Okamenjena tišina.
To je verovatno najkraći opis atmosfere u selima Dubona i Malo Orašje kod Mladenovca, u ataru kojih je osumnjičeni 21-godišnjak ubio osmoro i ranio 12 uglavnom mladih ljudi u noći između 4. i 5. maja, samo dan posle masovnog ubistva u beogradskoj školi kada je ubijeno devetoro dece i čuvar.
Mesec dana kasnije, život se nastavio u ovim mestima na 60 kilometara od Beograda, ali tiho i skrušeno.
Tu je i sistem zakazao, jer je „delovao postuhumno", kaže meštanin Dubone Dejan Mladenović.
„Ako nismo deo Beograda, valjda smo deo ove države, nismo neko pleme u Zambiji, da i jesmo opet neka ljudska prava postoje.
„Dolazili su psiholozi, pričali s decom, svaka čast za to, ali globalni utisak o celoj situaciji je da se stavlja u zapećak", ističe on.
Kako kaže, o prvom zločinu u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar zna se svaka pojedinost danima i nedeljama, što se ne bi moglo reći za tragediju koja se njima dogodila.
„Ne znam zašto je to tako, jesu li naše žrtve manje vredne, jesmo li mi građani drugog reda ili nije ubijeno dovoljno?", pita se zgroženo Mladenović.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić posetio je Dubonu i Malo Orašje, dve i po nedelje posle ubistva, i razgovarao sa porodicama žrtava.
- Zločin kod Mladenovca: Uhapšen ujak osumnjičenog za masovno ubistvo
- Dubona i Malo Orašje, sedam dana posle tragedije: „Sve i dalje stoji“
- Deset godina od masovnog ubistva u Velikoj Ivanči: Kako se mala sredina nosi sa tragedijom
- Podele, suze i jedna gitara: Tragedija u školi „Vladislav Ribnikar" iz ugla roditelja, mesec dana kasnije
Četvrti maj i scene koje `lede krv u žilama`
Na ulazu u selo Dubona, koje pripada beogradskoj opštini Mladenovac, usput prolazim groblje.
Ponedeljak je pre podne.
Pored svežih humki sa belim krstovima i hrpe cveća, srećem muškarca i ženu u crnini.
Meštani mi kasnije kažu da su to verovatno roditelji brata i sestre koji su zajedno ubijeni.
Njihove i slike trećeg ubijenog mladića iz ovog mesta izranjaju iz belog zida osnovne škole pored klupa i ograde, gde su danima paljene sveća i ostavljano cveće.
Mural još nije gotov, ali ima jasne obrise.
Na terenima u školskom dvorištu, igraju se deca, ali bez uobičajene vriske.
Koriste poslednji radni dan do iznenada završene školske godine.
Tu me dočekuje Mladenović i kaže da od tragične večeri seoska kafana ne radi, a policija dežura kod škole i porodične kuće osumnjičenog za ubistvo, koji je iz istog sela.
„Dobrodošla u Dubonu", kaže mi sa setom u očima.
Jedan od ubijenih bio mu je brat,
Poznavao je i drugo dvoje, kao i osumnjičenog, jer Dubona je selo sa oko hiljadu stanovnika.
Te večeri kada se desila pucnjava on je radio u Sopotu, na oko 15 kilometara od Mladenovca, a drug mu je javio šta se desilo.
Stigao je za desetak minuta, ali je već sve bilo gotovo, hitna pomoć je odvezla neke od povređenih, a tela dvoje poginulih su ležala na podu, okupili su se meštani.
Te slike opisuje kao „jezive".
„Scena katastrofalna, roditelji tu, jauci.
„Osim njihovih glasova, mrtvi muk, a u tom trenutku u centru sela više desetina ljudi, možda sto, scena da zaledi krv u venama", kaže 35-godišnji poljoprivrednik iz Dubone.
Osumnjičeni 21-godišnji napadač U. B. iz Dubone uhapšen je tek posle višesatne potere, a u pretresu vikendice gde se krio pronađen je pravi arsenal oružja, pa i nedozvoljenog automatskog.
Dvadeset dana posle ubistva, osumnjičeni je iz pritvora u Smederevu premešten u zatvorsku bolnicu Okružnog zatvora u Beogradu, kako bi se izvršilo psihijatrijsko veštačenje, naveli su iz Višeg tužilaštva u Smederevu za Radio-televiziju Srbije.
Uhapšen je i njegov otac, koji je vojno lice, zbog sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljena proizvodnja, držanje, nošenje i promet oružja i eksplozivnih materija, a nekoliko nedelja kasnije i ujak osumnjičenog, kome se na teret stavljaju ista dela kao i ocu osumnjičenog za masovno ubistvo.
Dok razgovaram s Dejanom u porodičnoj kući, primiče se njegova baka Desanka sa suzama u plavim očima.
Kad su sreli roditelje ubijenog dečka, koji su im rođaci, otac je bio izbezumljen od bola, a majka „bez suza i bez reči", prepričava.
„Ne znaš kako da im priđeš, a da ne priđeš ne možeš... kad da mu izađeš pred oči.
„A nikakvu lepu reč ne možeš da kažeš, da ne da bog nikom, njihov sin je bio za ponos cele okoline, ne samo nama", kaže i brizne u plač, a iz centra sela čuju se crkvena zvona.
Selo se potpuno promenilo
Od dana tragedije, njihovo selo se potpuno promenilo, nastavlja Dejan, „nije ni prineti onom što je bilo".
„Jedna i osnova tema je to što se desilo, pokušavamo kako možemo da ostavimo tragove, da ostane spomen u sećanje na njih troje.
„Na školi se oslikava mural, postavićemo i spomen ploču pored škole za to smo sve sami skupljali sredstva", dodaje.
U planu im je i da skupe novčanu pomoć i za osmoro ranjenih iz Dubone, od kojih je većina u težem stanju.
Dubona je malo mesto, gde ima empatije i zajedništva, opisuje Mladenović.
„Lakše padne sve to kad podelimo međusobno.
„Nas je ova tragedija samo ujedinila još više, sve radimo složno i ujedinjeni jedni sa drugima", dodaje.
Ono što mu smeta je odgovor nadležnih, koji je za njega „trn u oku".
„Da su nadležni radili svoj posao kako treba, do ovoga ne bi ni došlo.
„Bili su asocijalna porodica (porodica osumnjičenog), sklona nasilju i napadima na komšije, ubistvima pasa, a na sve se to ćutalo, po sistemu - gurnućemo ispod tepiha i čekaćemo da se slegne", kaže Mladenović sa ogorčenjem u glasu.
Bratislav Gašić, ministar policije, taksativno je u raspravi u Skupštini Srbije naveo sva prethodna dela osumnjičenog U. B. i krivične prijave protiv njega podnete, ali nikada nije odgovarao.
Između ostalog, pre tri godine protiv njega je bila podneta krivična prijava zbog toga što je udario policajca motociklom i teško ga povredio.
Posle dva masovna ubistva u samo dva dana, glavna poruka vlasti bila je da „sistem nije zakazao".
Malo Orašje: „Nema tu šta da se priča"
Od Dubone do Malog Orašja stiže se za manje od deset minuta vožnje, dok se usput smenjuju zelena polja i voćnjaci.
Tako je sve do spomenika poginulim kosmajskim partizanima streljanim tokom Drugog svetskog rata koji je postao mesto zločina i 80 godina kasnije.
Tu mirišu borovi, a na vetru i dalje lelujaju trobojke na vencima u znak sećanja na mlade koji su tu izgubili živote početkom maja.
Pored stratišta i dalje stoje dve drvene stolice, a uz sveće i konzerve piva - na dan zločina tu se proslavljala slava Đurđevdan.
Mesec dana od ubistva, u Malom Orašju obeleženo je litijom i crkvenim pomenom kroz selo u nedelju, a ja odlazim tamo dan kasnije.
Naredni, takođe praznični dan u pravoslavnom kalendaru meštani ovog voćarskog kraja provode zajedno, ali povučeno.
U rano popodne stižem u centar sela koje pripada smederevskoj opštini, a omorina i tišina su takve da nekoliko pasa spava okolo, kao da je neko teško avgustovsko popodne.
Čuju se samo automobili i traktori kad prođu ulicom.
Grupa muškaraca razgovara ispred prodavnice, u pola glasa, iako se neki osvežavaju pivom.
Svaki ponaosob odbija da govori za medije.
I žena koja u krilu drži unuku, ljubeći je u glavu, kaže mi jetko da „te dece više nema", da niko ne može da ih vrati i da „nema šta da se priča", ma koliko ih punih mesec dana opsedali novinari.
- 'Mama, šta je to tragedija'
- Psihološkinja iz Velike Britanije: „Kada prođe trauma, ostaje dugačak proces tugovanja“
- Moratorijum na oružje i bezbednost na internetu: Vlada Srbije usvojila niz mera posle tragedije u Beogradu
Na panou mesne autobuske stanice dominiraju umrlice petoro mladih iz ovog sela.
Njihove umrlice su i na svim banderama, a na zgradi je oslikan veliki mural s mesnima nastradalih, porukom ŽIVITE i svećom koja dogoreva.
„Pre je ovde bilo veselo, razdragano, a sad sve u sebi", kaže penzioner Miša koji živi u ovom selu.
I njihovo selo se od tragedije „mnogo promenilo".
„Promenilo se poverenje između ljudi, nije kao što je bilo, narod se pre viđao, pa se češće obilazio, a sad je to sve neko izbegavanje.
„Strah je ušao među ljude, nisi siguran nigde", kaže on, javljajući se komšijama u prolazu.
Sve nastradale iz Malog Orašja koji su ubijeni u istoj noći početkom maja je poznavao i kaže da su bili „divna deca".
„Nema šta da se priča, sve je ispričano, opasne su to stvari, ali mora da se živi.
„Izbegavaju ljudi, svima je teško, nikom nije lako", dodaje, prisećajući se kako su se ranije ljudi družili i išli na igranke, a danas se svi sklanjaju.
Škola za đake nižeg razreda je u to vreme bila zaključana, iako je kapija dvorišta bila otvorena, a i porta obližnje crkve bila je prazna.
Ni prodavačice u dve radnje nisu raspoložene da pričaju.
„Još je sve tužno, ružno, nezgodno, neprijatno, susreti su vrlo nezgodni", kaže penzioner iz Smedereva dok se sklanja u hlad čekajući da stigne autobus.
Ne želi da se predstavi, ali ističe da su mu svi ubijeni iz Malog Orašja bili bliži ili dalji rođaci.
„Ne možete da se sretnete sa porodicama, da pričate, a i sa drugima je komunikacija totalno prestala", dodaje on.
Suočavanje sa traumom: Topao zagrljaj i razgovor
Psihijatri i psiholozi smederevske bolnice Sveti Luka otvorili su telefonske linije za pomoć, ali su im se meštani više lično obraćali, kaže Jasna Nedeljković Mitrevski, načelnica psihijatrije u ovoj ustanovi.
To što se ljudi međusobno ne posećuju, zatvaraju i otuđuju je uobičajeni prvi odgovor na traumu, ocenjuje ona za BBC na srpskom.
„Oni su i dalje u šoku, pričaju o aktuelnom događaju, ali traumu još nisu obradili".
Dodaje da će taj proces trajati bar dva ili tri meseca.
Mnoga deca i mladi su, kaže, bila u neposrednom kontaktu sa nastradalima i sa njima su lekari i psiholozi razgovarali u školama još od prvog dana.
„Deca su se najviše javljala.
„Išli smo i po selima, u prvim danima i mislim da su oni počeli da se otvaraju i pojedinačno da dolaze", kaže doktorka.
Iako su svi svesni da pet izgubljenih mladih života niko ne može da vrati, važno je da se čitava zajednica suoči sa traumom, ističe Nedeljković Mitrevski.
„Ne može bez suočavanja, pa dalje kroz interakcije i razgovore.
„Najbolje je topao zagrljaj i dodir, ako treba i lek, ali mora tako, kroz zajedništvo", kaže doktorka.
Šta bi još moglo da se uradi?
Najmoralniji čin koji bi država mogla da uradi jeste da se pruži finansijska i svaka druga pomoć porodicama nastradalih i ranjenih, kaže Dejan Mladenović.
Skreće pažnju na slučaj ranjene dvadesetogodišnje Nevene Vujić kojoj je amputirana šaka.
Za bioničku ruku, protezu koja bi joj olakšala život, potrebno je prikupiti 50.000 evra, a država daje 11.000 evra, objavljeno je na sajtu Opštine Mladenovac.
„Ako je to moralno, onda stvarno nemam reči.
„Kad pričamo o ljudskosti i pomoći, eto država je rekla sama za sebe, ne moram ja seljak iz Dubone ništa više da kažem", kaže Mladenović.
Dodaje da je kik-boks klub napravio humanitarni turnir da pomogne akciju, a da je opština samo podelila ovu objavu na Fejsbuk profilu.
Zbog svega toga sumnja da će tragični događaji doprineti tome da se čitavo „posrnulo društvo trgne" i promeni.
„Uz sve forsiranje po medijima kojekakvih kriminalaca i starleta, da se ne izrazim drugačije, teško da će se to obistiniti.
„Eto završila se škola, a nije se završila Zadruga, toliko o tome da se radi na bilo čemu što će nas vratiti u noralne tokove, ništa mi ne uliva nadu da će institucije ići ka tome da se to ne promoviše".
Školska godina se završava 6. juna, a finale rijaliti programa Zadruga na Televiziji Pink, često kritikovan zbog učešća osuđenih kriminalaca ili drugih optuženih za teška krivična dela i nemoral i nasilje, najavljeno je za 8. jun.
U danima koji slede, stradaloj deci i mladima u masovnim ubistvima biće dat 40-dnevni pomen.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
