Prijave opažanja NLO zagolicale su radoznalost Američke svemirske agencije NASA

Prvi put tokom skoro 76 godina koliko traje opsjednutost ljudi u Americi vanzemaljcima i navodima o letećim tanjirima, čudnim svjetlima i misterijama Oblasti 51, naučna zajednica konačno uzima stvar u svoje ruke

9189 pregleda 6 komentar(a)
Foto: Alamy
Foto: Alamy

Bio je to samo običan letački dan za Aleks Ditrih - dok se nešto nije dogodilo.

Šarajući nebo iznad spokojnog prostranstva Tihog okeana blizu San Dijega, poručnica bojnog broda Američke ratne mornarice je borbenim avionom F/A-18F super hornet išla na misiju za obuku sa kolegom koji je leteo drugim avionom.

A onda je čula pucketanje radija.

Bio je to operativni oficir na ratnom brodu USS Princeton, koji im je naredio da istraže sumnjiv objekat koji su muva u blizini.

U nekoliko navrata primećen je na visini od 24,2 kilometra, a onda bi iznenada počeo da pada do blizu iznad površine mora i navodno nestajao.

Kada su dva aviona stigla na poslednju poznatu lokaciju, blizu površine okeana, činilo se da je voda uzavrela.

Nekoliko trenutaka kasnije, Ditrih ga je spazila.

Bilo je to nešto beličasto, pravougaonog oblika, dužine oko 12 metara, što je lebdelo tik iznad vode.

Poput beskrilne kapsule, za koju je rekla da liči na bombone tik tak (tic tac).

Dok su mu se približavali, nestao je u jurišnom letu ka nebeskom svodu brzinom koja se činila nemogućom, za sobom ostavljajući staklasto prostranstvo mora.

To je bio zloglasni incident poznat kao Tik tak (Tic Tac) koji se dogodio 2004. godine.

Za njega se saznalo kada je Njujork tajms objavio procureli video snimljen naprednom opremom za praćenje na jednom od aviona.

Kasnije se proširio internetom.

Na snimku, čiju autentičnost je na kraju potvrdilo Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Američkih Država, vidi se objekat kako poput senke pravouganog oblika stoji naspram vedrog neba, a onda se neobjašnjivom brzinom naglo pomera ulevo i nestaje sa snimka.

Ovo je samo jedan od stotine čudnih događaja kojima su se zvaničnici pozabavili u poslednjih nekoliko godina.

Prvo je 2021. godine Vlada SAD-a objavila izveštaj o NLO, koji je, na razočaranje pojedinih, preimenovan u neidentifikovani anomalni fenomen (NAF), što bi trebalo da zvuči trezvenije.

Sad se čeka objava prve studije NASA o neidentifikovanim anomalnim fenomenima - što predstavlja promenu njenog stava o odrednici anomalno, koja je oduvek bila nejasna.

Za to vreme održava se javno saslušanje o ovim pojavama u Potkomitetu američkog Kongresa za pitanja nacionalne bezbednosti.

Prvi put tokom skoro 76 godina koliko traje opsednutost ljudi u Americi vanzemaljcima i navodima o letećim tanjirima, čudnim svetlima i misterijama Oblasti 51, naučna zajednica konačno uzima stvar u svoje ruke.

Ali kako među izmaštanim teorijama zavere prepoznati pojave koje zavređuju da se istraže?

Koja su to svojstva koja izdvajaju istinsku anomaliju od kineskog balona neobičnog oblika?

I zašto im istraživači konačno pridaju značaj?

Obrazac prijave opažanja

U leto 1947. godine, nova čudna histerija zahvatila je SAD.

Od Kalifornije do Mejna, od Mičigena do Teksasa, ljudi su počeli da prijavljuju da su na nebu spazili neobično oblikovane objekate, uglavnom ravnog oblika, poput diska.

Sve je pokrenuo pilot i poslovni čovek iz Ajdaha.

Jednog junskog popodneva, Kenet Arnold je u njegovom jednomotornom avionu CallAir A-2 tragao za oborenim vojnim avionom.

Odjednom je ugledao bljesak na 3.048 metara iznad Kaskadskih planina u državi Vašingtonu.

Devet objekata, sličnih divovskim reflektujućim plehovima za pitu, prevrtali su se, naginjali levo-desno i njihali, praveći razne formacije.

