Tamo gde su ogromni delovi zemlje nekada bili bogati životom, sada su crne i tinjajuće ruševine, desetkovane vatrom.
Za samo 12 dana, 135.000 hektara zemlje izgorelo je u južnoj Evropi pošto su požari izbili sredinom jula.
Najgore su pogođene Italija i Grčka, između ostalog ostrva Rodos, Krf i Sicilija.
Šumski požari, praćeni jakim vetrovima i toplotnim talasom sa temperaturama većim od 40 stepeni Celzijusa, ostavili su spaljenu zemlju, najmanje 40 ljudi je poginulo, a hiljade drugih je bilo primorano da napusti domove.
Na suprotnoj strani Mediterana, ogromni požari u Alžiru i Tunisu odneli su desetine života i doveli do masovnih evakuacija.
- Kanaderi: Vodeni bombarderi koji se bore protiv šumskih požara u Evropi
- U Beogradu za pola sata palo kiše kao za mesec dana, u Hrvatskoj strahuju od poplava
- Nova normalnost: Zašto je ovo leto toliko toplo
Dok će domovima i životima uništenim plamenom trebati vremena da se oporave, postoje i pitanja o tome kako će se staništa koja su spaljena obnoviti, posebno sa sve većom pretnjom od novih šumskih požara koji se dešavaju svake godine zbog klimatskih promena.
Šumski požari su oduvek bili deo životnog ciklusa mediteranskih ekosistema, ali suočeni sa sve većim, intenzivnijim požarima, mogu li oni da nastave da se dižu iz pepela ili smo svedoci trajne promene mediteranskog pejzaža?
„Mediteranski ekosistemi su dizajnirani da gore", kaže Dženi Vilijams, viša prostorna analitičarka u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Kjuu, Londonu, u Velikoj Britaniji.
Vilijams koristi daljinsko detektovanje, poput dronova ili satelitskih snimaka, za mapiranje promena u vegetaciji posle šumskih požara.
Oni su, kaže ona, važna i prirodna pojava.
U stvari, bez požara neke vrste bi prestale da postoje.
„Mnoge vrste biljaka imaju tvrd omotač na semenu koji se ne oslobađa dok se vatra ne zapali, tek posle požara, dobijete tu ogromnu eksploziju sadnica", kaže ona.
Mediteran i drugi regioni širom sveta sa sličnom klimom, smatraju se žarištem biodiverziteta.
Zauzimaju pet odsto površine Zemlje, ali sadrže 20 odsto njenog biljnog sveta.
Ovi regioni, koji se mogu naći ne samo oko sredozemnog basena, već i u Australiji, Kaliforniji, Južnoj Africi i Čileu, dele neobičan klimatski režim blagih, vlažnih zima i toplih, suvih leta i ponavljajućih požara koji mogu čak i povećavati biodiverzitet.
Jedna nedavna studija pokazala je da je veći biodiverzitet povezan sa većim pirodiverzitetom.
„Pirodiverzitet je varijabilnost u režimu požara - njegova učestalost, intenzitet", kaže Adam Pelegrini, vanredni profesor botaničkih nauka na Univerzitetu Kembridž.
On istražuje osobine koje omogućavaju biljci da se nosi sa vatrom i kako promene režima požara utiču na ekosisteme i njihovu sposobnost da se oporave.
„Vatra menja uslove ekosistema, jer odmah posle požara možete imati više svetlosti, zemlja može biti toplija, pepeo može učiniti zemlju alkalnijom.
„Različite vrste su prilagođene ovim različitim uslovima", kaže on, navodeći primer obronka brda u Grčkoj, gde se možda i može videti mozaik područja u različitim fazama oporavka.
Smatra se da su tokom miliona godina mediteranske biljke evoluirale kako bi preživele požare razvijajući osobine koje im pomažu da se prilagode tim uslovima.
Tkiva mnogih drveća otporna su na vatru, u obliku debele kore, koja mogu čak i sama da obrezuju mrtve grane.
Neke biljke čuvaju vodu u sočnim tkivima, dok koreni drugih ostaju živi ispod zemlje samo da bi ponovo niknuli posle vatre.
Seme otporno na toplotu takođe je u zemljištu čekajući priliku da raste.
Pogledajte i ovaj video
Šumski požari mogu da uklone mrtvu koru, drvo i lišće sa tla kako bi nove sadnice mogle da opstanu i rastu.
