U našoj seriji pisama afričkih novinara, Ismail Einaše susreo se sa beračima maslina iz Afrike koji žive u bedi i rade za eksploatatore za malu platu u Italiji.
Gradić Kampobelo di Mazara na italijanskom ostrvu Siciliji nadnosi se nad drvorede maslina koji prekrivaju bujna zelena polja - dok farmerski kamioni zuje pored vas sa gajbicama prepunim zrelih zelenih maslina.
Ali nedaleko od ovog idiličnog prizora nalazi se nešto mnogo mračnije - prljavi priručni kamp koji liči na izbeglički logor.
Poznat kao „geto", ovo je dom stotina afričkih migrantskih farmerskih radnika, od kojih je većina iz Gambije, Senegala i Tunisa.
Takvi „getoi", u kojima su smešteni uglavnom afrički poljoprivredni radnici, postoje i u drugim delovima Italije, kao što je Pulja na jugu.
UN procenjuje da u poljoprivrednom sektoru zemlje radi između 450.000 i 500.000 ilegalnih migranata - oko polovina njene ukupne radne snage.
- Kako živeti od minimalca u Srbiji: „Odrekli smo se svega, da bismo imali za osnovno“
- Mora li šef da traži od zaposlenih da uključe kameru tokom video sastanka
- Zašto radni dan treba da bude kraći
„Kampobelo" na italijanskom znači prelepi seoski krajolik, a opet oko ovog kampa nema ničeg sem bede i jednosobnih koliba izgrađenih od odbačenih drvenih vrata, plastike i metala, kao što su stare konzerve maslina.
Stanovnici su nepoverljivi prema autsajderima i vrlo ih je malo spremno da govori kad dolazimo da ih posetimo.
Jedan Senegalac pere meso golim rukama u velikoj šerpi punoj prljave vode dok sprema ručak, drugi kolje ovcu, a treći hrani jagnjad mlekom iz plastične flaše za vodu.
Iza kampa je veliki otvoreni prostor ispunjen gomilama smeća i jedna priručna tuš-kabina koja može da se iznajmi za dolar., kao i kofa vode za dolar.
Ove građevine je podigao Bodža, gambijski migrant koji je odbio da otkrije prezime i koji se doselio ovamo 2017. godine.
On je isprva došao da radi u maslinjacima, ali je od tada iskoristio poznavanje stolarskog zanata da postane graditelj kampa.
On podiže kolibe koje se iznajmljuju radnicima za 100 dolara mesečno.
Ali stanovnici žive u sumornim uslovima: nema tekuće vode, nema kanalizacije i nema struje.
Za kuvanje i da bi se odagnala noćna hladnoća pale se vatre, kaže Bodža.
Rad tokom toplotnih talasa
Uprkos svemu, svake godine više od 1.000 migranata - bez zvaničnih papira - ispunjava neformalni kamp da bi od septembra do novembra radilo za crnoberzijanske eksploatatore berući masline.
Zemljoradnici ovde uzgajaju maslinu Nočelara del Beliče, koja se smatra jednom od najboljih stonih maslina na svetu.
Oni moraju da angažuju mnogo ljudi da bi ih brali rukama kako bi stigle do luksuznih restorana i supermarketa širom sveta.
Eksploatatorski sistem, poznat kao „kaporalato", znači da migranti ne rade direktno za zemljoradnike - a njihov ilegalni status znači da su neverovatno jeftini za firme, koje ih plaćaju i do 2 dolara na sat.
Bodža kaže da geto ume da bude opasno mesto - vidljivi su dokazi o rasturanju droge i seksualnim radnicama - a čak ni policija ne zalazi u kamp, koji je delimično izgoreo prošle godine, usmrtivši migranta Omara Baldeha i ostavivši hiljade drugih bez doma.
A opet je obližnji gradić Kampobelo di Mazara sablasno lišen stanovnika, njegove ulice prepune kuća preko čijih prozora su zakovane daske.
Sicilija je odavno mesto emigracije - njeni stanovnici odlaze da pronađu prilike za posao u severnoj Italiji i ostatku Evrope.
Noću grad stidljivo oživljava u nekoliko mesta na kojima se prodaje pica na parče i kafićima, gde tuniski i senegalski migranti sede ispred pušeći cigarete i pijući kafu.
Ljudi rade sve što moraju da bi preživeli u getu, kaže Bodža, kojem je suviše teško da govori o gubicima u požaru.
Da bi obeležili prvu godišnjicu od požara, afrički migranti su se prošlog meseca prošetali kroz Kamppobelo di Mazara sa italijanskim aktivistima tražeći bolje uslove za stanovnike kampa.
Jedan od onih koji su se pridružili protestu je bio Isa, gambijski migrant koji takođe nije želeo da otkriva prezime.
On živi u Pulji, gde je proveo dve godine u velikom getu Fođa, domu više od 1.500 migranata.
On se takođe žali kako se eksploatatori odnose prema afričkim migrantima - prisiljenim da rade po čitav dan na velikoj vrućini.
U junu 2021. godine, Kamara Fantamadi, dvadesetsedmogodišnji farmerski radnik sa Malija, umro je nakon što je brao paradajz na uzavrelom suncu u Pulji.
„Koliko god da je toplo, kad god odete u Pulju videćete Afrikance kako rade na farmama", kaže Isa.
Čak i najtoplijih dana kad temperatura dostigne čak 40 stepeni Celzijusa i migranti radije ne bi izlazili u polja, eksploatator im ne popušta i zove da kaže: „Isa, gde si ti, zašto ne dolaziš na posao?"
On dodaje: „Morate da se probudite i idete da radite, bez obzira koliko je toplo."
To pokazuje koliko afrički migranti izvlače deblji kraj sve gore klimatske krize kroz koju prolazi Italija.
Sicilija je epicentar evropskih toplotnih talasa, gde su najveće temperature na kontinentu zabeležene 2021. godine sa 48 stepeni Celzijusa.
Mustafa Džardžu, dvadesetčetvorogodišnji portparol Udruženja gambijske zajednice u glavnom gradu Sicilije Palermu, kaže da je ironija ta da mnogi od onih koji uspeju da pređu opasni Mediteran do Evrope rade to da bi pobegli od nedostatka prilika za posao usled klimatskih promena u Africi.
„Ne mogu da opstanu bez nas"
Pre pandemije, ekspert UN-a govorio je javno o eksploataciji farmerskih radnika „u sofisticiranom italijanskom prehrambenom sistemu" i osudio kako se migranti bez dokumenata „ostavljaju u limbu".
Italijanske vlasti tvrde da je proteklih godina bilo pokušaja da se zaustave eksploatatori.
Sistem je proglašen ilegalnim 2011. godine, a 2016. je postao krivično delo za koje farmeri mogu da završe u zatvoru ako se oslanjaju na eksploatatore, mada se čini da zakon ne važi za migrante bez dokumenata.
Tokom pandemije, vlada jeste izdavala radne dozvole hiljadama ilegalnih migranata da bi pomogla farmerima da izađu na kraj sa nestašicom radne snage.
Ali sa dolaskom nove ultradesničarske vlade prošlog meseca, vlada zabrinutost da se više neće razmatrati nove olakšice za migrante bez dokumenata.
Senegalski radnik bez dokumenata, koji je želeo da ostane anoniman i koji je radio mnogo godina kao sezonski zemljoradnički radnik širom Toskane, došao je u Siciliju ove godine kad je čuo da može da zarađuje 60 dolara dnevno.
Nestašice radne snage i posledice kovida dovele su do malog porasta visine nadnica.
Njegova dvanaestočasovna smena počinje u 06:00 ujutro, a on očekuje da će zarađivati 5 dolara po gajbici maslina koje ubere.
Zacrtao je sebi cilj da ubere najmanje 10 dnevno.
Rad je težak, vreo i neumoljiv, ali to je jedini posao dostupan imigrantima poput njega, kaže on.
On smatra da Italijani nisu ni svesni koliko su važni migranti za ovu gastronomsku zemlju:
„Oni ne mogu da opstanu bez nas - mi im uzgajamo hranu."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
