Ko je bio Gavrilo Princip: Borac za slobodu ili terorista?

Devetnaestogodišnji učenik koji je povukao oroz možda je promijenio tok istorije

8205 pregleda 51 reakcija 51 komentar(a)

Lik Gavrila Principa viđa se često na majicama ili grafitima, Foto: Sean Gallup

28.07.2023. 09:32h

Gavrilo Princip, mladić sa imenom anđela u hrišćanskoj religiji koji nosi dobre vesti i prezimenom snažne poruke.

U Srbiji junak, navijačima jedna od ikona, za neke huligane u Beogradu maska iza koje se kriju tokom nereda, kreatorima desničarskih modnih brendova inspiracija, levičarima jedan od istomišljenika, za mnoge širom sveta već decenijama terorista, za pojedine Bošnjake i Hrvate ubica koji je unazadio zemlju.

I borac za slobodu i zločinac.

„Istorijski, on je duh, maglovita ličnost.

„Za razliku od ostalih istorijskih ličnosti od Julija Cezara do Ilona Maska, koje imaju pisma, dnevnike, slike, beleške sa sastanaka, bilo koju vrstu istorijskih izvora koje ih opisuju, on nema i zato ga je teško definisati", kaže Tim Bučer, britanski novinar koji je objavio knjigu „Okidač: U potrazi za ubicom koji je svet doveo do rata", za BBC na srpskom, za BBC na srpskom.

Prošao je čitav vek i jedna decenija od Prvog svetskog rata, ispisane su hiljade stranica, snimljene serije i filmovi, a i dalje postoje polemike ko je odgovoran za početak najvećeg krvoprolića u dotadašnjoj istoriji.

Svi su saglasni da je rat počeo posle Sarajevskog atentata, kada je 28. juna 1914. Gavrilo Princip, Srbin iz Bosne, ubio austrijskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju u prestonici tada aneksirane Bosne i Hercegovine.

Mesec dana kasnije, Beč je Beogradu poslao ultimatum i ratne trube ubrzo su se začule širom Evrope.

Terorista ili borac za slobodu

Devetnaestogodišnji učenik koji je povukao oroz i možda promenio tok istorije, preminuo je nekoliko godina kasnije u zatvoru.

„Moramo o ovakvim stvarima da mislimo iz različitih perspektiva, jer su borac za slobodu i terorista obično ista osoba.

„Ali Gavrilo Princip nije bio poput Osame bin Ladena, on je želeo da ubije jednog čoveka predstavnika vlasti, a ne civile, nije hteo da deca leže sa otkinutim udovima, da njihove majke ili trudnice vrište u tržnim centrima, ništa od toga", kaže Kristofer Klark, profesor istorije sa Kembridž Univerziteta, za BBC na srpskom.

Klark je ranije tvrdio da Princip jeste terorista, ali je promenio mišljenje.

Kako je izjavio u intervjuu 2014. za Radio Slobodna Evropa, bio je terorista samo u tadašnjem značenju te reči - želeo je nasilne akcije protiv predstavnika vlasti.

A njegov čin je bila stvar čisto političkog nasilja, čak je bio prestravljen što je ubio Sofiju, dodaje.

„I na sudu je plakao zbog toga i nije se pretvarao, jednostavno nije mogao da se suzdrži."

Drugi metak je bio namenjen generalu Oskaru Poćoreku, omraženom upravitelju Bosne i Hercegovine, koji je bio u istom automobilu sa vojvodom i suprugom tokom atentata.

I Tim Bučer smatra da je za Principa pojednostavljeno reći da li je bio terorista ili ne, jer se mora uzeti istorijski kontekst vremena u kom je živeo.

„Bio je sanjar, borac za slobodu koji je čitao knjige i sanjao o nečemu što dotad nije postojalo, a to je sloboda od kolonijalizma.

„Nacionalizam je bio skoro novina 1914. jer su nacionalne države u svetu nov koncept.

„Većina država u Africi, Aziji i Južnoj Americi su i dalje bile pod vlašću kolonijalnih sila", dodaje u razgovoru iz Južne Afrike.

Princip je rođen 1895. u selu Obljaju kod Bosanskog Grahova u siromašnoj porodici sitnih zavisnih seljaka - kmetova.

Posle završene osnovne škole, kao dobar đak, seli se u Sarajevo na dalje školovanje.

Kao mladić, ovaj Srbin se priključuje grupi Mlada Bosna čiji je cilj oslobođenje od Austrougarske i postaje južnoslovenski nacionalista.

„To je važno, jer je to bosanska grupa - nije ni srpska, ni hrvatska, ni modernim jezikom rečeno bošnjačka ili muslimanska", napominje britanski novinar i istraživač.

Početkom 20. veka, Bosna i Hercegovina je deo Austrougarske.

Posle Berlinskog kongresa 1878. Austrougarskoj je dozvoljeno da okupira ovu zemlju kako bi pojačala uticaj na Balkanu, što je izazvalo nezadovoljstvo domaćeg stanovništva.

„Za tih 30-40 godina, ljudi su pokušavali da pričaju, to su smatrale starije generacije, da je rešenje u pregovorima.

„Ali mlađe generacije postanu frustrirane i na kraju se okrenu ekstremizmu", kaže Bučer.

Ovaj naučnik uporediće Principa sa Nelsonom Mendelom, južnoafričkim pripadnikom nacionalnog pokreta za oslobođenje.

„Ne mislim da je Princip bio terorista više nego što je bio Nelson Mendela ili neko od irskih ideologa u Dablinu ili katalonskih sanjara u Španiji.

„Naravno, centralna vlada će to očajnički nazvati teroristom, ali objektivno, on nije koristio teror da zastraši ljude, već je javno pucao u političku ličnost, što nije terorizam", kaže britanski novinar.

Pogledajte video: Nacistički logor u kojem je nekad tamnovao Gavrilo Princip

Okidač za rat

Ono što Princip jeste bio, saglasni su i Bučer i Klark, jeste zupčanik koji je pokrenuo ogromnu mašineriju za početak Prvog svetskog rata.

„On je veoma važan jer je imao ulogu okidača.

„Nije uzrok, ali jeste okidač", kaže Bučer.

Princip nije mogao da zna da će događaj sa ćoška ulice pokraj Miljacke imati svetski značaj, ali „takva je istorija", dodaje.

„On je bio prvi zamah leptira, koji će na kraju stvoriti tornado.

„Postoji veliki raspon između krila leptira i promene temperature vazduha koja će dovesti do tornada, ali je Princip bio na početku toga", kaže Bučer, naglašavajući značaj istorijskog konteksta za tumačenje bilo kog događaja.

Prelaz vekova je označio snaženje nacionalnih pokreta i boraca za slobodu širom sveta.

Princip je osuđen zbog ubistva na maksimalnu kaznu zatvora i umro je sa 23 godine od tuberkuloze u zatvoru u tvrđavi Terezin, nedaleko od Praga.

I danas bi bio osuđen za ubistvo, ocenjuje Bučer, ali je pitanje da li bi moglo da mu se sudi za ratni zločin pred Međunarodnim krivičnim sudom, jer bi to bila primena modernih standarda na sasvim drugačije društveno uređenje.

„On je živeo kao žrtva ratnog zločina, bio je civil pod kolonijalnom okupacijom strane sile, što je direktno protiv međunarodnog prava usvojenog posle 1945.

„Kad vidimo kontekst u kom živi, pitanje je da li možete da primenite današnje zakone - tamo su od civila ubirali poreze, a nisu im davali ništa zauzvrat, ni obrazovanje, imali su ograničene mogućnosti, kršila su im se ljudska prava, očekivalo se da seljaci ostanu kmetovi, a to je feudalizam, to nije moderna država", napominje Bučer.

Deo ljudi i danas u Bosni i Hercegovini smatra da je Principovo delo unazadilo zemlju, posebno iz redova Bošnjaka i Hrvata, koji su u ono vreme bili naklonjeni Austrougarskoj.

„Apologete Beča kažu `oni su mislili na nas, pravili su puteve i železnicu, sve vrste modernosti, koje nismo imali pod Otomanskim carstvom`.

„Sve nacionalnosti koje sada žive u Bosni i Hercegovini i Srbi gde god da su, treba da budu ponosni na gerilce", uveren je Bučer, govoreći o Mladobosancima.