Arnold ih je posmatrao kako zuje s jednog kraja na drugi, i izračunao da mora da su jurili neverovatnom brzinom od oko 1.931 kilometara na čas (km/h), više nego dvostruko brže od tadašnjeg rekorda.

Ovo je bio početak obuzetosti letećim tanjirima u Americi.

Pre toga, pojava letećih tanjira u Zemljinoj atmosferi nije spomenuta nijednom ni u jednim novinama u SAD-u od 1770. godine od kada se štampani primerci arhiviraju.

To je podatak iz arhivske građe Kongresne biblioteke.

Ali od kada je Arnold prijavo incident, u narednih mesec dana prijavljeno je desetine sličnih opažanja širom zemlje.

I tako je ono što su stručnjaci nazvali izmišljotinom počelo da stvara paniku u celoj zemlji.

Upravo je to prvi izazov za proučavanje NAF - što više za njima tragamo ili čak o njima razmišljamo, izgleda da ih više i opažamo.

Uzmimo za primer nedavnu pandemiju kovid-19.

Kada su naučnici anlizirali broj prijavljenih opažanja NAF širom SAD-a, primetili su da je naglo porasto u periodu kada su ljudi bili zatvoreni u njihovim domovima.

Možda su ljudi samo više vremena provodili napolju, gledajući u nebo.

Ali istraživači nude i drugo objašnjenje - da je porast prijavljenih opažanja bio neposredni rezultat toga što su ih ljudi pomnije tražili.

Ovu pretpostavku potkrepljuje nedavno dobijeni podatak da je broj prijavljenih opažanja postepeno rastao posle svakog novog zaključavanja, što ukazuje da se i zainteresovanost povećavala u nedostatku drugih aktivnosti.

Ovo se takođe uklapa i sa saznanjem da broj prijavljenih opažanja NAF prati druge ekonomske trendove, kao što je recesija.

Mi smo jednostavno skloniji da se bavimo ovim sumnjivim objektima kada tražimo zanimaciju ili se ubijamo od dosade.

U međuvremenu, izveštaj američke vlade o NAF iz 2022. godine je otkrio da je broj prijavljenih opažanja naglo porastao od prvog izdanja 2021. godine.

Od tada su piloti i drugo osoblje prijavili više od 350 opažanja u samo godinu dana.

Poređenja radi, tokom prethodnih 17 godina obuhvaćenih prvim izveštajem, ukupno je prijavljeno 144 takva opažanja.

Štaviše, pojedini su ovaj trend nazvali „novo doba NAF-manije".

Promena gledišta

Međutim, za veoma mali broj NAF se ispostavilo da su zaista abnomarlni.

Od otprilike 800 prijavljenih opažanja koje NASA istražuje, do sada svega dva do pet odsto nije objašnjeno.

Prema rečima Dejvida Spargela, predsednika Simons fondacije i vođe tima NASA koji priprema još neobjavljenu studiju, mnoga takva opažanja se jednostavno mogu podeliti u dve kategorije.

Prva kategorija su svakodnevni objekti i događaji pod koju mogu da se podvedu baloni, dronovi, atmosferski fenomeni, i nepravilnosti u radu kamere.

Kadgod Spargel čuje o sumnjivom incidentu u kojem se pominju treptuća svetla, zna da je više nego verovatno da su od aviona.

„Mi treptuća svetla postavljamo jedino kada želimo da nešto bude primetno.

Tako recimo, kada Ukrajinci napadaju ruske rovove, ili Rusi napadaju ukrajinske gradove, ne stavljaju trepteća svetla na njihove dronove, niti na njihove vojne avione", objašnjava on.

NASA

Primer opažanja koja bi spadala u drugu kategoriju je nepromišljena izjava britanskog astronauta Tima Pika iz 2015. godine.

Tokom 186-dnevnog boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS), zurio je kroz okruglo prozorče i spazio je svetla koja se kreću u formaciji.

Prvo je video tri, zatim četiri… bio je, kako se kasnije prisećao u emisiji BBC-ja, „zbunjen", verujući da svedoči pojavi svemirskog broda vanzemaljaca.

Međutim, Pik je ubrzo shvatio da ipak nije gledao u daleki objekat, nego u sitne kapljice.

To je bio urin ruskog tima, koji je curio iz obližnje sonde, gde se mokraća reciklirala u pijaću vodu, i momentalno se zamrznuo i dobio oblik reflektujućih kristala.

