Koliko vas boli? Neko bi pomislio da je to jedno od najjednostavnijih pitanja u zdravlju i medicini. Ali činjenica je da to može da bude izuzetno komplikovano pitanje na koje je teško objektivno odgovoriti.
Uzmite doktora koji ima dvoje pacijenata koji imaju bolne grimase na licu i koji koriste slične reči da opišu njihovu bol. Da li doktor može da bude siguran da oni doživljavaju isti stepen bola?
Šta ako on po navici potcenjuje njihovu patnju? Šta ako jedan od njih već duže vremena pati od bolova na koje se već i navikao?
I šta ako doktor ima neku vrstu predrasude zbog koje će jednom od ovih pacijenata verovati više nego onom drugom?
Bol je jako komplikovana zverka sa kojom se hvatamo u koštac, nešto što je teško izmeriti, a shodno tome i lečiti.
Bol može da predstavlja važan pokazatelj problema i ukoliko ga ne ispitamo, moguće je da smo protraćili šansu da spasimo život - a možda je i nešto bezazleno.
- Žena koja zbog retke genetske mutacije ne oseća bol
- „Nepodnošljivo": Kako se nositi sa hroničnim bolom, koji muči svakog četvrtog čoveka
- Lekar koji oseća bol svojih pacijenata
I pored univerzalnog iskustva, bol ostaje neka vrste misterije - a naročito je komplikovano određivanje stepena bola koji neko proživljava.
„Mi jedva da razumemo sve to", kaže Ema Pirson, kompjuterska naučnica na Stenford univerzitetu, koja se bavi proučavanjem bola.
„Konkretnije - činjenica da su doktori vrlo često usplahireni zato što im nije jasno zašto se pacijent žali na bol, sugeriše nam da je naše trenutno razumevanje medicine poprilično loše".
Zlatni standard za analizu bola trenutno zavisi od lične procene pacijenata kako se osećaju, u zavisnosti od mesta na kojem osećaju bol, na osnovu numeričke skale od 0 do 10 (nula za bezbolni osećaj i 10 za nepodnošljiv bol), ili na osnovu sistema sa nasmejanim licima.
„Prvi korak u adekvatnom lečenju bola je njegovo precizno merenje i to je za nas pravi izazov", kaže Karl Sab, koji predvodi tim naučnika na klinici Klivlend u Ohaju.
„Danas se standardna briga zasniva na 'smajlijima' koji su prava zagonetka za sve u ambulantama". Ovaj sistem može da bude konfuzan i pacijentima, kaže on, i naročito problematičan kod lečenja dece i neverbalnih pacijenata.
A tu je i problem verovanja procenama pacijenata. Jedno istraivanje je otkrilo široko rasprostranjeno mišljenje da ljudi umeju da preuveličavaju nivo bola koji osećaju, i pored toga što nema puno dokaza da je takvo preuveličavanje uobičajena pojava.
U uslovima nepostojanja objektivnog merenja bola, uvek se pojavljuje mogućnost da predrasude imaju učešće u odlukama koje donose doktori.
„Bol ima naročito jak uticaj kod dela populacije koji nema dovoljno adekvatne lekarske nege i bol kod ovakvih pacijenata najčešće biva zanemaren", kaže Pirson.
Na žalost, pogrešna uverenja po pitanju bola su široko rasprostranjena među lekarima.
Jedna studija je 2016. otkrila da 50 odsto belaca studenata i stanovnika u SAD-u, ima veoma opasna i pogrešna shvatanja o obojenim ljudima i njihovom poimanju bola.
Jedna druga studija je došla do zaključka da je skoro polovina studenata medicine čula negativne komentare o crnim pacijentima od starijih kolega, kao i da je nivo rasne pristrasnosti kod tih studenata značajno rastao u prve četiri godine njihovog studiranja.
Takve predrasude datiraju od istorijskih pokušaja da se opravda ropstvo, a tu spadaju i lažne optužbe da crni ljudi imaju deblju kožu i drugačije nervne završetke.
Danas su crni pacijenti u SAD-u u poziciji da imaju 40 odsto manje šanse da dobiju terapiju za bol nego beli pacijenti.
Pacijenti hispano porekla, s druge strane, imaju 25 odsto manje šanse za takav tretman od belih pacijenata.
Rasna diskriminacija nije jedini oblik predrasude koji utiče na tretman bola. Dobro su poznate i predrasude koje se tiču „histeričnih žena", naročito kada se radi o bolu.
Pregled 77 odvojenih istraživačkih radova otkriva da se termini poput „senzitivno" ili „kukanje" češće pripisuju ženama nego muškarcima.
Jedna studija koja je obradila grupu od 980 osoba je otkrila da će žene koje dolaze u hitnu pomoć zbog bola imati manje šanse da uopšte dobiju neku terapiju, a pored toga one moraju i da čekaju na pregled u proseku 33 odsto duže vremena nego muški pacijenti.
Povrh svega, u slučajevima kada i žene i muškarci prijavljuju sličan nivo bola, muškarcima se daju jači lekovi.
U korenu ovog problema su društvena očekivanja oko toga šta bi trebalo da bude „normalno ponašanje" za muškarce i žene, kaže Anke Samulovic koja istražuje rodne predrasude na univerzitetu u Geteborgu, u Švedskoj.
Ovakve predrasude su samo još jedan prilog „medicinski neopravdanim razlikama u tretiranju muškaraca i žena prilikom pružanja zdravstvene pomoći".
Nekada postoje, ističe ona, autentični razlozi oko razloga zbog kojeg muškarci i žene mogu da dobiju različite lekove u određenim situacijama.
„Razlike koje su povezane sa hormonima i genima mogu ponekada da dovedu do razlika u tretmanu, na primer, bola", kaže ona.
„Ali ne mogu sve primećene razlike u tretiranju muških i ženskih pacijenata da budu objašnjene biološkim razlikama".
Mogu li nove tehnologije da obezbede način da se zaobiđu predrasude i pristrasnost u tretiranju bola kod pacijenata?
Neke inovacije koje se danas razvijaju pokušavaju da popune tu prazninu i da obezbede objektivno „čitanje" nivoa nečijeg bola.
Ove tehnologije se zasnivaju na pronalaženju „biomarkera" za bol - merljivih bioloških varijabila koja su u uzajamnoj vezi sa doživljavanjem bola.
„Bez biomarkera nećemo biti u stanju da na pravi način postavimo dijagnozu bola - i da ga tretiramo na adekvatan način", kaže Sab.
„Nećemo biti u stanju da predvidimo verovatnoću da će neko ko ima akutnu povredu leđa početi da prelazi u stanje hroničnog bola otpornog na tretman tog stanja i nećemo biti u mogućnosti da objektivno pratimo reakciju na nove terapije tokom kliničkih ispitivanja".
Postoji nekoliko kandidata za biomarkere. Naučnici u Indijani su razvili krvni test koji je u stanju da identifikuje veoma specifičan skup gena koji ima ulogu u odgovoru samog organizma kada se pojavi bol.
Nivoi ovakvih biomarkera mogu da pokažu ne samo da neko oseća bol, već i koliko je taj bol žestok.
- Noćne more koje nas parališu tokom sna
- Zašto su nam neki ljudi na prvi pogled dosadni
- Prijatelji koji su dobri za vaš mozak
Moždana aktivnost bi mogla da predstavlja još jedan koristan biomarker.
Sab je sa njegovim timom istraživača još na Braun univerzitetu razvio pristup koji meri plimu i oseku onog dela moždane aktivnosti koji je poznat i kao teta talasi, za koje su naučnici otkrili da imaju povišen nivo tokom trajanja bola.
Sab je takođe otkrio da analgetici smanjuju teta aktivnost na normalni nivo.
Otkrića ovog tima naučnika se od tada nezavisno repliciraju u drugim laboratorijama.
U svakom slučaju, Sab radije ovakvu procenu bola uz pomoć teta talasa vidi samo kao dodatak drugim metodama merenja bola, a ne kao zamenu za njih.
„Nikada nećemo biti u stanju da zasigurno znamo kako se neko oseća, bez obzira da li se radi o bolu ili nekom mentalnom stanju", kaže Sab.
„Usmeni opis pacijenta bi zauvek trebalo da ostane „temeljna istina" po pitanju bola.
„Predviđam da će se procena zasnovana na merenju teta talasa koristiti kao dodatno dijagnostičko sredstvo u situacijama kada je usmeni opis nepouzdan: kod dece, odraslih sa izmenjenim mentalnim statusom i kod nekomunikativnih pacijenata".
Sab pravi razliku između akutnog bola koji funkcioniše kao alarm - i u tom slučaju „ne bismo smeli da ga ignorišemo" - i hroničnog bola.
Detaljnije analize povreda ili stanja koje proizvodi bol bi ponekada mogle da pomognu da lečenje postane bolje i pravičnije.
Pristup poznat pod nazivom Kelgren i Lorens, koji je prvi put primenjen 1957, proučava stepen fizičkih promena kolena zahvaćenog osteoartritisom.
Jedna od najčešćih kritika ovog tretmana se odnosi na to što pacijenti nižih primanja, kao i oni koji dolaze iz manjinskih grupa, najčešće osećaju viši stepen bola kod ovakve dijagnoze.
To predstavlja dvostruki udarac za te pacijente.
„Zbog toga što stepen oštećenja ima veliki uticaj na to koga lekari šalju na operaciju kolena, pomenuti pacijenti mogu da budu potisnuti u drugi plan pri slanju na operaciju", kaže Pirson.
Pirson i njene kolege sa Stenforda su razvili novi algoritam koji bi mogao da pomogne u ovakvim situacijama.
„Koristimo dubinski pristup u potrazi za dodatnim aspektima koji imaju veze sa bolom tragajući za njima u rendgenskim nalazima koji su lekarima možda promakli, a koji bi mogli da objasne povišeni nivo bola kod pacijenata koji nemaju adekvatan nivo zdravstvene nege.
„Takođe, navodimo algoritam da predvidi bol posle analize rendgenskih snimaka kolena.
„Možete i sami da zamislite da, u osnovi, koristimo taj algoritam da pomognemo lekarima da na bolji način procenjuju ko je za operaciju i da ih upozorimo - 'Rekli ste da pacijent nema fizički oštećeno koleno, ali ovde smo na rendgenskom snimku otkrili neke indikacije koje bi mogle da pomognu'.
„Želite li da još jednom pogledate snimke?"
Ovaj algoritam mora još da se doradi pre nego što ode u stvarni svet, kaže Pirson, a pred njim su brojni izazovi uobičajeni u medicini u kojoj postoji upliv veštačke inteligencije (AI): razvoj tehnologije i obučavanje ljudi da rade u skladu sa algoritmom.
Ali ona je uzbuđena zbog toga što je njen algoritam uspeo da u kolenu pronađe signale koji nagoveštavaju bol i koji mogu da pomognu u smanjivanju raspona bola.
Dodaje da ova tehnika otkriva potencijal veštačke inteligencije u umanjivanju donošenja pristrasnih odluka u zdravstvu.
„Često sam uključena u probleme kod kojih je medicinsko znanje sasvim sigurno neadekvatno i to je nešto što naročito pravi probleme pacijentima koji su kroz istoriju bili zanemarivani, kao što su na primer rasne manjine i žene", kaže Pirson.
U svakom slučaju, dodaje ona, algoritmi slični ovom njenom neće rešiti kompletan problem - u slučaju osteoartritisa kolena.
„Nije sad baš da naš algoritam ima neke fantastične i magične moći da predvidi bol", kaže ona.
„Ali mi se poredimo sa osnovnim razumevanjem bola koje je dosta loše i sa procenom ozbiljnosti koja je razvijena pre više decenija i to u izrazito beloj britanskoj populaciji, pa tako i nije bilo preterano teško unaprediti proces zasnovan na ovakvim osnovama.
- „Moramo da razmišljamo kako je umreti mlad, ako želimo da živimo duže od mladosti“
- Nije mogao da zamisli život bez bolova - dok mu nauka nije „popravila" gen
- Priče o borbi i raku
Samulovic sa univerziteta u Geteborgu ističe da i oslanjanje na tehnologiju koja umanjuje faktor neobjektivnog procenjivanja ima nedostataka. Tako se, na primer, postavlja pitanje pristrasnog primenjivanja tehnološke aplikacije.
„Otprilike jedna petina opšte populacije pati od umerenih ili žestokih bolova. Mnogi od njih pomoć traže u primarnim zdravstvenim ustanovama. Da li će svi oni moći da obave skeniranje mozga radi merenja bola ili će izbor onih koji će proći kroz taj proces biti obavljen na pristrasan način?
„Istraživanja pokazuju da muškarci u većem broju u odnosu na žene odlaze na somatska ispitivanja, dok žene obično dobijaju uput za psihologa.
„Tako da postoji i rizik od rodnih pristrasnosti po pitanju toga ko će biti podvrgnut objektivnijoj proceni bola".
Bez obzira na sve te izazove, Sab veruje da postoji glad za promenom u oblastima koje se bave bolom.
„Kliničari kažu - 'Vidite, mi ne možemo naš klinički proces rada da baziramo na ovome, medicina se ne primenjuje na taj način'. Kada sumnjate na visoku telesnu temperaturu, koristite toplomer.
„Kada imate visok krvni pritisak, radite krvne analize. U ovom slučaju, dolaze nam ljudi sa bolovima, a mi im pokazujemo smajlije".
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
