Mahom dečaci, uglavnom iz grada, često sa većim brojem krivičnih prijava, obično za krađe i nasilničko ponašanje, uz prisutne poremećaje mentalnog zdravlja - tako pojednostavljeno izgleda foto-robot dece mlađe od 18 godina koja dođu u sukob sa zakonom u Srbiji.
Stručnjaci kažu da je među njima, posebno kada se radi o mlađima od 14 godina, veoma malo onih koja učine najteža krivična dela.
„Jednom u nekoliko godina desi se da dete mlađe od 14 godina počini ubistvo i veoma je važno da se ovome posveti velika pažnja", kaže Nada Šarac, rukovoditeljka Odeljenja za profesionalnu obuku u Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu.
Pažnja društva okrenula se ka maloletnicima koji počine najteža krivična dela posle tragedije u školi „Vladislav Ribnikar", kada je dečak K.K. ubio deset drugova i školskog čuvara.
- Šta je potrebno da se zajednica oporavi posle masovne pucnjave - američko iskustvo
- Hoće li prisustvo školskih policajaca smanjiti nasilje u školama u Srbiji
- Zašto se posle dve masovne pucnjave pojavljuju pretnje neke dece da će učiniti slično
Ministarstvo zdravlja postavilo je pitanje šta raditi sa decom koja nisu krivično odgovorna, kao što je to bio slučaj sa dečakom koji je počinio masovno ubistvo.
Odgovor je bio da treba dopuniti Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Ove dopune, između ostalog, podrazumevaju da bi deca mlađa od 14 godina koja počine neko od najtežih krivičnih dela i koja su zbog „ispoljenih mentalnih smetnji opasna po zajednicu" mogla biti smeštena u psihijatrijsku ustanovu, na neodređeno vreme.
Pri tom im se može zabraniti kontakt i sa članovima porodice.
„Predložene mere nisu restriktivne, već su mere lečenja za nekoga ko može biti opasan po sebe i druge", rekla je ministarka zdravlja Danica Grujičić.
Ipak, pojedini dečji psihijatri, psiholozi, nevladine organizacije upozoravaju da predložene izmene krše niz međunarodnih konvencija i Ustav Srbije.
Oni dodaju da se ovim izmenama otvara mogućnost da se psihijatrijsko lečenje nametne deci kojoj nije potrebno jer zločin nisu počinila zbog mentalnog poremećaja.
„Psihijatrija služi za lečenje.
„Ona nije zatvor, niti je zamena za ono što pravno-kazneni sistem nije rešio", kaže Tamara Džamonja Ignjatović, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Iz Ministarstva zdravlja nisu odgovorili na pitanja BBC na srpskom.
Zašto se menja zakon?
Ministarstvo zdravlja saopštilo je da je neposredni razlog za izmene zakona masovni zločin koji se desio u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar".
„Nakon toga se videlo da u postojećim zakonskim aktima, u Zakonu o mentalnom zdravlju iz 2013. godine, nije rešeno šta raditi sa decom koja nisu krivično odgovorna", navedeno je na sajtu Ministarstva.
Izmenama se predviđa da u psihijatrijsku ustanovu može biti smešteno dete koje nije krivično odgovorno, a koje je počinilo teško krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora od najmanje deset godina.
Takva dela uključuju ubistvo, silovanje i razbojništva u određenim situacijama.
U predlogu izmena navodi se da bi se u ustanovu smeštala deca koja „zbog ispoljenih mentalnih smetnji predstavljaju ozbiljnu opasnost za društvo".
Dečji psihijatri međutim upozoravaju da su „mentalne smetnje" suviše širok termin, koji, ako ostane u zakonu, može dovesti do zloupotreba.
„Ovako napisan, jedini kriterijum za smeštaj u psihijatrijsku ustanovu je pretpostavljena ozbiljna opasnost za druga lica", stoji u prigovoru koji je na nacrt Zakona uputilo Društvo za dečju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke (DEAPS).
Oni objašnjavaju da „dete može biti opasno, ali ne i mentalno poremećeno, već naučeno ili trenirano da bude opasno".
Prof. dr Miodrag Stanković, potpredsednik DEAPS-a, kaže da zakon mora jasnije da definiše šta se podrazumeva pod „mentalnom smetnjom".
Uz to, dodaje, mora se napraviti razlika između krivičnih dela koja su počinjena pod uticajem nekog mentalnog poremećaja, koji psihijatrija može i treba da leči, i onih krivičnih dela kod kojih to nije slučaj.
„Deca koja imaju halucinacije i sumanute ideje ne mogu sopstvenom voljom da kontrolišu te bolesne uticaje na svoje ponašanje.
„Psihički poremećaj ne dozvoljava da deca mogu da organizuju svoje ponašanje na planski način u skladu sa realnošću. Ponašanje takve dece je najčešće upadljivo i lako se razlikuje od uobičajenog", kaže Stanković.
Na drugoj strani nalaze se, dodaje, deca koja su u stanju da isplaniraju sopstvene postupke, razumeju moguću kaznu, ali i da planiraju da prikriju svoja krivična dela.
„Njihovim postupcima upravljaju kriminogeni motivi i neizgrađene moralne norme, a ne bolest.
„Ta kriminogena ponašanja ne zahtevaju nužno psihijatrijsko lečenje, već prvenstveno psihosocijalne intervencije od strane društva", navodi sagovornik BBC na srpskom.
Ako bi ovakva deca bila smeštana u psihijatrijske ustanove, kaže profesor, onda se vraćamo u 18. vek, kada su kriminalci i mentalno oboleli bili zajedno zatočeni.
„Mi ne možemo da lečimo nekoga ko nije bolestan.
„Mora se pronaći neko drugo rešenje koje ne podrazumeva da menjamo medicinu na način na koji se ne može promeniti."
Pored DEAPS-a, prigovor na nacrt zakona podneli su i pojedini psiholozi zaposleni u zdravstvu.
Psihološkinja Tamara Džamonja Ignjatović, koja je zajedno sa kolegama uputila prigovore, kaže da psihijatrija kao služba ne može da preuzme kazneno-popravnu ulogu.
„Ne sporimo dobru nameru i ne sporimo da je potrebno da zajednica bude bezbedna.
„Međutim, potrebno je naći institucije u kojima će biti moguća rehabiltacija i krivično odgovornih i krivično neodgovornih maloletnika", kaže Džamonja Ignjatović.
Potreba za novim ustanovama
Društvo dečjih psihijatara ne odbacuje u potpunosti predložene izmene.
Oni ističu da je Srbiji zaista neophodno da obezbedi smeštaj za decu koja su počinila krivično delo „pod uticajem velikih psihičkih poremećaja i koja ne mogu kontrolisati svoje rasuđivanje, emocije i ponašanje".
U ovom trenutku, ne postoje takve ustanove.
Takođe, u Srbiji ne postoji nijedan subspecijalista dečje forenzičke psihijatrije koji bi mogao da radi sa ovom decom.
Profesor Stanković ističe da se godinama unazad upozorava da je Srbiji potrebna forenzička dečja psihijatrija, koja bi bila formirana kao posebna ustanova i gde deca ne bi dolazila u kontakt sa vršnjacima sa drugim mentalnim problemima koja nisu počinila krivično delo.
Za odrasle pacijente, koji učine krivično delo pod uticajem poremećaja, takve ustanove postoje.
Sagovornik BBC naglašava da treba voditi računa o zbrinjavanju dece kojoj je potreban neki vid psihijatrijskog tretmana, a koja se trenutno nalaze u domovima ili maloletničkom zatvoru, i čije mentalno zdravlje može biti dodatno ugroženo.
Kršenje konvencija
Pored prigovora zdravstvenih radnika, više nevladinih organizacija upozorilo je da se predloženim izmenama krši Ustav Srbije, drugi zakoni, ali i međunarodne konvencije koje je Srbija potpisala.
Po njihovom mišljenju, posebno je problematično što se ovim izmenama omogućava da dete bude zadržano u psihijatrijskoj ustanovi neograničeno vreme, i što je moguće zabraniti mu kontakt sa članovima porodice.
Oni u ovim tačkama vide dokaz da je zakon usmeren ka „represiji" a ne lečenju.
Ovakav nacrt „restriktivniji je od režima u kojem se mogu naći starija deca koja su krivično odgovorna za svoja dela", podsećaju iz NVO sektora.
Oni su zatražili od Ministarstva zdravlja da još jednom razmotri odredbe Nacrta i ponovo otvori javnu raspravu o njegovom tekstu.
„Organizacije civilnog društva će o sadržini Nacrta obavestiti međunarodna nadzorna tela, tj. Komitet za prava deteta i Komitet za prava osoba sa invaliditetom, kao i odabrane specijalne izvestioce UN za ljudska prava, i zatražiti njihovu reakciju", navelo je više NVO u zajedničkom saopštenju.
Nakon upućenih prigovora tokom javne rasprave Ministarstvo zdravlja objavilo je da je prihvatilo neke od primedbi.
Iz ministarstva međutim nisu odgovorili na pitanje BBC na srpskom koje su primedbe usvojene i kako izgleda tekst zakona koji ide u dalju proceduru.
Ni nevladine organizacije koje su uputile prigovore tokom javne rasprave ne znaju koje su primedbe usvojene, rečeno je BBC na srpskom u Beogradskom centru za ljudska prava i DEAPS-u.
Porodični problemi i impulsivne odluke
Tokom 2022. godine skoro 8,000 dece u Srbiji bilo je u sukobu sa zakonom zato što je postojala sumnja ili je bilo dokazano da su počinili krivično delo.
Među njima, 855 dece je bilo mlađe od 14 godina, dok su ostali bili stariji, odnosno imali su između 14 i 18 godina.
Profesor Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Aleksandar Jugović kaže da postoje male razlike između dve starosne grupe kad se pogleda iz kakvog okruženja deca dolaze.
„Problemi u porodičnim odnosima su u najvećem broju slučajeva dominantan faktor", navodi Jugović.
On međutim dodaje da postoji jedna specifičnost, a to je da se u grupi dece starije od 14 godina nalaze i oni koji se pridružuju kriminalnim grupama.
„Kako je jačao organizovani kriminal, tako smo videli i uključivanje maloletnika u kriminalne grupe, što je retka situacija za decu ispod 14 godina.
„Kriminalne organizacije ih zloupotrebljavaju i koriste za prenos droge ili oružja, neke oblike krađa, jer ta deca nisu u evidenciji policije", kaže Jugović.
Kao i Nada Šarac, i Jugović objašnjava da deca mlađa od 14 godina retko čine najteža krivična dela.
„Kod dece koja su mlađa od 14 godina, a koja naprave teška krivična dela, najčešće se radi o dubokim porodičnim problemima i, vrlo je moguće, nekim oblicima poremećaja ličnosti.
„Ako imamo krivično delo koje se ponavlja, ako se radi o iživljavanju i nasilju, onda često nađemo teške probleme u razvoju deteta, poput porodičnih problema i nekih odlika ličnosti koja se baš tad formira", kaže Jugović.
On objašnjava i da veoma mali broj dece počini krivično delo sa jasnom namerom, uz određeni stepen organizacije, promišljeno.
„Što su deca mlađa, češće se donose impulsivne odluke u trenutku, podstaknute konfliktom, pritiskom grupe, željom za dokazivanjem", dodaje Jugović.
Krivična (ne)odgovornost
Dete koje je mlađe od 14 godina, ma šta uradilo, nije krivično odgovorno prema postojećim propisima.
Jedina mera koja bi u tom slučaju mogla da se primeni jeste da centar za socijalni rad pozove porodicu i dete na razgovor.
„Pri tome nema nikakve prisile ako se oni ne odazovu.
„Koliko ja znam, roditelji se ipak odazivaju", kaže Jugović.
Nada Šarac objašnjava da centri za socijalni rad sami malo šta mogu da učine.
„Centar za socijalni rad nema mogućnosti produbljenog rada ni sa porodicom, ni sa decom.
„Centar pruža usluge procene i planiranja, a druge usluge socijalne zaštite može pružati samo u okviru posebne organizacione jedinice, ako dobije licencu za pružanje određene usluge i ako u lokalnoj zajednici nema drugog ovlašćenog pružaoca usluge socijalne zaštite", kaže Šarac.
Ona objašnjava da centar može da uputi porodicu i dete na druge usluge u zajednici.
„Problem je što mi te usluge i danje nemamo razvijene", ističe sagovornica BBC na srpskom.
Ona navodi da je veoma važno da se u budućnosti razviju sociozdravstvene usluge koje bi bile dostupne deci koja se nađu u sukobu sa zakonom.
U pitanju su usluge koje podrazumevaju psihološku podršku, pomoć u obrazovanju, preventivne preglede.
Za razliku od dece koja su mlađa od 14 godina, starija deca mogu se suočiti sa kaznama.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela predviđa niz mogućih kazni: od izvinjenja oštećenom, humanitarnog rada, redovnog pohađanja škole, do vaspitnih mera poput odlaska u popravni dom.
Tokom prošle godine, u neki vid ustanove upućeno je 150 dece.
Uz to, stariji maloletnici (deci uzrasta od 16 do 18 godina) mogu biti poslata i u maloletnički zatvor ako je za počinjeno delo predviđena kazna duža od pet godina zatvora.
U 2022. godini sedmoro maloletnika poslato je u zatvor.
Jugović objašnjava da većina dece u adolescenciji prevaziđe probleme u ponašanju i da kasnije kao odrasli ne dolazi ponovo u sukob sa zakonom.
„Između 20 i 30 odsto ponavljaju krivična dela i nakon punoletstva", dodaje Jugović.
Ko su deca koja dolaze u sukob sa zakonom?
Deca koja dođu u sukob sa zakonom uglavnom su iz grada, mahom su dečaci, i dve trećine njih ima više od jedne krivične prijave, pokazalo je istraživanje koje je obuhvatilo 246 dece iz cele Srbije.
Većina njih beleži neuspeh i beži iz škole, dok je nešto manji procenat u konfliktu sa vršnjacima i ima problem sa kontrolom besa i ljutnje.
Kod većine prisutni su poremećaji mentalnog zdravlja, pre svega poremećaji ponašanja i učenja.
Uz to, jedna trećina zloupotrebljava drogu ili alkohol, a kod jedne petine postoji poremećaj pažnje i hiperaktivnost.
Struktura krivičnih dela pokazuje da je najveći broj dece obuhvaćen istraživanjem počinio kraću ili dela sa elementima nasilja.
Kada se radi o krađama, 18 odsto su „teške krađe" odnosno krađe koje podrazumevaju obijanje, nošenje oružja, i slično.
Struktura krivičnih prijava zbog dela sa elementima nasilja najčešće su „nasilničko ponašanje" i „lake telesne povrede".
„Razbojništvo i učestvovanje u tuči se skoro dva puta ređe javljaju od nasilničkog ponašanja.
„Deca koja vrše krivična dela razbojništva pokazuju tendenciju da ta dela čine više puta, pa oko 20 odsto dece koja učine krivično delo razbojništva, to delo učini više od sedam puta", navodi se u istraživanju.
Istraživanje kao zabrinjavajući podatak beleži i da je u uzorku šestoro dece ispod 14 godina učinilo više od 20 krivičnih dela, a jedno dete čak 147.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