„Netaknute šume u velikoj meri štite same sebe, ograničavajući protok vazduha, smanjujući vetar koji prolazi, a ako se radi o zatvorenoj šumi sa krošnjama, očekujete prodore do 10 metara za požar, kada se gasi jer se ne kreće dovoljno brzo.
„Jednom kada vatra zahvati malu aleju, može da izgori duž tih hodnika, što se dešava sve više, iz godine u godinu, a praznine postaju sve veće i stanište nema vremena da se popuni i zaštiti", kaže Vilijams.
I dok mnoge adaptacije otporne na vatru mogu pomoći biljkama da prežive površinske požare nižeg intenziteta, one mogu da se bore kada se suoče sa žestokim požarima koje izazivaju suša i vetrovi.
Temperature u najintenzivnijim šumskim požarima mogu da pređu 1.100 stepeni Celzijusa.
Kada ekosistemi gore prejako ili prečesto, ne mogu se efikasno obnoviti.
Sada globalno zagrevanje takođe preoblikuje evropske piroregione.
Za mesta gde je vatra prirodni deo ekosistema, požari izazvani klimatskim promenama mogu se prilično razlikovati od prirodnih režima požara.
Sezona ekstremnih požara postaje sve duža, češća i sve nepredvidljivija.
Sve veći broj naučnika veruje da povećanje učestalosti, intenziteta i obima požara nadmašuje kapacitet ekosistema da se oporavi.
U zavisnosti od vrste i brzine rasta, vegetaciji je potrebno između 25 i 250 godina da dostigne zrelost.
Čaparalnom staništu južne Kalifornije može biti potrebno 30 do 60 godina da se vrati u zrelost posle požara, dok se kanadski borealni i umereni šumski ekosistemi oporavljaju brže, za oko 10 godina, podaci su jednog istraživanja.
Ali kako se interval između požara skraćuje, ovaj oporavak postaje teže postići.
Osim toga, kada šume ponovo rastu posle spaljivanja, one su manje, mlađe i suvlje nego ranije, tako da je njihov kapacitet skladištenja ugljenika smanjen.
Kako se jačina požara povećava, oštećuju se dublji slojevi tla, oslobađajući vekovima star „nasleđeni ugljenik".
Požari visokog intenziteta takođe mogu oštetiti zemljište, izazvati eroziju i sprečiti apsorpciju vode, što sve dovodi do gubitka biodiverziteta.
Neki ekosistemi se nikada ne oporave.
- Šta su klimatske promene? Stvarno jednostavan vodič
- Obaraju se klimatski rekordi: Šta čeka Zemlju
- „Uputstvo za preživljavanje čovečanstva": UN izveštaj o klimatskim promenama
Tako studije u montanskim šumama Stenovitih planina u Americi upućuju na to da će se oni sve više pretvarati u travu i žbunje jer im šumski požari oduzimaju drveće u svetu koji se zagreva.
Mediteranski ekosistemi su posebno ugroženi.
Mnoge mediteranske vrste zavise isključivo od klijanja semena posle požara za oporavak.
Prema jednoj nedavnoj studiji, ovo je možda najranjivija adaptacija na požar.
Dakle, da li smo svedoci promene mediteranskog pejzaža ili ovi ekosistemi imaju moć da se oporave?
Možda i jedno i drugo, kaže Vilijams.
„Mediteranski ekosistemi su dizajnirani da gore. Mislim da se mogu oporaviti, ali prve dve do tri godine će izgledati drugačije.
„Izgubili su mnogo svog tla i prirodne zaštite i verovatno gledamo na oko 15 godina za bolju vrstu oporavka i verovatno će biti drugačije, nova normalnost", dodaje.
U ovoj promenljivoj klimi, Vilijams kaže da će stvari morati da se uravnoteže.
„Neke vrste se možda neće vratiti i to bi mogao biti novi poredak stvari.
„Promena se uvek dešava - i nije nužno loša", dodaje.
Ona se nada da ćemo u budućnosti ponovo videti potpuno funkcionalne ekosisteme, pružajući sve vitalne usluge ekosistema.
Prirodnoj regeneraciji možemo pružiti ruku pomoći tako što ćemo početi malim koracima, radeći sa lokalnim stanovništvom, dodaje.
Umesto pošumljavanja velikih razmera koje nije uspelo, Vilijams preporučuje „malo na mnogo mesta" kako bi se ubrzao oporavak ovih jedinstvenih pejzaža.
Pogledajte kako su gorele šume na Rodosu
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
