Kad se arheolog Žao Kangmin javio na telefon u aprilu 1974, sve što mu je bilo rečeno je da je grupa zemljoradnika koja je u blizini kopala bunar pronašla nekakve relikvije.
Očajno tražeći vodu usred suše, farmeri su kopali oko metar u dubinu kad su naišli na tvrdu crvenu zemlju.
Ispod zemlje, pronašli su glave od grnčarije u prirodnoj veličini i nekoliko bronzanih vrhova strele.
To bi moglo da bude važno otkriće, rekao je Žaov šef, i zato treba da odeš tamo što pre i baciš pogled.
Zemljoradnik koji je postao kustos muzeja i centralnoj kineskoj pokrajini Šensi, Žao imao je neku predstavu šta bi mogao da nađe.
On je znao da su u prošlosti figure iskopavane iz zemlje u oblasti oko grada Sijana, doma voćnjaka sa stablima persimona i nara, i nedaleko od grobnice prvog kineskog cara Đin Ši Huang.
- Najstarija toalet šolja na svetu otkrivena u Kini
- Savršeno očuvan embrion dinosaurusa pronađen u Kini
- Pronađen veliki brod - statusni simbol Vikinga
Deceniju ranije, on je lično pronašao tri klečeća strelca sa samostrelom.
Ali nikada nije bio siguran da oni korene vuku iz vremena vladavine cara - koji je ujedinio kinesku naciju prvi put pod kratkotrajnom dinastijom Ćin (221. do 206. godine pre nove ere).
Ali ono što će Žao otkriti prevazići će njegove najluđe snove.
Zemljoradnici su, ispostaviće se, naišli su na jedno od najfascinantnijih arheoloških otkrića 20. veka: vojsku od terakote za koju se procenjuje da broji 8.000 vojnika, napravljenih na industrijskom nivou pre 2.200 godina kako bi branili cara u zagrobnom životu.
Armija za onaj svet, sa sve konjima i kočijama, bila je skrivena pod zemljom i živi nikad nije trebalo da je ugledaju.
Žao, koji je umro 16. maja 2018. u 81. godini, zaputio se na lokaciju nalazišta sa kolegom.
„Zato što smo bili toliko uzbuđeni, vozili smo se na biciklima toliko brzo da smo se osećali kao da letimo", napisaće kasnije u eseju iz 2014. godine.
Kad je stigao, Žao je rekao britanskom istoričaru Džonu Menu:
„Video sam sedam ili osam komada - delove nogu, ruku i dve glave - kako leže pored bunara, zajedno sa nekim ciglama."
On je rekao da je odmah shvatio da su to verovatno ostaci statua iz doba dinastije Ćin.
Zemljoradnicima - koji su došli do ovih otkrića više nedelja ranije i već su bili prodali neke bronzane vrhove strela na otpadu - rečeno je da odmah prestanu sa radovima.
Relikvije su pokupljene i prenesene u muzej kamionima.
Žao je počeo minuciozno da spaja fragmente.
Neki su, ispričao je kasnije, bili veličine nokta.
Konačno, nakon tri dana rada, pred njim su stajala dva impozantna ratnika od terakote - oba visoka 1,78 metara.
Ali iako je Žao bio ushićen ovim neverovatnim otkrićem, bio je i veoma nervozan.
Kina je 1974. bila u završnim fazama Maove Kulturne revolucije - pod kojom su zastrašujući Crveni čuvari želeli da unište staru tradiciju i načine razmišljanja da bi „pročistili" društvo.
Žao je lično, priseća se Men u svojoj knjizi Vojska od terakote, krajem šezdesetih bio predmet disciplinske mere „samokritike", kao osoba „koja se bavila starinama".
I zato se sada, iako su najgori primeri tog perioda prošli, Žao plašio šta će biti sa statuama.
On je „odlučio da ih drži u tajnosti", rekonstruiše artefakte „i potom sačeka pravu priliku da ih prijavi".
Ali ti planovi biće odbačeni kada mladi novinar iz državne novinske agencije Sinhua koji je bio u poseti oblasti bude naišao na statute.
„On je pitao: 'Ovo je ogromno otkriće. Zašto ga ne prijavljujete?'", napisao je Žao.
Na šta je arheolog odgovorio: „Čak ni ja ne znam šta da mislim o ovome. Kako onda da prijavim?"
Ignorišući njegove molbe, novinar je objavio otkriće, a vest o tome stigla je do samog vrha rukovodstva Komunističke partije.
Žaovi strahovi da će relikvije biti razbijene iz političkih razloga, međutim, pokazali su se neosnovanim.
Vlasti u Pekingu odlučile su da iskopaju lokaciju i u roku od nekoliko meseci iskopano je više od 500 ratnika.
Kako su se radovi nastavljali, izuzetne razmere onoga što je naručio Prvi car - nemilosrdan čovek koji je porazio šest zaraćenih zemalja da bi ujedinio Kinu pod carskim sistemom koji je potrajao sve do 1912. godine - postale su očigledne.
Veruje se da je on naredio izradu ovog podzemnog projekta - koji ukupno prekriva oko 56 kvadratnih kilometara - ubrzo pošto je dospeo na tron sa 13 godina.
Hiljade ratnika postavljene su u borbene formacije, spremne da brane cara od svega što bi moglo da ga čeka u zagrobnom životu.
Izrada je bila detaljna, sa desetinama različitih tipova glava, a u humkama je pohranjeno 100 kočija i desetina hiljada primeraka bronzanog oružja.
Sama grobnica cara Ćin Ši Huanga ostaje i dalje zapečaćena.
U njoj bi moglo da se krije hiljade dragocenih artefakata, ali je rizik od otvaranja grobnice i nepopravljivog oštećenja onoga što se u njoj nalazi sprečilo kineske vlasti da to do sada učine.
Godine 1975, godinu dana pre nego što su započela iskopavanja, doneta je odluka da se na samoj lokaciji otvori muzej.
I kako se narednih godina kopanje nastavljalo, širila se reč o razmerama onoga što je pronađeno.
U posetu su počeli da dolaze strani državnici i turisti.
Žao je bio prisutan i dobijao je svu pažnju, kaže profesorka dama Džesika Roson sa Univerziteta u Oksfordu, specijalizovana za kinesku umetnost i arheologiju koja je ove lokacije posetila ranih osamdesetih.
„U vreme kad sam se ja upoznala s njim, svi su mu ukazivali veliku čast i uživao je veliko poštovanje zbog ratnika od terakote", kaže ona.
Ali je profesorka dodala: „Nisam sigurna kako su se u to vreme prema tome odnosili on ili kineske vlasti. Oni verovatno nisu očekivali pohvale i uspeh koje je kasnije mesto doživelo."
Trebalo je da prođe nekoliko godina pre nego što je lokacija stekla svetsko priznanje.
Upisana je na Uneskove liste svetske kulture baštine 1987, a ovo telo UN-a opisalo je ratnike kao „remek-delo realizma".
Danas se lokacija naširoko priznaje kao kinesko nacionalno blago.
Ali vlada osećaj da Žaova lična uloga u otkriću nikada do kraja nije priznata.
On ni u kom slučaju nije slavan u Kini.
Umesto toga, jedan od zemljoradnika - Jang Žifa, čija je lopata, tvrdi se, iskopala prvi artefakt - opisuje se turistima kao osoba koja je otkrila ratnike.
On je godinama sedeo u Muzeju ratnika i konja od terakote, u tišini i bez osmeha na licu potpisujući knjige.
On je bio taj, a ne Žao, koji je putovao u inostranstvo da ispriča svoju priču.
Godine 1998, kad je u posetu stigao tadašnji američki predsednik Bil Klinton, Jang je bio taj koji se rukovao sa njim.
Pre nekoliko godina on je priznao da nije otišao da vidi restauriranu vojsku sve do 1995, kad je upravnik prodavnice suvenira u muzeju zatražio da potpisuje knjige.
„Rekao je da će me plaćati 300 jena mesečno. Pomislio sam da to nije loše, pa sam došao", rekao je on za Čajna dejli.
Kasnije će mu se pridružiti još tri farmera, a njihova plata će biti podeljena na tri dela.
Ali svi su se žalili da nikad nisu bili odgovarajuće nagrađeni za svoje otkriće i da im je zemlja zapravo zaplenjena da bi se na njoj izgradio muzej.
Trojica iz prvobitne grupe od sedam zemljoradnika umrli su pod strašnim okolnostima.
Jedan se obesio 1997. godine, a druga dvojica su umrla u ranim pedesetim, bez prebijene pare i u nemogućnosti da plate lečenje, prema Saut čajna morning postu.
Lokalni vodič koji dovodi turiste da vide ratnike, Liu Guojang nije čak ni čuo za Žaoa Kangmina.
Ali on kaže da su se pred posetiocima lažno izdavali uljezi, pretvarajući se da su Jang Žifa i neki od drugih zemljoradnika.
Žao je bio ljut kad su, 2004. godine, četvorica preživelih zemljoradnika zvanično zatražili da budu registrovani kao ljudi koji su otkrili ratnike.
Oni na to nisu dobili odgovor.
„Sve što oni žele je novac", rekao je Žao za Čajna dejli.
„To što ste ih videli ne znači da ste ih vi otkrili. Zemljoradnici su videli fragmente od terakote, ali nisu znali da su to kulturne relikvije, čak su ih i razbili.
„Ja sam bio taj koji je zaustavio štetu, sakupio fragmente i rekonstruisao prvog ratnika od terakote", kaže on.
Da se on nije pojavio, ispričao je Džonu Menu, „to bi bila katastrofa."
Vu Jongki, šef Muzeja ratnika od terakote između 1998. i 2007. godine, složio se da je Žao, kog je opisao kao prostog ali dobrodušnog čoveka, bio osoba koja je „uvidela važnost i pravu vrednost tih ratnika".
Bez njega, rekao je Vu, ovo izuzetno otkriće možda bi bilo odloženo godinama.
Za razliku od zemljoradnika, koji su potpisivali knjige za horde turista u glavnom muzeju ratnika, Žao je ostao u mnogo manjem okružnom muzeju Lingtong.
Čak se i u poslednjim godinama života mogao zateći kako sedi pored nekih od ratnika koje je obnovio, noseći trilbi šešir i razgovarajući sa radoznalim posetiocima.
Ikako nikada nije stekao ni slavu ni bogatstvo, činilo se da je Žao zadovoljan priznanjem koje jeste dobio - ponosno rekavši da mu je prilikom prvobitnog iskopavanja izaslanik iz Pekinga rekao da je „dao veoma velik doprinos zemlji".
Godine 1990, lično je primio priznanje Državnog saveta i dodeljena mu je specijalna penzija.
Za sobom je ostavio suprugu i dva sina.
Žaov stav o njegovom vlastitom mestu u kineskoj istoriji - šta god drugi o tome govorili - bio je vrlo jasan.
U muzeju Lingtong, potpisivao bi razglednice i knjige za turiste ekstravagantnim opisom: „Žao Kangmin, prvi pronalazač, restaurator, procenitelj, imenitelj i ekskavator ratnika od terakote."
Dodatno izveštavanje: Jašan Žao, BBC na kineskom
Možda će vas zanimati i ova priča
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
