Orford Nes je jedna od najzaštićenijih prirodnih oblasti u Velikoj Britaniji. On je, takođe, već decenijama i jedno od skrivenih čvorišta tajnih vojnih istraživanja.
Orford Nes je britanski odgovor na Oblast 51.
On je danas možda napušten, neka od njihovih istraživanja su i dalje tajna, a i veći deo terena je previše opasan da bi se po njemu hodalo, ali njegova prošlost i dalje talasa kroz sadašnjost i budućnost Velike Britanije.
Nekada tajna lokacija Orford Nesa nalazi se na otprilike 160 kilometara severoistočno od Londona, na obalnom delu Safoka.
Krivudavi seoski drumovi koje vas vode tamo stvaraju utisak da je mesto mnogo udaljenije.
Kada sam stigao posle duge vožnje automobilom, nisam mogao da skinem pogled sa trouglastih krovova laboratorija u kojim se baratalo sa nuklearnim oružjem kako se nižu do horizonta.
Potreba da se svaka moguća eksplozija usmeri na gore, dvema laboratorijama daje izgled pagode.
Sve osim njihovih krovova je sakriveno iza ogromnog zemljanog zida koji blokira poglede radoznalih prolaznika i štiti ceo predeo od mora.
Laboratorije su odvojene od glavnog kopnenog dela rekom Orford, a posetioci su više od stotinu godina trajektom prelazili reku.
Sada je red na mene i zajedno sa još oko 150 posetilaca sa plaćenom kartom prolazim pored memorijalnog kamena, često zanemarenog i poprilično nejasnog, posvećenog onim muškarcima i ženama koji su prešli reku kako bi „služili sopstvenoj zemlji".
Kada sam se iskrcao s broda, brzo sam izgubio osećaj za vreme i prostor.
Ako zanemarimo vetar, ovde je veoma tiho.
Nema automobila, prodavnica čajeva ili drveća. Postoji mali zaklon od sunca.
Ne vidim očekivane ruševine laboratorija, već ogromno seosko nebo: epski pejzaž koji se nekako nemoguće smestio na ovo uzano, šljunkovito poluostrvo.
- Propao juriš na Oblast 51
- Oblast 51: Američka vojska zabranila „potragu za vanzemaljcima"
- Piloti prijavili NLO u blizini Irske
U jednom pravcu močvarno tlo se prostire sve do ogromne šljunkovite obale na kojoj su kućišta nuklearnog oružja bila poređana kao u nekom vrtlogu laboratorijske centrifuge koja testira njihovu bezbednost.
U drugom pravcu, prostire se do prostrane zgrade nalik bunkeru sa 12 transmisionih tornjeva koji je natkriljuju.
To je sve što je preostalo od ogromnog radarskog sistema Kobra Mist, koji bi u današnjem novcu vredeo 600-725 miliona dolara, usmerenog ka širokom, plavom nebu. Bela kupola nuklearne elektrane Sizvel se nazire u daljini.
I dok se moje oči navikavaju na ambijent, primećujem da je močvara ispresecana nizom betonskih potpora za sigurnosne ograde koje su srušene.
Kapije koje vise na šarkama. Električni transformatori utopljeni u okolnu vegetaciju.
Još dalje, nailazim na izložbu Ostrvo tajni u bivšoj oficirskoj hali iz Prvog svetskog rata, koja priča priču o Orford Nesu.
Cela obala je preplavljena istorijom i misterijom; tu su priče o neuspeloj nemačkoj invaziji, pa čak i one o ,,susretu" sa neidentifikovanim letećim objektima (NLO) u obližnjoj šumi Rendlšem, 1985.
„Uvek je bilo nečeg misterioznog u vezi sa ovom obalom", kaže Vilijam Volters, profesor politike na odseku za političke nauke na univerzitetu Karlton, u Otavi, koji predaje i predmet koji se bavi državnim tajnama.
Kada ste tu, zarobljeni u krajoliku mašte, lako je zaboraviti da je ovde većim delom 20. veka bilo kao u košnici.
U netaknutoj slanoj močavari su se nalazila dva hangara čiji su prilazni betonski putevi nekada bila prekriveni ostacima nemačkih ratnih aviona koji su bili oboreni ili zarobljeni pre nego što su bili dopremljeni u Nes radi testiranja.
Natrofejniji primerak je bio ceo japanski Zero lovac.
Na šljunku je i ogromna radijska antena koja izgleda kao svemirski zračni pištolj.
Ljudi su ovde umirali. Ne vidim spomenik test pilotima i naučnicima iz Orford Nesa koji su dali svoje živote u očajničkim pokušajima da stvore nove, pobedničke tehnologije.
Ovo mesto sada čuva neke nove tajne.
Orford Nes je kao neki praistorijski pejzaž.
Najveći rastinjem obrasli šljunkoviti teren u Evropi, prostire se nekih 16 kilometara duž obale Safoka i predstavlja dom za mnoge retke biljke i beskičmenjake.
Ovaj krhki ambijent oblikuje i preoblikuje more. Močvare su mlađe.
Potiču iz 12. veka i vrlo retko su posećivane, korišćene samo za ispašu i lov.
„Ovo je jedinstveni ambijent koji je preživeo jer je nedostupan, ogoljen i suv.
„Baš kao i druga neproduktivna mesta, nije bio vredan eksploatacije", kaže Ema Hej, savetnica za poslove konzervacije prirode pri organizaciji Nešnal Trust, kojoj je povereno očuvanje nasleđa i koja broji pet miliona članova.
Deset godina pošto su braća Rajt poletela 1903, britanska vlada je odlučila da Nes proglasi mestom na kojem će biti izgrađen najnoviji, tajni objekat u kojem će se proučavati najbolji način za korišćenje aviona u ratnim operacijama.
Kineski radnici su isušili močvaru i izgradili morski zid, a narednih 70 godina tajanstvenih istraživanja je usledilo nakon dolaska Kraljevskog letećeg korpusa i Eksperimentalne letačke sekcije.
Tajna istorija ovog mesta je završena zatvaranjem Laboratorije za atomsko naoružanje 1971. i iznenadnim zatvaranjem radarskog sistema Kobra Mist, 1973.
Nasleđe Orford Nesa se i danas preispituje iako je ovde razvijena tehnologija korišćena u dva svetska rata, kao i u Hladnom ratu protiv Sovjetskog saveza.
Važnost ovog mesta može da se poredi sa Oblasti 51, uglednom USAF (Vazdušne snage Sjedinjenih država) objektu u pustinji Nevade u kojoj su se testirale i razvijale eksperimentalne letelice.
Poređen je i sa Belčli Parkom, savezničkim centrom za dešifrovanje koji je bio aktivan tokom Drugog svetskog rata.
„Ponekada nam u posetu dolaze ljudi koji misle da ovo mesto glorifikuje rat i naoružanje, ali mi samo prezentujemo ono što se ovde događalo, a ne da li se radilo o dobrim ili lošim stvarima", kaže Glen Pirs, menadžer Nacionalnog trusta u Orford Nesu.
„Ja im često kažem da su možda i mobilni telefon koji drže u rukama ili pametni sat koji nose, takođe razvijani prema nekim istraživanjima koja su ovde obavljana".
„Važno je da ljudi shvate šta se dešavalo na mestima poput Orford Nesa ili Blečli Parka i kako su ta mesta bila važna", kaže Sju Blek, britanska kompjuterska naučnica koja je dobila Orden britanske imperije (OBE) za kampanju koja se bavila očuvanjem Blečli Parka.
„Mogu da slave posvećenost, naporan rad i žrtvu ljudi koji su ovde radili, kao i njihov doprinos miru. To nam pomaže da shvatimo šta je važno u našim životima".
Orford Nes je bio deo mreže institucija koje su se pružale čak do Australije, a u kojoj su bile i baza Kraljevske avijacije u Farnborou nadomak Londona i Ustanova za istraživanje atomskog naoružanja.
„Orford Nes je bio poput današnjih, modernih naučnih parkova", kaže Dejvid Voren, član Nezavisne istraživačke grupe Orford Nes (Irgon), male skupine dobrovoljaca zainteresovanih za vojna suđenja koja su se odigrala na ovom mestu.
„Jedna vladina organizacija bi došla, izgradila objekte i održala neka suđenja i potom otišla. Zatim bi stigao neki novi vladin odsek koji bi iskoristio već izgrađene zgrade ili bi izgradio neke nove".
Ali ovaj naučni park je bio drugačiji. Istraživačima su saopštavani samo osnovni podaci.
„Meni bi bili dostavljeni samo bazični crteži dela projektila", kaže jedan veteran koji nije želeo da se objavi njegov identitet.
„Očigledno je bilo da se radilo o testiranju, a ja sam mogao da pretpostavim da će se u njemu nalaziti i eksploziv, ali nisam znao ništa drugo, recimo njegovu misiju. Nikada mi nije bilo rečeno da li je funkcionisao".
Neke od stvari koje su se tamo odigravale su bile zaista revolucionarne.
U rano jutro 17. juna 1917. godine, tri aviona su poletela sa Orford Nesa, a najmanje jedan od njih je bio opremljen nekim od prvih instrumenata za noćno letenje.
Njihova misija se sastojala u tome da obore neki od novih nemačkih cepelina koji su leteli previsoko za britansku protivvazdušnu odbranu - i u tome su i uspeli.
Ogromna letelica se, obavijena plamenom, srušila na samoj ivici Nesa.
Naučnici iz Orford Nesa su morali da odgovore na pitanja koja su ranije retko bila postavljana, na primer kako da izbegnu gubitak brzine i okretanje (koji su odneli živote mnogih neiskusnih pilota), kako da lete noću, iskoče iz aviona i ostanu živi, kako da polete ili slete na brod ili kako da obore cepelin.
Predvođeni talentovanim letačima kao što je bio Henri Tizard, jedan od onih koji su pomogli u razvitku radara i koji će kasnije postati glavni savetnik ministra za odbranu, njihovi odgovori i danas predstavljaju definiciju vazdušne borbe.
Ovi piloti koji su primitivne avione eksploatisali do njihovih krajnjih granica, postali su prototip modernih test pilota.
„Ovi test piloti su bili neverovatno hrabri, maštoviti i otporni", kaže Pirs.
„Oni su zaista počeli od nule, izmislili su nove načine kako da testiraju letelice i bili su spremni na sve".
Ovaj posao je nastavljen i kroz sledeći rat.
Nemačka avijacija (Luftvafe) je 1939. godine izgledala kao tehnološki naprednija od britanskog RAF-a.
Zbog toga su britanska oružja bila testirana na zarobljenim neprijateljskim avionima, a preoteta oružja testirana na britanskim avionima, ne bi li se smanjila ta razlika među letelicama.
- Najpoznatije fotografije „NLO" - da li je istina i dalje negde tamo
- Nuklearne greške koje su umalo izazvale Treći svetski rat
- Rtanj i muzika koja privlači vanzemaljce
Kod nekih testova je korišćen i Zapaljivi toranj, sagrađen u cilju procene uticaja metaka na rezervoare za benzin.
Ovi podaci su korišćeni za kasnije dizajniranje aviona i oružja, kao i za informaciju pilotima RAF-a koje delove neprijateljskih aviona da ciljaju.
Jedan od inženjera se šalio kako je toliko mnogo znao o nemačkim avionima, da je mogao i sam da se prijavi za posao u Luftvafe.
Bio je to opasan posao, u ratno vreme još i duplo više.
Jedan od tehničara civila je stradao tokom jednog od takvih testova.
Od 20-ih, pa sve do 60-ih godina prošlog veka, kadgod bi vreme bilo lepo, Orford Nes bi bio mesto na kojem su se odigravali neki od najvažnijih testova u istoriji, kada bi bombe svih mogućih veličina bile bacane na šljunkovit teren i u more koje je okruživalo taj predeo.
Testirani su neki od najvećih projektila koji su postojali u arsenalu britanskog oružja, a među njima je bila i 5.400 kg teška zemljotresna bomba, poznata i kao Tolboj (Visoki dečak), koju je razvio britanski inženjer Barns Volis, kao i kućište za Plavi Dunav, prvu britansku nuklearnu bombu.
Mlade žene su bile zaposlene kao ljudski kompjuteri koji su izračunavali rezultate dobijene tokom testiranja.
Postoji jedna fotografija sa četiri takve žene: samoproklamovana „Četvoročlana banda" koju su činile Dženet Robinson, Džojsi Benjon, Megi Dauner i Megi Drajver, smejala se i pozirala kao da se radi o filmskim zvezdama.
Najmanje jedna od njih je kasnije postala kontrolor na poligonima Orford Nesa.
Poboljšanja na balističkim delovima projektila koja su ostvarena tokom istraživanja u Orford Nesu, nedvosmisleno su pomogla tokom savezničkih strateških bombardovanja koja su skratila tok Drugog svetskog rata.
Ta naučna rešenja koja su se ticala balistike, indirektno su dovela do pronalaska „pametnog naoružanja" kakvo se koristi danas.
Izolacija Orford Nesa je odigrala vitalnu ulogu u očuvanju tajnosti još jedne revolucionarne, nove tehnologije.
Radar nije bio nov izum - nemačka artiljerija ga je koristila još od 1934. godine u cilju poboljšanja preciznosti, ali Britanci su smislili potpuno nov način za njegovu upotrebu.
Robert Aleksander Votson Vat je bio pionir britanskog istraživanja radara.
On i njegov tim su 26. februara 1935, u blizini Daventrija u Midlendsu, pokazali da letilice mogu da budu otkrivene tako što će se radio talasi odbijati od njih.
Njegov rad u Orford Nesu je principe pretvorio u praksu.
Poslovi u punom obimu su započeti u junu 1935. godine i njihov uspešan ishod je doveo do lanca radarskih stanica za rano upozorenje pod imenom Chain Home.
Stanice je izgradio RAF i one su se pokazale ključnim za poraz nemačke avijacije u bici za Britaniju.
Istraživanja Irgon-a navode da je Orford Nes bio domaćin za najmanje tri različita radarska sistema (OTHR) koji su mogli da otkriju mete u dometu i koji je daleko prevazilazio obične radarske sisteme.
Prva dva su bila korišćena u detektovanju nuklearnih testiranja.
Onaj treći sistem, združeni američko-britanski Kobra Mist, bio je i prvi zaista operativni sistem na svetu, tako da je krajem 60-ih godina započet i posao na konstrukciji ogromnog gradilišta u obliku školjke sa mnoštvom antena.
Ovog puta zadatak je bio da se otkriju sovjetske letelice i projektili na dalekom ruskom severu.
Kada je sistem počeo sa radom, 1972, on je privukao pažnju velikog broja sovjetskih špijuna.
Samo godinu dana kasnije, iznenada je zatvoren zbog problema i smetnji vezanih za buku.
Testiranja na samom mestu nisu uspela da otkriju izvor smetnji.
Dodatni eksperimenti su dali pojedine dokaze da se izvor buke nalazi na kopnu i da postoji mogućnost da ona potiče od mera koje je sprovodila sovjetska strana.
Do današnjeg dana nije otkriven uzrok buke.
Bez obzira na ovaj zastoj, zapadnjački interes za radarskom tehnologijom je bio obnovljen zbog sve većih napetosti sa Rusijom i Kinom.
Na ovom mestu je obavljeno i mnogo istraživanja u vezi sa nuklearnom energijom.
Ustanova za istraživanje atomskog naoružanja (AWRE) je 1953. izabrala Orford Nes zbog njegove lokacije i u periodu od narednih 10 godina, ovde je, na šljunku, izgrađeno šest jedinstvenih laboratorija koje su trebale da procene bezbednost britanske bombe Plavi Dunav, kao i drugih bombi i bojevih glava.
Ekološki faktori kao što su vibracije, visoke temperature i gravitacione sile su testirani u cilju osiguranja njihove bezbednosti.
Ovaj posao je bio vitalan za stvaranje britanskog nuklearnog potencijala koji je služio za odvraćanje od eventualne agresije, ali budžetski rezovi i oslanjanje na američku nuklearnu tehnologiju naterali su naučnike iz AWRE-a da se okrenu nekim komercijalnijim projektima, kao što je recimo rad na Konkordu. A zatim su laboratorije 1973. godine zatvorene.
Izgledalo je kao da je izvođenje ad hok testova nastavljeno i narednih deset godina, sve dok neeksplodirane bombe nisu uklonjene, a Kobra Mist pretvoren u transmisionu stanicu za Svetski servis BBC-ja.
- Mali vodič kroz ruski nuklearni arsenal - koliko oružja ima i čemu ono služi
- Jezivi nacistički eksperimenti i otkrića koja se i danas koriste
Orford Nes je 1993. započeo novu fazu svog života kada je Fond poverenika (National Trust) kupio veći deo ovog kompleksa.
Glavni cilj je bio obezbeđivanje međunarodno značajnog prostora u prirodnom i očuvanom stanju, što je zaustavilo opšte propadanje mnogih unikatnih zgrada.
Ipak, nekolicina zgrada je srušena tokom kontroverzne akcije, jer su bile toliko oštećene da je njihova „autentična obnova" bila nemoguća, tako da su piste bile očišćene od metala i betona i sve je bilo vraćeno močvarama.
Jedinstvenost Orford Nesa je danas prepoznata u Velikoj Britaniji, Evropi, kao i na globalnom nivou.
„Što se tiče očuvanja prirode, teško da ima ovakvih i sličnih primera", kaže Ema Hej.
„Tako da je ovo veoma specijalno mesto".
Kobra Mist je danas u vlasništvu lokalnog korporativnog advokata Nikolasa Golda koji je kritikovao način na koji Fond poverenika upravlja ovim mestom, a niz radijskih, 100 metara visokih stubova, danas se koristi za aktivnosti nekolicine telekomunikacionih kompanija.
On se nada da će da izgradi solarnu farmu na ovom mestu.
Konačno, Orford Nes i dalje čuva svoje tajne, i male i velike, a među njima su i poslednji testovi izvedeni na njemu.
„Mi mislimo da su poslednji testovi izvedeni početkom 80-ih godina sa Trident projektilima u pagodama, ali informacije o tome su veoma oskudne", kaže Pirs.
Veliki deo poslova koji su obavljani ovde i dalje je zaštićen oznakom o poverljivosti.
Mnogi dokumenti su uništeni tokom poplave 1947. godine, kao i poplave Severnog mora iz 1953.
Tokom noći 31. januara, jaka bura u kombinaciji sa prolećnim plimama, prouzrokovala je masivne poplave celom dužinom Istočne obale.
Poginulo je oko 300 ljudi, dok je njih 32.000 bilo evakuisano iz domova.
Preko 1600 kilometara obale je bilo polavljeno.
Oluja je uništila morski zid u Orford Nesu, a more je prodrlo na lokaciju.
Kao i u slučaju drugih tajnih lokacija, veterani iz Orford Nesa su takođe obazrivi kada govore o svom poslu čak i toliko godina nakon svega.
„Postoji osećaj mračnih slutnji i straha koji dolazi od svake pomisli na prekid tajnosti, ili je to možda i snažan osećaj za lojalnost i obavezu", kaže Voters.
„Postoji i velika količina dvoznačnosti u svemu. Niko od njih nije dobio papir na kojem piše da posle određenog datuma mogu slobodno da pričaju o stvarima koje su tu radili".
„Zamislite i sami koliko bi teško bilo da sada počnete da pričate o tajnama koje čuvate još od svoje 18. godine", kaže Sju Blek.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
