Plesačica bešumno klizi po podu prekrivenom tatami prostirkom, sa grančicom pocrvenelih cvetova javora u desnoj ruci.
Dugi rukavi njenog kimona ukazuju na to da je ona furisode, gejša početnica.
Iza nje, na podu sedi onesan (starija gejša) u žutosmeđem kimonu, dok u varirajućem ritmu prebira krupnom klinastom trzalicom po šamisenu sa tri žice.
Uobičajena scena iz distrikta Gion u Kjotu, pomislili biste.
Ali ovo je više od 500 kilometara na severozapad, u Nigati, istorijskom lučkom gradu na zapadnoj obali Honšua.
- Ne pipajte gejše
- U fotografijama: Kako Japan obeležava Dan odrastanja
- Japan promenio zakonsku definiciju silovanja, podignuta starosna granica za stupanje u seksualne odnose
Tradicija gejši u Nigati datira unazad više od 200 godine, sve do perioda Edo (1603-1867) kad je grad bio velika luka na Kitemaebunu (bukvalni prevod, „brodovi koji putuju na sever"), plovnom putu koji je povezivao Osaku sa Hokaidom.
Taj put su svake godine prevaljivale hiljade teretnih brodova.
Kao prestonica najveće oblasti za proizvodnju pirinča u Japanu, Nigata je postala najprometnija luka na obali Japanskog mora/Istočnog mora.
Ali u ranom periodu Meiđi (1868-1912), Nigata je bila među najbogatijim, najnaseljenijim delovima zemlje.
U gradskoj četvrti Furumači nikao je živopisni distrikt za zabavu kako bi udovoljio nebrojenim bogatim trgovcima i drugim posetiocima.
Gejše (ili gejgi, po lokalnom dijalektu) počele su da nastupaju u Furumačiju, u mnogim njegovim čajdžinicama, ozašikijima (banketne sale) i rjoteijima (luksuzni restorani).
U klijentelu su spadali političari, pa čak i članovi carske porodice.
Godine 1884, u Furumačiju je nastupalo skoro 400 gejgi.
Nobuko, onesan koja je na šamisenu svirala varirajuću pesmu dok je učenica plesala, gejgi je u Furumačiju poslednje 64 godine.
Ona se priseća kako je zabavljala slavne goste, poput princa Takamacua, brata cara Hirohita, i Kakueija Tanaku, premijera od 1972. do 1974.
Kao i sve gejše, Nobuko se oslovljava samo po imenu.
„Princ je bio veoma srdačan", prisetila se ona.
„Stalno je zbijao šale. Nisam sigurna da li smem ovo da pomenem, ali igrao je madžong sa starijim gejšama. Gledala sam ih dok sam služila sake i čaj."
Iako su aktivnosti gejši prestale tokom Drugog svetskog rata, brzo su ponovo zaživele posle.
Iako nikad nisu dostigle vrhunac iz najslavnijih godina, one i dalje nude uvid u tradicionalno formalnu japansku kulturu i umetnost.
Za razliku od turistima pretrpane oblasti za gejše u Kjotu, Furumači je jedan od retkih delova Japana u kojima putnici i dalje mogu da uživaju u autentičnom okruženju tradicionalnog hanamačija iliti Cvetnog grada, kako se oblasti sa gejšama nazivaju.
„Danas čovek to verovatno može da iskusi samo u Kjotu, Kanazavi [prestonici prefekture Išikava] i Furumačiju", rekao je Aritomo Kubo, član osoblja u Furumači Kagai klubu, koji pomaže da se očuva tradicionalni ulični izgled Furumačija održavanjem njegove stare arhitekture.
„Štaviše, mnogi rjotei restorani Furumačija su originalna zdanja, koja datiraju iz 19. veka", dodao je on.
Furumači ima dodatnu prednost što mnogi od njegovih rjoteija primaju prve posetioce, dok mnoge druge slavne oblasti sa gejšama zahtevaju preporuku redovnih mušterija.
Nigata je takođe dom škole tradicionalnog plesa Ičijama, stila koji jedinstveno praktikuju gejgi iz Nigate i koji je osnov lokalnih nastupa više od 100 godina i proglašena zaštićenom kulturnom baštinom.
Gejše izvode ovaj plesni stil dok pevaju pesme kao što su „Nigata Okesa", koju su u Nigatu doneli mornari ploveći trgovačkom rutom Kitamaebun.
Međutim, uz rast popularnosti televizije, bioskopa i drugih oblika zabave, potražnja za gejšama drastično je opala.
S kraja sedamdesetih, broj gejgi iz Furumačija pao je ispod 100.
Godine 1985, ostalo je samo njih 60.
Budući da se nove učenice nisu prijavljivale od kraja šezdesetih, najmlađa gejgi u Furumačiju bila je u tridesetim.
U to vreme je mnogo manje mladih žena zanimalo da posvete osam godina života učenju osnovnih veština gejši - šamisen, pevanje, ples, maniri.
Shodno tome, broj novih učenica nije uspevao da ostane u koraku sa brojem penzionisanih gejši.
Uz to, za razliku od Kjota - prefinjene prestonice Japana više od 1.000 godina (794-1868) - zabita Nigata je mesto koje posećuje vrlo malo turista, dodatno ograničavajući potražnju za nastupe gejši.
A već osamdesetih, nedostatak posla naterao je mnoge rjoteije da zatvore.
- Tetoviranje u Japanu: Od jakuza, preko navijača do hipstera
- Japan je bio budućnost, ali je zaglavio u prošlosti
- Šta je „suši teror" u Japanu
Međutim, došlo je do izvesnog poboljšanja 1987. godine, kad je jedno preduzeće odlučilo da pomogne da se tradicija gejši u Nigati održi u životu.