Često nešto što je obično zna da se učini intrigantnim jednostavnim optičkim iluzijama, kao što su moć izmeštanja sebe u drugu stvarnost, što se desilo Piku.

Takvima iluzijama se Venera, koja je skoro veličine Zemlje, ali je udaljena 70 miliona kilometara, može pretvoriti u leteći svemirski objekat.

Slično, za sićušne čestice „svemirske peruti" koje nastaju kristalizacijom vode sa komadića izolacije (poput onih uočenih oko MSS u drugom incidentu), se mislilo da su vanzemaljski uljezi koji se približavaju horizontu.

Međutim, bez snimka sa druge kamere može biti izuzetno teško potvrditi prirodu ovih objekata.

Jednostavno nemate dovoljno podataka da biste mogli da zaključite da li su to male stvari u krupnom planu ili veće u daljini.

„Tako da mislim da ono što prvo treba da uradimo je da tražimo da NASA omogući prikupljanje i deljenje podataka boljeg kvaliteta", kaže Spergel.

Optimista je po ovom pitanju.

„Postoji tri do četiri milijarde mobilnih telefona na planeti koji prave dobre fotografije i mogu da zabeleže lokalno vreme, GPS lokaciju, lokalna magnetna polja, i gravitaciona polja, što predstavlja bogatstvo podataka", kaže on.

Spergel objašnjava da bi idealno bilo imati fotografiju objekta koga je smimilo nekoliko kamera u isto vreme.

To bi omogućilo istraživačima da potvrde da taj objekat zaista postoji, a ne da je nastao usled kvara optike na kameri, i da triangulacijom podataka sa kamera odrede njegovu udaljenost, mesto i brzinu.

Ovo je posebno važno, jer mnoga prijavljena opažanja NAF pominju neobjašnjiva ubrzanja.

Alamy

„Idealno bi bilo dopuniti ove podatke radarskim čime bi se dobili podaci o višestrukim talasnim dužinama i saznalo više o svojstvima objekta.

„Ali kako to biva u većini slučajeva, ako postoji više podataka o nečemu, to onda ispada nešto konvencionalno.

„Ali ono što je uzbuđujuće jeste mogućnost da je [bi moglo biti] to nešto što ne razumemo", kaže Spergel.

Sumnjivi objekat

U oktobru 2017. godine, astronomi na teleskopu pregleda i sistema brzog odgovora Pan-STARRS 1, drugim rečima na beloj kupoli gore među oblacima na planini Heleakali na Havajima, primetili su nešto čudno.

Misteriozni objekat za koji se kasnije ispostavilo da je ili oblika palačinke ili cigare, jurio je zapanjujućom brzinom - dovoljno brzo da je doša izvan našeg Sunčevog sistema.

Za početak, „Oumuamua" nije samo brzo putovala, nego i ubrzavala: do novembra, putovala je brzinom od oko 38,3 km/sek.

Ovo je bilo dodatno neobjašnjivo, jer objekat nije ostavio rep.

Inače, komete obično ubrzavaju kada prođu Sunce - pogonjene isparavanjem leda koje stvara njihov rep.

Naučnici su bili zbunjeni.

Da li je to samo neobična kometa? Ili je možda nešto drugo?

Uvaženi teoretičar fizike Avi Loub, profesor nauke na Univerzitetu Harvard, ukazao je da bi to mogla biti sonda koju je na Zemlju poslala napredna vanzemaljska civilizacija.

Od tada nosi zvanje „lovac na vanzemaljce."

Alamy

Iako postoji opšta saglasnost da je Oumuamua najverovatnije bio prirodni objekat, posebno neobična kometa, imala je sve osobine NAF-a u dobroj nameri.

Ali ipak ne ispunjava u potpunosti Spergelove standarde za dokazivanje postojanja vanzemaljske civilizacije.

Da bi istinski bio zadivljen, trebalo bi mu nešto što ne može biti objašnjeno našim trenutnim saznanjima o ponašanju kometa i asteroida.

Nešto super, ultra brzo.

„Kada bismo videli nešto, [poput] objekta koji ulazi u Sunčev sistem upola sporije od brzine svetlosti, i onda uspori, to bi bilo prilično zadivljujuće", kaže Spergel, napominjujući da je brzina kretanja Zemlje oko Sunca 10.000 puta manja od brzine svetosti.

Spergel to postavlja u vremensku osu.

