaške napade i postavljaju zasede.
Uprkos tome, vlasnici prodavnica se nadaju velikom prometu za Ramazan, njihov najprometniji deo godine.
Na duže staze, najveće nasleđe invazije na Irak moglo bi da bude politički sistem koji su uveli Amerikanci, a koji deli moć po etničkim i verskim granicama.
Na način na koji su ga razvili irački političari, on nudi obilate prilike za korupciju.
Procene o količini novca ukradenog posle 2003. godine variraju od 150 milijardi dolara do 320 milijardi dolara.
Većina Iračana, iz svih verskih frakcija, koji se nisu okoristili krađom, suočavaju se stalnim nestašicama struje, lošom vodom i neadekvatnom medicinskom pomoći, u bolnicama koje su se nekada smatrale jednako dobrim kao one u Evropi.
Prošetajte se većinom ulica i videćete decu kako rade ili prose, umesto da idu u školu.
Irak je nekada imao najbolji obrazovni sistem na Bliskom istoku.
Najnoviji irački premijer Muhamed Šija Al Sudani obećao je novi početak.
Njegov najveći izazov je održavanje obećanja da će se izboriti sa korupcijom, rak ranom koja izjeda zemlju iznutra.
On je čak imao televizijsko obraćanje okružen gomilama zaplenjenih banknota koje će biti vraćene u irački trezor.
Ali od svega su ipak najvažnije nevine žrtve.
I ne samo mrtvi, već milioni Iračana i drugih na Bliskom istoku čiji su životi postali mnogo gori zbog invazije i njenih posledica.
Ispred masovne grobnice kod Sindžara, jazidski aktivisti apeluju na međunarodnu zaštitu.
Preživele žrtve kažu da su džihadisti Islamske države koji su izvršili genocidne masakre 2014. godine govorili iračkim akcentom, neki od njih iz Tel Afara, obližnjeg grada.
Farhad Barakat, dvadesetpetogodišnji jazidski aktivista koji je preživeo zato što je uspeo da pobegne na planinu Sindžar, rekao je da se oni i dalje plaše svojih suseda.
Ubice su, kaže on, bile iz njihovih „obližnjih klanova ili plemena, arapskih klanova. Kako je to uopšte moguće? Oni koji su nas ubijali, silovali jazidske žene, bili su Iračani."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