Rjuto Šinko je postala prva japanska kompanija za regrutaciju gejši, sa ciljem ne samo da obučava nove gejgi već i da služi kao posrednik, povezujući ih sa rjoteijima i drugim lokalima.
Potpomognut sponzorstvom 80 lokalnih kompanija, Rjuto Šinko sklapa ugovore sa gejgima kao stalno zaposlenim radnicama na punoj plati, obezbeđujući im zdravstvenu zaštitu i druge povlastice.
Oni se nadaju i da će ukazati na problematiku i podstaći turizam preko prodaje suvenira kao što su majice, kalendari, lepeze i čak sake na kom je naslikana Furumači Gejgi.
Jui - učenica koja je plesala na tatami prostirci - jedna je od novoregrutovanih.
„Prijavila sam se nakon što sam završila srednju školu. Ovo mi je tek deveta godina", kaže ona.
„Počela sam da učim japanski tradicionalni ples dok sam još bila mala. To znači da su mi se već mnogo dopadali kimonoi i zvuk japanskih klasičnih instrumenata."
Rjuto Šinko je u tradicionalni svet gejši uveo inovativni pristup.
Ukinuo je pravilo obaveznog penzionisanja posle stupanja u brak i pozvao porodice, žene i turiste kako bi proširio publiku u odnosu na tradicionalnu japansku mušku klijentelu.
Danas gejgi iz Furumačija plešu i podučavaju o svojoj kulturi na konvencijama i nastupaju na venčanjima, ali i na sahranama, gde izvode omiljene pesme pokojnika.
Iako je prilično uobičajeno videti gejgi na ulicama Furumačija, kako hoda do rjoteija ili na svoje časove, posetioci u gradu mogu da rezervišu mesto u rjotei restoranu i gledaju ih kako nastupaju ili da se upute na jedan od mnogih godišnjih festivala koji se održavaju u Nigati tokom čitave godine.
Kompanija je takođe osmislila nove načine za zabavu savremenu publiku koja nije upoznata sa tradicijom gejgi.
Na primer, taruken je igra adaptirana iz igre Kamen, papir, makaze u kojoj mušterije ustanu i igraju sa gejšama.
Onaj ko izgubi mora da popije šolju sakea.
Budući da je Nigata jedan od glavnih proizvođača sakea u Japanu, taruken donosi dodatnu prednost promovisanja lokalne verziju.
„Mušterije su nekada bile redovni gosti i znali su kako da nas vode", kaže Nobuko.
„Često bi započinjale pevajući tradicionalne pesme, a gejgi bi sledila njihov primer, svirajući šamisen i plešući na njihovu pesmu. To je bilo pre karaokea. Mušterije su danas uglavnom nove i moraju da budu vođene. Taruken je dobar način da se zabave."
- Bušido: Knjiga koja je promenila imidž Japana
- Slepa žena izrađuje tehnologiju za opšte dobro
- Japan nema kante i đubretare - u čemu je tajna čistoće
Međutim, krhki oporavak Furumačija pretrpeo je novi udarac kad je izbila pandemija korona virusa.
U mesecima posle maja 2020. godine, kad je japanska vlada proglasila vanredno stanje, preporučujući ljudima da izbegavaju barove i restorane, broj banketa u ozašikijima je opao za 90 odsto.
Trenutno u Furumačiju ima samo 24 gejši.
„Nikad nisam doživela ovako nešto. Pandemija je bila kao nevidljivi rat", kaže Nobuko, koja je doživela da gejgi scena preživi čak dva velika zemljotresa.
„Posle zemljotresa, Rjuto Šinko je razaslao gejše po bolnicama i staračkim domovima da nastupaju besplatno, da bi oraspoložile pacijente. Čak ni to nismo mogli za vreme pandemije."
Ali onda je Rjuto Šinko smislio ingeniozno savremen način da spase vekovnu gejgi kulturu: onlajn kraudfanding.
Postavili su ambiciozni cilj od 10 miliona jena (oko 76,000 evra) i vremenski rok od samo 52 dana (od 10. maja do 30. juna 2021.) da ga ostvare.
Neverovatno, ali premašili su cilj za samo 11 dana, sakupivši 15 miliona jena, koje je priložio širok dijapazon ljudi željnih da sačuvaju ovaj suštinski deo japanske kulture.
Na kraju su sakupili neverovatnih 30 miliona jena (oko 222.000 evra).
U svetlu ove navale podrške iz naroda, ima razloga da se na budućnost gejgi u Japanu gleda sa optimizmom.
„Osećam da će gejgi ostati iste, ali bi naše mušterije mogle da se promene", kaže Nabuko.
„Mnogo je neizvesnosti pred nama… Moramo biti spremne da se prilagodimo bilo kakvom novom zahtevu."
Šta god donosila budućnost, Nobuko ne žali ni za čim u svojoj karijeri, iako ona nije bila njen izbor.
„Bila je to ideja moje majke. Ona je bila gejgi u svom rodnom mestu. Imala sam mnogo braća i sestara, tako da pretpostavljam da je razlog bio finansijske prirode."
Nobuko se seća kako su je često prekorevali stariji tokom njenih pripravničkih dana, ali to je nikada nije odvratilo od sveta gejgi.
„Da li postoji neki drugi posao koji vam pruža priliku da upoznate toliko mnogo ljudi, poput premijera, i razgovarate sa njima na ravnoj nozi?", kaže ona.
„Nikad nisam srećnija u životu nego kad upoznajem goste i učim od njih."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
