Uskrs je hrišćanski praznik kojim se slavi Hristovo uskrsnuće nakon njegovog raspinjanja na krst na Veliki petak.
A opet svuda vidimo da ga simboliše ušati, zubati paglodar koji svuda ostavlja jaja.
Odakle je tačno potekla tradicija Uskršnjeg zeca?
Pronalaženje odgovora nije tako lako kao što se na prvi pogled čini - potraga će nas odvesti u nekoliko zečjih rupa, skoro kao Alisu na njenom putovanju kroz Zemlju čuda.
Tri zečje teme provlače se kroz svetsku mitologiju i religiju: sveti status zečeva, njihova mistična veza sa Mesecom i njihova povezanost sa plodnošću.
Ta potraga će obuhvatiti i kuniće i divlje zečeve - kad se istražuju narodna predanja i istorija umetnosti, ponekad je teško razlikovati ova dva.
Oba su deo taksonomskog reda Lagomorfa, i porodice Leporidae, a često se oba tretiraju isto u religijama, bajkama i vizuelnim kulturama.
Da li su zečevi povezani sa Uskrsom, jer su često smatrani svetim bićima?
- Kako i gde je započelo razapinjanje na krst
- Kako je Isus zaista izgledao
- Marija Zvijezda - od najveće trapističke opatije na svetu do poslednjih monaha
Divlji zečevi su bili poštovani u keltskoj mitologiji i predstavljeni kao lukavi prevaranti u mitovima plemena američkih Indijanaca, uključujući Mičabo i Manabuš.
Slične priče mogu se pronaći u centralnoafričkim bajkama i srodnom liku Brata zeca, najvećeg heroja lukavstva.
Nemoguće je ne videti da zečevi iz crtanih filmova - uključujući Duška Dugouška -takođe slede drevnu tradiciju snalažljivosti ove životinje.
Prema folkloru Velike Britanije, veštice mogu da se pretvore i u zečeve i u kuniće, a u mnogim kulturama doživljavaju se kao vesnici i sreće i nesreće.
Divlji zečevi su brzi i okretni trkači, što bi moglo da objasni opšti doživljaj njihove lukavosti ili misterioznosti i opskurnosti.
Ovaj stav potkrepljuje fascinantni transnacionalni fenomen simbola „tri zeca".
Na njemu se vide tri zeca kako trče u beskrajnom krugu sa ušima koje im se dodiruju formirajući trougao.
Možete ga pronaći u mnogim srednjevekovnim crkvama u Velikoj Britaniji - u Južnom Totonu (Devon), Long Melfordu (Safolk), Kotehelu (Kornvol), katedrali Svetog Davida u Pembrokširu i katedrali Čester.
Odavno smatran izvornom ikonom među britanskim učenjacima, tek je naknadno otkriven širom Evrope, u katedralama i sinagogama u Nemačkoj, francuskim seoskim crkvama - ali i na artefaktima nastalim u Siriji, Egiptu i Dolini Svat u Pakistanu, datirajući ponekad još iz 9. veka n.e.
Najraniji primer može se pronaći u pećinama Dunhuang u Kini, budističkom svetom mestu nastalom u 6. veku n.e.
Privlačnost simbola „tri zeca" delom potiče iz njegove centralne optičke varke -svaki zec pojedinačno ima dva uva, ali izgleda kao da ih ima ukupno tri.
Razlog zašto se ovaj simbol toliko raširio verovatno je međunarodna trgovina u prvom milenijumu nove ere.
Zajedno sa mnogim drugim sveprisutnim umetničkim simbolima, verovatno se nalazio na predmetima koji su kupovani, prodavani i izvoženi Putevima svile između Evrope i Azije.
Veruje se da simbol ukazuje na prosperitet i regeneraciju preko svoje ciklične kompozicije i preklapajućih oblika.
Teme obnove i ponovnog rođenja deluju povezane sa uskršnjom porukom.
- Koja je tajna „hodajućih" statua Uskršnjih ostrva
- Kako je srednjovekovna crkva oblikovala zapadnjački um
- Mačka ili zec: U kom je znaku lunarna Nova godina
Da li je moguće da je Uskršnji zec potekao iz ovog drevnog budističkog simbola?
Veruje se da je simbol „tri zeca" potekao iz priče iz Jatake (zbirke priča o životima Bude) o „zecu nesebičnosti".
U toj priči zec je prethodna inkarnacija istorijskog Bude Sidarte Gautame.
On je toliko velikodušan i pobožan da kada sretne izgladnelog sveštenika, žrtvuje sebe ušavši u vatru da bi mu obezbedio obrok.
Kao nagrada za njegovo dobro delo, slika zeca ukazala se na Mesecu.
Ova priča, i opšta povezanost zeca sa lunarnim, verovatno je potekla iz mnogo drevnijih religija u Indiji.
Mesec zaista ima obeležje na svojoj površini koje liči (uz malo mašte i čkiljenja) na zeca.
Zečevi koji naseljavaju Mesec ili zure u njega brojni su širom vizuelnih kultura Kine, Japana i Koreje.
Taoističke tradicije u Kini imaju priču o zecu koji živi na Mesecu i sprema sastojke eliksira života.
Domorodačke kulture Severne i Centralne Amerike imaju vrlo slične mitove koji povezuju zečeve i kuniće sa Mesecom, verovatno zato što su i oni prepoznali lagomorfna obeležja na mesečevoj površini.
Čini se da je zec počasna životinja, sinonim moći nebeskih tela i buđenja, ne samo za hrišćane u Uskrsu, već širom sveta.
Zeke i plodnost
Iako su simboli i basne sa Istoka ušli u evropsku ikonografiju, poreklo Uskršnjeg zeca možda se krije mnogo bliže kući.
Većina hrišćanskih simbola potiče iz biblijskih izvora, iako su neki preživeli iz umetničkih kultura stare Grčke i Rima.
Biblija nudi oprečne stavove prema zečevima.
U Ponovljenim zakonima i Knjizi Levitskoj, pominju se kao nečiste životinje.
Međutim, u Psalmima i Pričama Solomunovim opisuju se kao inteligentni, mada se na kraju osuđuju kao slabi.
Ono što je najviše fasciniralo starogrčke i rimske pisce u vezi sa našim dugouhim prijateljima bila je njihova plodnost.
Filozof Aristotel (384-322 p.n.e.), na primer, zapisao je kako zečevi mogu da se razmnožavaju fascinantnom brzinom.
Drugi uticajni pisac Plinije Stariji (23-79 n.e.) greškom je verovao da njihova vratolomna brzina razmnožavanje može da se zahvali činjenici da su zečevi hermafroditi, i da rađaju i mužjaci i ženke.
Može li Uskršnji zec da bude povezan sa ovom klasičnom idejom o plodnosti, korišćenom da izrazi buđenje i bujanje proleća?
U srednjevekovnom i renesansnom periodu, zečevi su mogli biti simbol ili čednosti ili nesputane seksualnosti, zavisno od konteksta
Takva zapanjujuća sposobnost biološke reprodukcije svakako je imala uticaja na evropski simbolizam.
Požuda je jedan od sedam smrtnih grehova, a kad ju je umetnik opisao u alegorijskom obliku („Luksurija"), ponekad je uzimala oblik žene sa zecom.
Rimski autor Elijan (oko 175- oko 235 n.e.) sugerisao je da su zečevi sposobni za superfetaciju - sposobnost začeća drugog fetusa dok su već trudni.
Dugo vremena su se ljudi tome podsmevali, ali nedavna naučna otkrića dokazala su da su divlji zečevi zaista sposobni za takav podvig.
Elijan i drugi posmatrači ovog fenomena verovali su da divlji zečevi i kunići mogu da se porode bez kopulacije.
I tako, krajnje neobično, ali u srednjevekovnom i renesansnom periodu, zečevi su mogli biti simbol ili čednosti ili nesputane seksualnosti, zavisno od konteksta.
To se najbolje vidi kad se uporede Ticijanova spokojna i svetla Bogorodica sa zecom (1520-30) sa Pizanelovom Alegorijom Luksurije (1426).
Na Ticijanovoj slici, čisti beli zeka simbol je Marijinog celibata.
Na Pizanelovom crtežu, zec simboliše razvratnost.
Ove biološke osobine kunića i zečeva takođe su podstakle asocijacije na plodnost u inače nepovezanim kulturama.
U actečkoj mitologiji, postojalo je verovanje u Centzon Tōtōchtin - grupu 400 božanskih zečeva za koje se govorilo da drže pijane žurke u slavu izobilja.
Čak i u Evropi, različita društva koristila su zečeve kao ikonu plodnosti i povezivali ih sa božanstvima reprodukcije.
Prema pisanijima Bede Poštovanog (673-735 AD), anglosaksonska boginja Ostara imala je zeca za saputnika zato što je predstavljala obnovu i plodnost proleća.
Njeno festivalsko slavlje održavalo se u aprilu i naširoko se veruje da smo preko Ostare dobili ime Uskrs (Easter), baš kao i njenog zečjeg kompanjona.
Ako je ovo tačno, to znači da je pre mnogo vremena, hrišćanska ikonografija prihvatila i usvojila simbole starijih, paganskih religija, spojivši ih sa vlastitim.
Da li ovo donosi definitivan zaključak o poreklu Uskršnjeg zeke?
Problem sa pokušajima da se donese bilo kakav definitivan odgovor je nedostatak dokaza.
Pored Bede, nema jasne veze između Ostare i Uskrsa, a Beda se ne može smatrati direktnim izvorom o anglosaksonskoj religiji zato što je pisao sa hrišćanskog stanovišta.
Iako deluje veoma verovatna, veza nikad ne može biti zasigurno dokazana.
Praktično kao u Alisi u Zemlji čuda, beli zec nikada nije do kraja uhvatljiv.
Tokom istorije, zečevi i kunići doživljavani su kao sveti i otelotvorenje snalažljivosti.
Bili su povezivani sa enigmatskom čistotom Meseca, sa čednošću i superlativnim moćima plodnosti.
S razlogom ova izuzetno enigmatična životinja i dalje uspeva da izbegne svako objašnjenje.
Što dalje tražimo poreklo Uskršnjeg zeca, on sve dublje nestaje u mračnim podzemnim tunelima, čikajući našu očajničku želju za logičnim odgovorom i pretvarajući je u iznenađujuće složenu zagonetku.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