Većina zvezda oko našeg Sunčevog sistema je značajno starija ili mlađa od našeg Sunca, najmanje milijardu godina.

Pretpostavljajući vremenski period otprilike jednak onom tokom kojeg smo se mi od majmuna razvili u nekog ko je sposoban da sebe pošalje u svemir, život negde drugo bi mogao da liči ili na složene mikroorganizme, poput onih koji su otkriveni u stenama starim milijardu godina u autbeku (Outback - divljina u Australiji), ili na civilizacije koje su toliko nezamislivo napredne i čije tehnologije su daleko izvan našeg poimanja.

„Dobro je razmišljati o tome šta 100 miliona godina znači.

„Ako nekome ko je živeo 1923. godine pokažete tehniku, avione i automobile i druge stvari današnjice, biće zadivljen, ali ne i zapanjen.

„Ako biste doveli nekog iz 1023. godine, pomislio bi da smo svi veštice.

„Hiljadu godina je veliki korak za tehnologiju.

„A 100 miliona godina je 100.000 takvih koraka", kaže Spergel.

Novo otkriće

Naravno, NASA ne očekuje da stvarno otkrije dokaze o posetama pametnih vanzemaljaca, mada još postoji ta mogućnost.

Naprotiv, izveštaj je prilika da se prouči nebo i istraži šta se u skorije vreme dešavalo oko Zemlje.

Time su obuhvaćeni i retki vremenski fenomeni, a o pojedinima se vekovima govorkalo, dok naučnici konačno nisu potvrdili njihovo postojanje.

Alamy

Pretpostavite da su „vilenjaci", veliko eletrično pražnjenje koje gornju atmosferu Zemlje obasjava čudnim crvenim tačkicama i prugama, svetlucave nebeske meduze.

Oni se obrazuju iznad olujnih oblaka, a njihovo opažanje se prijavljuje još od 1886. godine.

Na kameri su konačno uhvaćeni 100 godina kasnije, 1989.

Šta je uzrok njihove pojave i danas je zagonetka.

„Postoje pojedine začuđujuće stvari za koje ljudi nisu verovali da postoje", kaže Spergel.

Objašnjava da su naučnici sumnjali u postojanje duhova uprkos svedočanstvima ljudi.

„Bilo je potrebno da se naprave kamere velike brzine da im se dokaže", kaže on.

Nije u pitanju samo radoznalost.

Svaki vazdušni fenomen o kome se ne zna dovoljno može predstavljati opasnost za satelite ili avione.

„Fenomen koji me je iznenadio je veliki broj balona i dronova u vazduhu.

„A broj njih, naročito dronova, ubrzano raste", kaže Spergel.

„Pojedini mogu predstavljati opasnost za avijaciju i moraju se pažljivo pratiti da se one izbegnu", naglašava on.

Ostvarenje bilo kakvog napretka, bilo u pogledu neobičnih vremenskih fenomena ili prijava opažanja mogućeg svemirskog broda vanzemaljaca, svodi se na visokokvalitetne podatke.

Danima čkiljenja u zrnaste fotografije mogućih letećih tanjira ili u mutne slike sumnjivih objekata na nebu uskoro bi konačno mogao doći kraj.

Ali NASA je svesna da hitno mora da destigmatizuje pojam NAF.

Kada se posle incidenta tik tak avion Aleks Ditrih vratio na brod, prema kasnijim izjavama kolega, svi na brodu su već čuli za događaj i bilo im je vrlo smešno.

Oba pilota su godinama bili zatrpani pozivima na razgovor i postali su poznati, mada nisu želeli toliku pažnju.

Ovo je prilično često iskustvo.

Na prvom sastanku NASA o NAF, Nikola Foks, administrator saradnik u Direktoratu naučne misije, govorio da je bilo razočaravajuće što su članovi tima koji priprema studiju već dobijali uvrede na internetu zbog njihovog istraživanja, koje stoji na putu napretku nauke i obeshrabljuje druge da se bave istom oblašću.

„Nadam se da će jedan od ishoda studije biti manje verovanja u teorije zavere", čaže Spergel.

Pojedini misle da je tako oduvek trebalo da bude.

Upravo onako kako je Kenet Arnold rekao medijima u junu 1947. godine.

„Da sam ja na čelu zemlje i da neko prijavi nešto neobično, sigurno bih voleo da o tome nešto više saznam".



Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Bonus video: