Četrnaestog jula 1960. godine, dvadesetšestogodišnja Džejn Gudol stigla je brodom na obale jezera Tanganjika u Tanzaniji.
Ovde, u današnjem Nacionalnom parku Gombe Strim, započelo je njeno revolucionarno naučno istraživanje o ponašanju šimpanzi.
Nije se obrazovala u sferi nauke - učila je da postane sekretarica, pa kaže da je posmatrala šimpanze „otvorenog uma i bez predubeđenja".
Nije se pridržavala ni konvencija, pa je šimpanzama davala imena umesto brojeva, što se u ono vreme smatralo kontroverznim.
- „Oni se pozdravljaju poljupcima i zagrljajima… Isto kao i mi.“
- Kad ne možeš da pobediš, prilagodi se: Šimpanze umeju da se bore sa klimatskim promenama
- Šimpanze i ljudi - stvarno smo slični
- Veliki majmuni se namerno vrte ukrug da bi dobili vrtoglavicu, kažu istraživači
Fotografija koja možda najbolje odslikava njen svež pristup dovela u pitanje dotadašnji naučni kodeks i postala jedna od najprepoznatljivijih na svetu.
Njen pokojni muž, holandski fotograf Hjugo van Lavik, otputovao je u Gombe 1962. godine, gde je napravio hiljade fotografija Džejn Gudol.
Ali tek je 1964. godine napravio fotografiju Gudol sa novorođenčetom šimpanze poznatim kao Flint - i ta fotografija je postala legendarna.
Gudol kleči i poseže rukom za Flintom, prvom šimpanzom rođenom u Gombeu posle njenog dolaska, dok Flint pruža levu ruku ka njoj.
Gudol kaže za BBC da je bilo je to mnogo pre doba digitalne fotografije, tako da je morala da sačeka neko vreme pre nego što je mogla da vidi razvijene slike.
„Prošlo je par meseci ili više pre nego što se ukazao bezbedan način da se Nacionalnoj geografiji pošalju rolne filma na obradu, a potom još da se čeka da se printovi vrate u Kigonu", priseća se ona.
„Kad sam je videla, iako tada nisam bila svesna da će postati legendarna, podsetila me je na Mikelanđelovu sliku Boga kako pruža ruku ka čoveku."
Ova fotografija, nastala 1964. godine, prvi put je objavljena u časopisu Nacionalna geografija u decembru naredne godine.
Druga fotografija Džejn Gudol kako proučava šimpanze iz Gombea našla se na naslovnoj stani i objavljena je u sklopu Van Lavikovog foto-serijala naslovljenog „Nova otkrića među afričkim šimpanzama".
„I tako je ta slika otvorila čitave nove načine razumevanja životinja i pokazala da smo mi ljudi sastavni deo, a ne odvojeni od ostatka životinjskog carstva".
Iste godine, Nacionalna geografija je objavila Gospođicu Gudol i divlje šimpanze, prvi od brojnih dokumentaraca u kojima je predstavljeno njeno istraživanje.
Fotografija, zajedno sa Van Lavikovim dokumentarnim filmom Šumski narod: Šimpanze iz Gombea, „prisilio je nauku da odustane od dotadašnje ideje da su ljudi jedina svesna bića sa ličnošću, umom i emocijama", kaže Gudol, dodavši da je ona učena tome kao studentkinja na Univerzitetu u Kembridžu 1962. godine."
Gudol je bila prva osoba koja je primetila da šimpanze beru krute vlati trave, a potom ih guraju u rupe u termitskim mravinjacima da bi hvatali i jeli ove insekte.
Sve do tada, verovalo se da oruđe poput tog razdvaja ljude od svih drugih životinja.
Mark Rajt, naučni direktor u dobrotvornoj organizaciji za očuvanje prirode Svetska fondacija za prirodu, kaže da je Gudol tu „utrla put" za dalje na brojne načine.
Ali ova fotografija je isto tako pomogla ljudima da prepoznaju važnost ženske perspektive u okviru naučne zajednice, kaže on.
„Ona je bila mlada žena koja je ličnim primerom ukazivala da su žene jednako sposobne da obavljaju prvoklasno naučno istraživanje u tom polju.
„Sve do tada, to je bilo okruženje kojim su dominirali muškarci. A potom je usledio niz slavnih žena koje su obavljale tu vrstu posla."
Pogledajte video:
Gilbert M. Grosvenor, bivši predsednik Udruženja Nacionalne geografije, takođe tvrdi da je „staza koju je utabala Gudol za druge primatološkinje verovatno njena najveća zaostavština."
„Tokom poslednje trećine prošlog veka, sledile su je Dajen Fosi, Birute Galdikas, Čeril Not, Peni Paterson i mnoge druge", napisao je on u biografiji slavne primatološkinje za Institut Džejn Gudol.
„I zaista, žene sada dominiraju dugotrajnim studijama ponašanja primata širom sveta."
U vreme kada je nastala fotografija 1964. godine, Gudol se potpuno predala životu u Gombeu, počevši da razume šimpanze koje je proučavala i polako izgradivši opservacije njihovog ponašanja.
Iskustvo iz prve ruke oduvek je bilo njen prioritet, kaže Rajt.
„Ova fotografija nas je podsetila da za najveći deo takvog rada boravak na terenu nema premca.
„Mnoge studije obavljane su u zoološkim vrtovima i safari parkovima, morate da izađete na teren da biste zaista shvatili ponašanje u prirodi, i to na duge staze, ne možete samo da skoknete na nekoliko nedelja.
„Ona je to samo dodatno potvrdila."
Gudol je otputovala u Istočnu Afriku bez ikakvih formalnih kvalifikacija i živela u Gombeu više od dve decenije, posvetivši čitav život proučavanju generacija šimpanzi.
Rajt kaže da ova fotografija prenosi moćnu poruku ljudima koji nisu studirali nauku, ali i dalje žele da učestvuju u istraživanjima zato što je ponekad otvoren um najbolje polazište.
„To nije bio neko u laboratorijskom mantilu, sa njom ste mogli da se poistovetite.
„I zato što nije bila ograničena formalnim obrazovanjem, mogla je tome da se prepusti kao slobodni mislilac i potom tumači ono što je videla."
Željna da otvori svet naučnog istraživanja za sve, Gudol je inspirisala mnoge ljude da proučavaju primatologiju na ovom polju.
Od 1960. godine, Istraživački centar Gombe Strima je objavio više od 482 naučnih studija i diplomskih teza o zdravlju i ponašanju šimpanzi, sa stotinama naučnika koji su proučavali materiju u toj ustanovi.
Pored njenog ogromnog korpusa dokumentarnih filmova, knjiga i članaka za Nacionalnu geografiju, Gudoline fotografije sa Flintom istakle su važnost očuvanja pojedinačnih životinja.
„Pre toga suština je bila u spasavanju vrste, jedinke nisu bile važne. Takvo naučno razmišljanje se tada promenilo", kaže Gudol.
Pogledajte video
Pregled iz 2021. godine američkog antropologa Majkla Lorensa Vilsona sumira mnoge nalaze istraživanja sprovedenih u Gombeu i odražava uticaj napora da se istraže šimpanze koje je ovde patentirala Gudol.
„Gombe je savršen primer za ono što je u međuvremenu postalo standardni pristup polju proučavanja primata: kolaborativno istraživanje, sakupljanje sistematskih informacija o identifikovanim pojedincima, praćenim tokom čitavih njihovih života", zaključuje on.
Danas kad gleda ovu fotografiju Gudol oseća nostalgiju.
„Podseća me na magično vreme kad sam poznavala svaku pojedinačnu šimpanzu jednako dobro kao članove moje porodice.
„Gledala sam Flintov razvoj od kada je bio majušno novorođenče do razmaženog derišta kome su uvek pomagali njegova starija sestra ili jedan od njegove starije braće ako bi neko od mladih slučajno (ili ponekad namerno!) pokušali da ga povrede.
„Ova slika me podseća na te najbolje dane mog života", kaže ona.
Bliskost Gudol i Flinta na fotografiji odražava i tadašnju kulturu, kaže Rajt, ističući da se naučnici sada drže podalje od životinjskih subjekata koje posmatraju.
„Ali ona je radila nešto što se nije radilo nikad ranije… Skidam joj kapu zbog toga. Njen rad je bio apsolutno revolucionaran."
Iznad svega, slika pokazuje iskrenu ljubav Džejn Gudol prema njenom subjektu, kaže Rajt.
„Vidi se toplina i privrženost prema vrsti koju proučava. Ima i ljubavi za Gombe - pronašla je svoje mesto."
Za Gudol, najfascinantnija je njena jednostavna bliskost sa Flintom.
„Pretpostavljam da je najprivlačnije za svet bilo to što to malo novorođenče pruža ruku sa tolikim poverenjem - prava bliskost čoveka i šimpanze.
„To je makar razlog zašto je slika toliko moćna za mene!".
Institut Džejn Gudol ističe da se fizički kontakt sa divljim životinjama više ne smatra primerenim i kaže da „ne podržava dodirivanje, interakciju ili veliku blizinu sa šimpanzama ili drugim divljim životinjama."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
