U čuvenom eseju iz 2009. godine, uticajni autor Džon Berger je napisao da su kapitalistička društva prizore životinja pretvorili u robu i sveli ih na slike nevinosti.
U našim redovnim životima, napisao je on, životinje su svedene ili na porodične krugove ili im je dodeljena uloga u spetaklu - završile su kao kućni ljubimci ili stanovnici zooloških vrtova.
EO, najnoviji film poljskog reditelja Jiržija Skolimovskog potiče iz istorijski upadljivih, neprirodnih i akcijom nabijenih predstava životinja u filmovima, od ranih ludorija kao što je film But de Zan krade slona (Bout de Zan Vole un Elephant) iz 1913, u kojem jedno dete krade slona iz cirkusa, pa sve do filma Neustrašivi Fagan (Fearless Fagan) iz 1952, u kojem regrut u kasarnu dovodi svog kućnog ljubimca lava.
U svom nenametljivom, ali emocionalno razornom novom filmu, Skolimovski, reditelj filma Odlazak iz 1967, stvara suptilno građen opis životinjskog iskustva.
Sa dugim kadrovima koji se zadržavaju na zamišljenim i setnim očima magarca EO-a i plan-kontraplan tehnikom kojom se prati njegov pogled, film predstavlja žestok i neodoljiv prizor sveta viđenog kroz pogled i iskustvo jednog magarca.
EO počinje tako što cirkus odlazi u bankrot.
Njegove životinje se ukrcavaju u kamione dok se oko njih okuplja glasna gomila boraca za životinjska prava.
Od tog trenutka, magarac EO prolazi kroz različite ruke: ilegalnih trgovaca konjskim mesom, odgajivača lisica, bivšeg sveštenika pripravnika (Lorenco Zurzolo) koji mu otkriva da je već jeo salamu „napravljenu od magarećeg mesa".
U retkim trenucima kada EO kratko vreme provodi na slobodi, on se upušta u kas, nadajući se da će uspeti da se vrati kući svojoj strasnoj dreserki Kasandri (Sandra Držimalska).
- Kako Dizni koristi moć nostalgije
- Koja osećanja određuju da li je film pogodak ili promašaj
- Prijateljstvo čoveka i psa - večita filmska priča
- Da li su Maza i Lunja rasistički crtani film
„Ljudske priče sam tretirao kao manje bitne", kaže Skolimovski za BBC Kulturu.
„Praktično sam ih sveo na vinjete. Pričice koje sam ispričao o ljudima nisu nimalo uzbudljive - to su tipično ljudske situacije u kojim glumci ispoljavaju tipično ljudsko ponašanje i raspoloženje: ljutnju, ljubav, potrebu za osvetom.
„Gledaocima sam pružio minimum informacija da bi mogli da čitaju između redova.
„Za mene je magarac - njegove reakcije, komentari koji se mogu videti u tim krupnim, melanholičnim očima - najvažniji element celog filma".
Tokom poslednje decenije filmadžije su - naročito u dokumentarnim filmovima - pomerile pažnju sa čoveka i u prvi plan postavile životinjske priče i njihov ugao gledanja.
Kedi (2016) i Strej (2020) prate mačke i pse skitnice dok lunjaju ulicama Istanbula pokušavajući da se izbore za prostor za sebe u haotičnoj metropoli.
Rabbit a la Berlin Barteka Konopke iz 2009. godine je hvaljen zbog novog pogleda na pad Berlinskog zida iz perspektive zečeva koji su mirno i skoro bez dodira sa ljudima živeli u zoni između Zapadne i Istočne Nemačke.
Bestiarie Denisa Kotea iz 2012. prati odnos zatočenih životinja i ljudskog pogleda, dok se Život krave (Bovines ou la Vraie des Vaches) iz 2011. bavi intimnim životom stoke.
Nemi dokumentarni film Viktora Kosakovskog Gunda (2021), smešten je u staju i prati majku svinju.
Britanska rediteljka Andrea Arnold u svom debitantskom dugometražnom filmu Krava (2021) „pokazuje životnost onih životinja koje nisu ljudi", rekla je ona za vebsajt Volčr.
„Naš odnos prema milionima ne-ljudskih života koje iskorišćavamo je u najvećem delu i priča o našem opstanku. Kravu sam napravila da ukažem na taj aspekt", napisala je ona u Gardijanu.
Ova novootkrivena zainteresovanost za životinjsku perspektivu postepeno pronalazi svoj put i ka fikciji.
Beli Bog (2014) podriva tipičan narativ o napadu životinja u filmovima poput Hičkokovih Ptica (1963) ili Planete majmuna (1968), prikazujući pobunu životinja iz ugla psa iz kafilerije.
Italijanski reditelj Pjetro Marselo je napravio pseudo dokumentarac Divni i izgubljeni (2015) o lutki na koncu Pulsineli, koju delom pripoveda bizon kojeg vodi u sklonište.
Naziv filma Svinja (2021) Majkla Sarnoskog sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi, odnosi se na krmaču koja traži tartufe, a ove godine smo u filmu Martina Mekdone Duhovi ostrva (The Banshees of Inisherin), nominovanom i za Oskara, mogli da vidimo i jednu ulogu magarice Dženi koja pokazuje emotivne prelaze vredne ovacija.
U prošlosti, glumci životinje su uglavnom imali ulogu u sentimentalnim dečijim filmovima poput Lesi se vraća kući (1943) ili Bejb (1995).
Premisa filma EO - magarac koji menja svoje vlasnike - preuzeta je iz filma Baltazar (1966) Robera Bresona, ali u tom filmu životinja ima sekundarni značaj u odnosu na ljudsku priču što je samo pomagalo kojim se rasterećuju postupci centralnih likova priče.
Sama inspirisana Idiotom Fjodora Dostojevskog, Bresonova parabola se fokusira na čoveka koji je oličenje hrišćanskih ideala, nesposobnog da preživi pokvarenost modernog sveta.
Za razliku od toga, EO se bavi savremenim ekološkim brigama, kaže Skolimovski.
„Ovaj film je nastao iz ljubavi prema životinjama i ljubavi prema prirodi", kaže on.
„Samim tim, pokušali smo da tu ljubav izrazimo na svaki mogući način, ne samo lepotom ambijenta i nežnošću životinjskih postupaka, već i pokušajima da uz sve to usadimo i određenu dozu humora u priču.
„Pokušali smo da to ispričamo polagano, jer je poruka bila toliko važna da smo želeli da je delikatno prošvercujemo u priču".
Ta poruka, kaže Skolimovski, tiče se i industrijskih metoda koje se odigravaju na farmama i koje su etički vrlo upitne.
„Kako uopšte možemo sebi da dozvolimo da odlučujemo o životu i smrti drugih živih bića?".
- Kako je nekada izgledalo gledanje filmova u bioskopima Srbije
- „Sve u isto vreme": Vodič za citate, uskršnja jaja i značenja filma
Vidik se menja
U eko-kritičkim studijama termin „antropocentrizam" - tretiranje čoveka kao superiornog entiteta u univerzumu - postalo je ključ za diskusije koje se vode po pitanju ekološke katastrofe.
Mnogi stručnjaci koji proučavaju životinje tvrde da je odbijanje ovih pretpostavki ključno za hvatanje u koštac sa klimatskom krizom, dok su porast vegetarijanizma i veganizma u poslednjoj deceniji - podstaknut većim interesovanjem javnosti za neetičke industrijske farmerske metode - takođe povećali svest prema ne-ljudskim bićima.
„Pojavila se promena u javnosti u načinu na koji razmišljamo o životinjama, a naročito sisarima", kaže dr Anat Pik, istraživač specijalizovan za ukrštanja između filmskih i studija o životinjama za BBC Kulturu.
„Po svemu sudeći osećajnost životinja više nije tema. Delom je za to zaslužna klimatska kriza i razumevanje da ljudi nisu sami na ovom svetu, već da su deo nečega".
„Antropomorfizam" - situacija u kojoj se ne-ljudskim životinjama ili stvarima daju ljudske karakteristike - u srcu je, sugeriše Džon Berger, izvitoperenog odnosa koji čovek ima sa životinjskim svetom.
Dečje knjige poput onih kakve je pisala Beatriks Poter ili filmovi kao što je Homeward Bound (1993) u kojem se pojavljuju životinje koje pričaju, pretvaraju ih u pomagala za ljudske probleme i brige.
Filmu EO je potrebno mnogo manje antropomorfnih karakteristika za njegove životinjske junake.
Tokom filma, kada magarac pobegne iz utočišta za životinje i posle napornog probijanja kroz polja i šume, on zabasa na mali poljski grad.
„Magarac je trebalo da pogleda kroz izlog ribarnice u pravcu riba, ali je u odsjaju video sebe i sopstveni lik i počeo da pravi buku", kaže Agata Kordos, glavna dreserka u filmu EO za BBC Kulturu.
„Bila je to spontana reakcija i u filmu je iskorišćena. Za razliku od pasa koje možete da dresirate da laju po komandi, magarci to ne rade.
„Ponekada možete da pomislite kako ste magarca naučili da se oglašava po komandi, ali to ne funkcioniše na taj način - on radi šta mu se prohte".
Ovakvi trenuci su, kaže Pik, sve češći u arthaus filmovima i to je ono čemu bi i mejnstrim kinematografija trebalo da teži.
„Životinje ometaju narativ. Ukoliko nisu dresirane, ukoliko njihovo ponašanje nije predvidivo, one u film unose sve ono što filmsku umetnost čini divnom - spontanost, nepredvidivost, pokret, dinamiku i životnost.
„Ako reditelj odluči da dopusti takve stvari, onda smo na putu da dobijemo sjajan životinjski film".
Životinje u centru pažnje
Životinje su od samog početka razvoja filma bile snimane kamerama - prva filmska tehnološka produkcija je bio Konj u pokretu Edvarda Majbridža (1878).
U najranijem filmu u kojem se neka životinja našla u ulozi glumca,
Rescued by Rover (1905), vidimo hrabrog psa koji pronalazi kidnapovanu bebu i vraća je njenoj porodici.
U toj ulozi heroja našao se škotski ovčar Bler - uskoro će to postati javnosti dobro poznato ime.
,„Ovi narativi ljubavi, vernosti i životinjskih osećanja se ponavljaju kroz istoriju kinematografije", kaže dr Kler Parkinson, autorka knjige Popularni mediji i životinje, za BBC.
„Tu imamo to romansirano uveravanje o tesnoj vezi između ljudi i životinja".
U knjizi Picturing the Beast, Stiv Bejker navodi da su životinje bili nacionalni simboli u ratnim filmovima.
Setite se filma Ratni konj (2011) u kojem pratimo četvoronožnog heroja na frontu ili filma Pas (2022), sa Čeningom Tejtumom, sentimentalne priče o vojnom psu goniču.
U najranijim filmskim danima, životinje su bile izložene slavi podjednakoj onoj kakvu su imali i ljudski glumci, od Rin Tin Tina - nemačkog ovčara koji je navodno ulovio najviše glasove tokom prve dodele Oskara i spasio Vorner Braders od bankrota, pa sve do konja Čudesnog Reksa, vragolaste kobile koja je glumila u blokbasterima u 1920-im i 1930-im godinama.
„Zvezde iz sveta životinja, a naročito psi, u marketingu i medijskoj promociji su bili tretirani gotovo kao i ljudske zvezde", kaže Parkinson.
„U fanovskim magazinima one su dobijale podjednaki prostor. Pričalo bi se o tome šta je pas radio baš kao da se pričalo o tome šta je neki čovek radio, kao da su psi bili potpuno autonomni činioci".
Promene u regulaciji osnovne životinjske dobrobiti, koje je predvodilo Društvo američke ljudskosti, takođe je odvratilo današnje filmadžije od upotrebe divljih životinja poput lavova i šimpanza na filmu, kao što je to nekada bilo uobičajeno.
„U Holivudu su mnogi studiji imali sopstvene zoološke vrtove u koje su dovodili životinje iz različitih zemalja. Postojali su ljudi koji su odlaziili, hvatali životinje i dovodili ih", objašnjava Parkinson.
Ovo je bilo evidentno u ranim parodijama kao što je bio film Cirkus (1928) Čarlija Čaplina ili, nešto kasnije, ozloglašeni Bonzu je vreme za spavanje (1951) - tokom čijeg snimanja se glavni glumac Ronald Regan umalo ugušio kada je majmun zategao njegovu kravatu.
„Naravno, u prvoj polovini 20. veka ljudi su bili fascinirani afričkim potkontinentom i ljudima i životinjama koji su tamo živeli", kaže Parkinson.
„Tako je dosta filmova iz prve polovine 20. veka u centru svoje promocije imalo divlje životinje".
„Kada odete u zoološki vrt možete da vidite životinje koje izvode različite trikove", nastavlja Parkinson.
„Ljudi su bili fascinirani idejom da se životinje ponašaju kao ljudi. U prvoj polovini 20- veka bilo je dosta filmova u kojim su se naučnici odnosili prema šimpanzama kao da su ljudi".
„Kada je 1968. godine uveden sistem klasifikovanja filmova, publika koja se zanimala za filmove sa životinjama se podelila, a dva nova žanra su se pojavila: porodični filmovi i eko-horori 1970-ih i 1980-ih godina.
Psi (1976), Dugačak vikend (1978) i Zečevi (1972) su, na primer, predstavljali osvetu prirode i tako odslikavali brige koje su ljudi imali o šteti koju su joj naneli.
Slične brige prate i najnoviji talas životinjskih filmova, iako je podsticaj stigao iz empatije, a ne straha. Pika brine da je saosećanje blizu kraja:
„Pokušavamo da pomirimo naš svakodnevno užasan odnos prema drugim životinjama sa našom sposobnošću da saosećamo sa njima i da ih prepoznamo kao ličnosti", kaže ona.
„Po meni, stvara se konsenzus po pitanju takvih filmova. Ljudi odlaze u bioskope, gledaju kako se životinje muče, a zatim su i zadovoljni zato što se zbog toga loše osećaju".
Parkinson veruje da nikada neće zaista biti moguće preneti životinjsku priču na film bez neke vrste uterivanja životinja u ljudski kalup.
„Filmovi su komunikacija između ljudi, pa je zato u filmskom narativu neophodno ljudsko tumačenje životinjskog ponašanja i u tom spektru je na jednoj strani uspostavljanje životinjskog ponašanja po ljudskom modelu, a na drugoj ljudski narativ o životinjskom ponašanju", kaže ona.
„Priča mora da na nekom nivou bude humanizovana, u suprotnom bi nam bilo jako teško da je shvatimo".
Za Skolimovskog, to je deo koji ovu priču i čini privlačnom.
Pre nego što se otisnuo na putovanje sa EO projektom, reditelj i njegova supruga i koproducentkinja Eva Pijaskovska su čeznuli za narativnim modelom koji bi se odmakao od klasične linearne strukture - ,,koja nam je bila dosadna", kaže on.
„Želeli smo da uradimo nešto drugačije.
„Kada smo birali životinjski lik koji bi bio i glavni lik u celoj priči i kada smo želeli da priču ispričamo kroz jedan životinjski lik, pokušali smo da reči usadimo onima koji ih nemaju, onima koji ne mogu i sami da pričaju".
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