Odmeravanje snaga velikih sila

Ubistvom Franca Ferdinanda koji se zalagao za mir, otvorena su vrata da ratoborniji u Beču preuzmu kormilo.

„Franc Ferdinand nije mnogo voleo Srbe, imao je predrasude kao i ostali Austrijanci prema njima, ali je želeo mirno rešenje", kaže Klark.

Načelnik austrougarskog generalštaba Franc Konrad Hecendorf, koji je podsticao rat, mogao je da pređe sa reči na dela, dodaje on.

Ravnoteža među velikim silama bila je potpuno poremećena, a radi se o vremenu velikih kolonijalnih sila koje su želele drugačiju raspodelu teritorija.

Srbi su imali veliki uspeh u Balkanskim ratovima, odakle vojska izlazi iscrpljena, ali sa proširenom teritorijom na takozvanu Staru Srbiju, gde su i Kosovo, Raška oblast i Makedonija.

Rusija se sve više približava Beogradu, što izaziva paniku u Beču.

„Postoji mnogo delova slagalice uzroka, čitava pozadina koja je i regionalna i geopolitička", kaže Klark.

Tu podseća na težnju Britanije da obuzda Nemačku, koja u to vreme zauzima značajnu teritoriju srednje Evrope,

Dok u Britaniji raste nepoverenje prema Rusiji, Francuzi 1913. odobravaju Rusiji najveći zajam i istoriji za izgradnju železnica i modernizaciju ruske armije.

Uz to, Nemačka je voljna da rizikuje i uđe u rat, jer sumnja u dugoročne šanse za uspeh.

„Možete odabrati 11 država koje su odgovorne za početak rata", kaže autor knjige „Mesečari: Kako je Evropa krenula u rat 1914."

„Da li su Nemci bili paranoidni, agresivni imperijalisti? Da.

„Da li su bili agresivniji od ostalih velikih sila? Ne", dodaje britanski profesor.

Kao jednu od najagresivnijih velikih sila, kao i tada najmoćniju u svetu, navodi Veliku Britaniju.

„Oni nisu postali najmoćniji u svetu jer su govorili: Good morning, how are you chap? (Dobro jutro, kako ste, momci?)

„Moć su dobili ubijanjem ljudi, korišćenjem oružja i ratne mornarice i to rade manje-više tad već 200 godina", navodi Klark.

„Ovo nije fini svet gde se svi lepo slažu dok ne uđe neki ludi psihopata u park.

„Ovo je komplikovani kontinent, sa mnogo nemirnih i nasilnih velikih sila koje odmeravaju snage", kaže istoričar.

Ostaje pitanje da li bi rata bilo da nije bilo Gavrila Principa, jer je kriza i na Balkanu i među velikim silama koje su priželjkivale novi poredak, bilo i ranije, pa do sukoba tih razmera nije došlo.

Julska kriza

Pucanj u Sarajevu bio je početak takozvane Julske krize, tokom koje su velike sile tražile saveznike i pravile ratne kombinatorike.

Austrougarska je želela da obezbedi savezništvo sa Nemačkom.

Rusija je rešila da interveniše ako dođe do austrijsko-srpskog sukoba, a uključivanje Rusije značilo je da rat neće ostati lokalni i samo na Balkanu.

Mesec dana posle atentata, 28. jula, Austrougarska je objavila rat Srbiji.

Originalni dokument objave rata Austrougarske Srbiji nalazi se i čuva u Državnom arhivu Austrije, a Unesko je 2015. godine na predlog Arhiva Srbije doneo odluku o upisu Telegrama objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta", pisala je Politika.

Ubrzo Rusi mobilišu trupe, te Nemačka objavljuje rat Rusiji 1. avgusta, a Britanija Nemačkoj 4. avgusta 1914.

Ipak, niko nije mogao da predvidi gde će tačno to sve odvesti.

„Nisu mogli da vide koliko bi bilo opasno ako bi krenuli u ovu strašnu vežbu odmeravanja snaga, nisu mogli da vide koliko će biti stradalih.

„A pre toga, bombardovanje Srbije od Austrougara krajem jula, to je bila najveća samoubilačka poruka u istoriji carstva", kaže Bučer.

Podseća da se rat vodio i na moru, gde je britanska Kraljevska mornarica sprečila da stiže hrana u luku Hamburg.

„Nemci su gladovali, deca su gladovala, majke su jele jezike od cipela", napominje.

Tokom Prvog svetskog rata, Britanija je koristila pomorsku moć da izgladni Nemačku i Austrougarsku, držeći u blokadi neprijateljske luke i stopirajući dovod zaliha iz ostatka sveta, navodi se na sajtu Imperijalnog ratnog muzeja.

Broj žrtava Velikog rata zasenio je sve prethodne - poginulo je ili preminulo 8,5 miliona vojnika, a procenjuje se da je od bolesti, gladi ili u masakrima nastradalo 13 miliona civila, podaci su enciklopedije Britanika.

Sa karte Evrope obrisana su četiri velika carstva: Austrougarska, Rusija, Otomanska imperija i Nemačka.

Mir 1918. na Balkanu će doneti novu zajedničku državu Južnih Slovena, ali samo 21 godinu kasnije usledio je novi svetski rat, sa još katastrofalnijim posledicama.

Veza sa Crnom rukom i Apisom

Kada je Bučer objavio knjigu, u medijima je govorio kako je početak rata pogrešno tumačen, zapravo pojednostavljen.

Tražio se krivac za rat i pronađen je, za jedne, u srpskom dečaku, ili u Beogradu, za mnoge u Nemačkoj.

A u stvari su, kaže, moguće „svi bili odgovorni".

Mlada Bosna, organizacija kojoj je Princip pripadao, sarađivala je sa grupom srpskih oficira Ujedinjenje ili smrt, poznatijom kao Crna ruka, na čijem čelu je bio obaveštajac Dragutin Dimitrijević Apis.

Crna ruka je 1903. u Beogradu izvršila Majski prevrat kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga, a na vlast dovedena dinastija Karađorđevića.

Ciljevi ove tajne revolucionarne organizacije, sastavljene od oficira i nekadašnjih zaverenika, bili su nacionalno oslobođenje i ujedinjenje teritorija na kojima su živeli Srbi.

Apisov najbliži čovek Voja Tankosić jeste snabdevao Mladobosance oružjem, ali im on nije obezbedio naoružanje za konkretan atentat.

Iako je tokom istrage Apis preuzeo odgovornost za Sarajevski atentat, istoričar Mile Bjelajac smatra da to nije tačno, već da je samo sticajem okolnosti dao saglasnost.

„Da je Apis organizovao, on ne bi poslao nekog ko ne zna da puca i ko prvi put u životu baca bombu, već bi poslao komite Bosance koji su bacili stotine bombi i pucali ko zna koliko puta", rekao je Bjelajac ranije za BBC.

Više o Crnoj ruci i Apisu čitajte u zasebnom tekstu.

Na sličnom tragu je i Bučer.

Tvrdi, na osnovu svih izvora koje je pročitao pripremajući knjigu, da nema dokaza o povezanosti Principa i Apisa.

„Kao istoričari, moramo se baviti proverenim činjenicama, a ne pričama iz druge ruke, glasinama, insinuacijama.

„Ne postoji definitivan istorijski izvor koji povezuje Principa sa Crnom rukom i Apisom, ali je interes Beča bio da napravi tu vezu", napominje Britanac, dodajući da su pokrenuli opsežnu istragu da ih povežu, ali da nisu ništa našli.

„Da li to dokazuje da veza nije postojala? Ne.

„Ali, kao istoričari, moramo prepoznati kontekst: različite strane su imale sopstveni interes, koji se mora imati na umu kada se ocenjuje hladne glave, smireno i na osnovu činjenica", napominje.

Odnos Srbije prema istoriji

Iako je dugo teret započinjanja rata bio pripisivan Srbiji baš zbog Sarajevskog atentata i Srbina koji je ispalio metak, Kristofer Klark danas kaže da „Srbi ne treba da se stide Principa".

Ovaj britanski istoričar, za sebe ističe da ima irske korene.

Irci su se, kaže, za nezavisnost borili i silom: što Britanci zovu terorizmom, za Irce je borbe za slobodu.

Principov postupak nije bio, smatra, terorizam u modernom shvatanju, jer je želeo da ubije vladara zemlje koja ih je okupirala, ali na njegovoj meti nisu bili civili.

„Princip je bio nevini mladić sa idealima. Nije imao devojku, nije pio.

„Mnogo je razmišljao o Srbiji i voleo je taj etnos.

„Živeo je u Austrougarskoj, ali mu se sviđala ideja buduće Velike Srbije koja bi napredovala i rasla poput Dušanovog carstva".

Dušan, srednjevekovni vladar iz dinastije Nemanjića, upravljao je skoro 25 godina kao kralj, a potom i kao car najvećom državom koju je jedan srpski vladar imao u istoriji.

Pod upravom ovog „cara Srba, Grka i Arbanasa" našle su se teritorije današnjih Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Srbije, Kosova, Albanije, Severne Makedonije i Grčke.

„Princip je sanjao o cilju većem od samog sebe i dao je život za to, što je izvanredna hrabrost", dodaje Klark.

I on naglašava da se svaki deo istorijske slagalice sagleda kroz širu sliku.

„Moja želja je da Srbi nađu neki lagodniji odnos prema prošlosti koji nije ili euforično dodvoravanje herojima ili prokazivanje izdajnika.

„Umesto toga, treba priznati da postoje dobre i loše stvari i da treba da se pomirimo sa tim", kaže Klark, navodeći primer robovlasništva koje je obeležilo deo britanske istorije.

Princip danas

Danas je Princip poput lika iz Harija Potera koji može da se pretvori u bilo šta, ocenjuje Bučer.

„Dakle, bio je bosanski državljanin, oni mogu da ga oblikuju i usvoje.

„Bio je Srbin, srpski nacionalista bi mogao da ga usvoji. Kao socijalistu, marksistički čitalac istorije mogao bi da ga usvoji kao klasnu ličnost koja se bori protiv imperijalne figure", nabraja Bučer.

Mnoge prodavnice u Srbiji nude majice i dukserice sa likom Gavrila Principa, neke imaju i kapuljače sa njegovom maskom.

Stigao je čak i na neka pakovanja narkotika.

To što ga prisvajaju srpski nacionalisti, koji njegov lik nose i istetoviran na rukama ili ispisuju agresivne i fašističke grafite uz njegovo ime po beogradskim pijacama, nema veze sa istorijom, napominje Bučer, koji je više puta boravio i u Beogradu i na Balkanu.

„On je bio Bosanac, a ne Srbin.

„To je kao da kažete da je Adolf Hitler bio Nemac, a nije, bio je Austrijanac.

„Hitler je ekstremna nemačka fašistička nacionalistička ikona, ali ironično, nije bio Nemac", napominje Bučer.

Principovom delu se dive i umereniji ljudi u Srbiji, čak i levičari koji imaju antikapitalistički i antiimperijslistički sajt s njegovim imenom.

Kada je nedavno obnovljena njegova rodna kuća, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da „srpski narod neće zaboraviti Principovo junačko delo".

Ipak, u Beogradu i u 21. veku ima političara koji i dalje udaraju u bubnjeve etnonacionalizma, pomalo i etnofašizma, upozorava Bučer.

„Sasvim sam siguran da bi se Princip stideo Ratka Mladića, Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića i tog ekstremnog postkomunističkog nacionalizma i nasilja.

„Bila bi ga sramota, jer je on bio inkluzivni Bosanac koji je imao prijatelje muslimane i Hrvate i ponašao se prema njima kao jednakim, sanjao je o zajednici jednakih", kaže istraživač.

Mladić, general Vojske Republike Srpske, i Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine, osuđeni su na doživotne kazne zatvora za genocid i ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu.

Slobodan Milošević, predsednik Srbije i Jugoslavije, umro je u haškom pritvoru optužen za ratne zločine počinjene tokom devedesetih na prostoru Jugoslavije.

Zbog svega toga, Princip je za Bučera i danas moćna figura kao važna lekcija iz istorije.

„Istorija nije jednostavna, nije crno-bela, nije uvek ni jasna i morate zapamtiti suptilnosti i realnosti, a Balkan je sav u suptilnostima.

„Kažu `ne možete biti i jedno i drugo`, a bolna istina je da smo svi mi mešavina, svi ljudi - naša DNK je slika toga, koliko su niti isprepletane jedne oko drugih", zaključuje Bučer.

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: