Ovog leta, neki od najvećih britpop bendova su ponovo na turneji.
Grupa Palp se na festivalima u Evropi najavljuje kao glavna zvezda, a Blur je imao dva trijumfalna koncerta na londonskom stadionu Vembliju - mestu na kojem ranije nisu ni mogli da sanjaju da nastupaju, čak ni na vrhuncu slave 1990-ih.
Igrom slučaja, bendovi su se reformisali u godini kada britpop slavi 30. rođendan.
Niste morali da budete na koncertima da biste znali pesme: Parklife, Common People, Supersonic, Connection, Girl From Mars, Animal Nitrate.
Brtipop scena je često bila definisana kao odgovor na sumornu samoozbiljnost američkog grandža, sa bendovima koji su se svesno oslanjali na tradiciju melodičnog britanskog popa zasnovanog na gitari koji su utemeljili Bitlsi i začinjavali je elementima glema i pank roka.
- Gde su i koliko nam danas znače zaboravljeni nosači zvuka - kasete
- Svađa svih svađa: Priča o „viktorijanskom pesničenju" braće Galager tokom snimanja čuvenog albuma
- Ijan Kertis, pevač grupe Džoj Divižn - smrt će nas rastaviti
- Kako je Kezz postala prva izvođačica iz Srbije na najvećem britanskom festivalu Glastonberiju
Termin britpop skovao je novinar Stjuart Mekoni u dugoj raspravi o stanju gitarske muzike u aprilskom izdanju časopisa Selekt 1993. godine.
U članku sročenom kao ljutito pismo upućeno frontmenu Nirvane Kurtu Kobejnu, Mekoni je napisao: „Dosta je bilo! Jenkiji idite kući! I ponesite vašu bednu grandž odeću i lenje bendove opsednute samim sobom.
„Nećemo kariranu odeću. Želimo negužvajuću sintetiku (crimplene), glamur, duhovitost, i ironiju. Vreme je za domaću gardu. Ovo su, Kurte, momci koji će zaustaviti tvoju malu igru: Sued, Sent-Etjen, Palp, Denim i Auters. Bendovi koji imaju ponos!".
To je svakako bio poziv na ujedinjenje, ali scena nije odmah zaživela - možda i zato što je Mekoni insistirao da ove bendove pored britpopa nazove i „The Crimplenests".
Sued su napravili prvi korak sjajnim debi albumom 1993. godine, koji je sav bio u stilu glem gitara i seksualne androgenosti.
Ali bendovi ovog pokreta su zaista zasijali godinu dana kasnije.
U periodu od dve nedelje, Blur je objavio Parklife, Oejzis je objavio debi singl Supersonic, a Palp revolucionarni album His 'N' Hers.
Sledećih nekoliko godina, indi bendovi su vladali top listama kao nikada ranije.
Do 1996. svih pet nominovanih za najbolji album na Brit nagradama imalo je vezu sa britpop scenom.
Oejzis su pobedili svojim drugim albumom What's The Story (Morning Glory), ali je konkurencija bila jednako vredna nagrade - Palpov Different Class, Blurov The Great Escape, Stanley Road Pola Velera i The Bends grupe Rejdiohed. (Rejdiohed je uvek bio malo odvojen od britpopa, delimično zato što su proveli mnogo vremena na turnejama u SAD, a uvek su ciljali mnogo više od mesta na britanskim top listama).
Iste godine, bitka Blura i Oejzisa za vrh muzičkih lista bila je vest i na BBC-ju, u vreme kada je rok muzika bila vest u informativnim programima samo ako je neko umro.
Tada je dva miliona potražilo karte za koncert Oejzis u Njubortu.
Britpop je toliko jasno dominirao muzičkim pejzažom da su se bendovi osećali otpornim na metke.
„Osećao sam se kao da mogu da uletim u saobraćaj i da će se automobili odbijati od mene", priseća se Grejem Kokson iz Blura.
„Verovatno sam to i probao."
A onda, tek što je došao, britpop je nestao.
U novoj seriji BBC Saunds, Uspon i pad britpopa, Džarvis Koker objašnjava kako je sve pošlo naopako.
„[Britpop] je imao tu euforiju kada je pomislio: 'Da, mi smo ta šmrkava deca i konačno stižemo na glavnu binu," kaže on.
„Tada su svi previše pili i ujutru su bili mamurni, a onda, naravno, ljudi ne žele da kupuju ploče mamurnih ljudi.
„Onda su se pojavile Spajs Girls i Robi Vilijams i uradili neke iste stvari, ali bez mrzovoljnih faca.
„Ljudi koji kupuju ploče - i ja ih uopšte ne krivim - samo su pomislili, u redu, hajde da se rešimo ovih sumornih faca. I to je bio kraj."
- Veštačka inteligencija pomogla u obradi poslednje pesme Bitlsa, kaže Pol Makartni
- Revolucija u stilu i stihu: Četiri decenije od prvog albuma Discipline kičme
- Kako se Beograd seća Tine Tarner, rokenrol kraljice i njenih koncerata
Njegova analiza ima smisla.
Sazrevanje britpopa je pratila dosada i depresija.
Pesma grupe Palp This Is Hardcore govori o zaboravu srednjih godina i neizbežnosti smrti.
Blurov istoimeni album iz 1997. favorizovao je zvuke lo-faj američke gitare u odnosu na živopisnost zvuka Trejsi Džeks i Kantri Hausa.
Oejzisov Be Here Now bio je, po rečima Noela Galagera, „zvuk gomile momaka na koki u studiju, koji… [psovka]".
„Raspadnuti bendovi prave krš ploče", kaže Stiv Lamak, koji zajedno sa Džo Vajli vodi emisije o britpopu, oživljavajući duet koje je imao uticaj kroz emisiju Večernji program Radija 1 1990-ih.
Voditelj podseća na grupu Elastika, čiji je debi album objavljen za Deceptive - producentsku kući koju je osnovao 1993. godine.
„Bili su zaista kao Backstreet Kids popa, bili su bezobrazni i sarkastični, kul i veoma verodostojni. A njihov debi album bio je jedan od najboljih u to doba.
„Ali od prvog dana, uvek su bili traženi. Svi su želeli deo njih. Bili su jedan od retkih britanskih bendova koji su postigli neku vrstu uspeha u Sjedinjenim Državama.
„I dve godine kasnije, oni su potpuno mrtvosani psihički i fizički.
„Nije bilo predaha u to vreme i verovatno ih je radio adrenalin. A kada su ostali bez adrenalina, posezali su za svačim što je moglo da im da energiju za rad. I ukratko, jednostavno, prestaje da bude zabavno, zaista. Ali čak i kada prestane da bude zabavno, očekivanja od njih ne prestaju."
On detaljno opisuje kako su vežbe za drugi album benda bile „bolno spore" i da se članovi ne bi pojavljivali na snimanju pesama, često nedeljama.
Kada je ploča konačno snimljena, nazvali su je The Menace (Napast) - i pesme su bile beskrajno mračnije i uznemirijuće od sladunjavog materijala na njihovom debi albumu.
„Zaista mi ih je bilo žao", kaže Lamak, „jer su se, uprkos naporima mnogih da ih usmere, potpuno izgubili.
„I nisu bili jedini, jer su taj nivo uspeha i posledični pritisci doveli do ovog naleta, ako ne ciničnih ploča, onda albuma koji ogoljuju duše ljudi koje su oprani u mašini za veš muzičke industrije, i osećali su se kao da su okačeni na štrik da se osuše".
U sličnom položaju našao se i Dejmon Albarn.
„Imao sam neku čudnu epizodu kada sam hodao ispod puta A12", kaže on u podkastu.
„Odjednom izgleda da ćete ostvariti sve o čemu ste ikada sanjali i imao sam pravi... nazovite to napadom panike ili tako nešto.
„To je ostavilo posledice godinama. Bilo je prilično teško živeti sa tim, pogotovo što se sve ubrzalo. Bilo mi je teško, iskreno."
Za mnoge najveće zvezde britpopa, zabava je bila gotova.
Ali Vajli veruje da je pokret ostavio važno nasleđe.
„Zaista nije bilo mnogo ženskih bendova, ali mislim da su žene koje su bile na sceni tada ostavile trajni uticaj na druge devojke koje su slušale radio i shvatile da bi mogle da nabave gitaru, mogle su da počnu da prave muziku... i mislim da je to zaista, zaista važno."
Vajli kaže da bi danas bilo nemoguće napraviti nešto slično britpopu, pošto je muzička industrija previše rasuta da bi se spojila oko bilo kojeg određenog zvuka.
„Čitav model se potpuno promenio i izdavačke kuće su izgubile mnogo kontrole, pa je možda to bilo poslednje uraaaa.
Govoreći u podkastu, Noel Galager kaže da je britpop „na neki način ponovo bio apsorbovan u sistem" i da su ga velike izdavačke kuće reciklirale.
„Posle onoga što je postalo poznato kao britpop, završavate sa bendovima poput Busted with the Les Paul [gitarama] i svim tim.
„Oni na neki način rokaju, sviraju instrumente na neki svoj način, ali to je čista treš pop muzika".
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.
Bonus video:
