Upozorenje: Ovaj članak sadrži slike mrtvih tela
„Moj posao bio je da mrtvo telo postavim na stolicu i namestim ga tako da sedi uspravno", kaže Ravindran govoreći o svom prvom danu na poslu.
„Potom sam morao da podignem očne kapke osobe da bi fotograf mogao da je slika."
On je imao te 1972. godine svega 14 godina, kad ga je njegov otac Srinivasan, koji je držao fotografski studio, poslao na zadatak.
- Samo je smrt siguran posao: Tajni svet sahrana na divljim i seoskim grobljima u Srbiji
- Ko je sahranjen u Aleji velikana, a ko u Aleji zaslužnih građana
- Neizvesna sudbina jedinog spomenika palim romskim borcima u Srbiji
Ričard Kenadi je imao slično uznemirujuće iskustvo kad je imao svega devet godina.
Tražili su od njega da drži belu tkaninu kao paravan iza stolice na koju je bila smeštena mrtva osoba.
„Plašio sam se i drhtao sam. Te noći oka nisam sklopio", kaže on za BBC.
„Mnogih noći sam sanjao istu noćnu moru u kojoj se pojavljuje mrtva osoba. Bilo je strašno."
Obojica su počela da se bave fotografijom zato što su im očevi držali studije.
U zbiru su njih dvojica napravili fotografije više od 1.000 mrtvih ljudi.
Oni spadaju u sve manji broj fotografa specijalizovanih za slikanje mrtvih u južnoj indijskoj državi Tamil Nadu.
Govorili su za BBC o tom svom neobičnom, uznemirijućem poslu, koji je bio dobro plaćen sedamdesetih i osamdesetih.
Borba sa strahom
Do pre nekoliko decenija, mnoge zajednice u Tamil Naduu gajile su verovanje da fotografisanje nekoga smanjuje njegov životni vek.
To znači da su mnogi ljudi prvi put bili fotografisani tek kad su umrli.
Ravindran potiče iz Karaikudija, 400 kilometara južno od glavnog grada države Čenaja.
Za jednog tinejdžera to nije bio prijatan posao, ali on je želeo da napusti školovanje i to mu je dalo dobar izgovor.
„Posle nekoliko meseci obuke, išao sam sam da fotografišem mrtve ljude", rekao je on.
Ravindran se postepeno izveštio u svom poslu, stavljajući jastuke ispod vrata tela postavljenog u sedeći položaj da se glava ne bi nakrivila, podešavajući odeću i menjajući pozadinu.
„Izborio sam se sa strahom i zavoleo sam svoj posao. Na mojim fotografijama su mrtva tela izgledala dobro i stvarno."
Srceparajući subjekti
Ričard je započeo sa ovim poslom još ranije.
On bi se pridruživao ocu u njegovom radu u brdima Jerkaud, oko 350 kilometara zapadno od Čenaja.
U njegovo najteže iskustvo spada fotografisanje mrtvog novorođenčeta.
„Roditelji su bili van sebe. Majka je neutešno plakala."
Nakon što je stigao fotograf, majka je okupala i obukla bebu u novu odeću i nanela joj malo šminke.
„Beba je izgledala kao lutka", priseća se Ričard.
„Majka je postavila bebu u krilo i ja sam fotografisao. Izgledalo je kao da beba spava."
„To je bilo veoma potresno."
Oni su fotografisali i intimne ceremonije kao što su pranje tela i njegovo ukrašavanje cvećem.
Iako su neke porodice bile zadovoljne svega jednom ili dve fotografije, druge su bile zahtevnije.
„Čak sam odlazio i na groblje i hvatao trenutak kad se telo spušta u zemlju", priseća se on.
Fotografi su imali malo vremena i morali su da razvijaju i štampaju fotografije preko noći zato što je ožalošćenim porodicama nekada bila potrebna uramljena slika pokojnika za rituale oplakivanja narednog dana.
I Ravindran i Ričard su koristili relativno nesofisticirane crno-bele foto-aparate, ali su oni radili posao.
Njihove mušterije su pripadale hinduskim i hrišćanskim porodicama a neke porodice i dalje čuvaju uramljene fotografije mrtvih u sobama za molitvu.
Ravindran se priseća da je fotografisao samo dva muslimana posle njihove smrti, dok Ričard nije imao takvo iskustvo.
Noćne more
Ričard je radio i za policijsku službu.
Morao je da fotografiše neprirodne smrti - žrtve zločina, samoubistava i saobraćajnih nesreća - a često je morao da slika i unakažena tela.
„Bilo je veoma uznemirujuće. Ponekad posle nisam mogao da jedem ili spavam."
Njegove fotografije bile su korišćene kao dokazi na sudu i pomagale su porodicama da dobiju odštetu.
Plata za ovu vrstu posla bila je dobra za fotografe: mogli su da naplaćuju dvostruko više od uobičajene tarife za slikanje mrtvih tela.
Dobijali su i velikodušne napojnice od rodbine, ali je ovaj jezivi posao pratila poprilična stigma.
„Mnoge mušterije nisu želele da me angažuju za bilo koji drugi fotografski posao", kaže Ričard.
Ravindranova hinduska porodica tretira sva mesta povezana sa mrtvima kao nečista, tako da je on morao da prolazi kroz obavezno čišćenje pre nego što bi ušao u svoju kuću ili studio.
„Morao sam svaki put da se okupam. Moj otac bi čak poprskao vodom moj foto-aparat pre nego što ga je uneo u studio."
Široko rasprostranjena praksa
U prošlosti je praksa slikanja posle smrti bila dominantna u mnogim zemljama.
Sredinom devetnaestog veka, mnoge ožalošćene porodice su pozirale sa svojom mrtvom decom i drugom rodbinom.
Fotografisanje mrtvog tela bio je utešan način za porodice da se prisete pokojnih najmilijih u eri kad su fotografije bile skupe a mnogi nisu imale vlastite fotografije dok su bili živi.
U SAD, fotografije su često pravljene u kućama, sa mrtvim telima postavljenim na ogroman komad leda.
Posmrtne fotografije bile su veoma važne članovima porodice koji nisu mogli da otputuju na sahranu ili da stignu na vreme.
Portreti mrtvih bili su popularni i u viktorijanskoj Velikoj Britaniji.
U gradovima koje bi poharale male boginje, difterija, šarlah, rubeola - od kojih je svaka mogla da bude smrtonosna - smrt je mogla da nastupi u bilo koje doba i mnogi nikad nisu imali priliku da budu fotografisani tokom svog kratkog životnog veka.
Posmrtna fotografija često je bila poslednja prilika da imate sliku voljenog deteta za stalno.
Ali ova praksa je izbledela u većem delu sveta u dvadesetom veku - možda kako je zdravstvo produžilo životni vek - mada je potrajala nešto duže u Tamil Naduu i drugim indijskim državama kao što je Zapadni Bengal i Odiša, baš kao i sveti grad Varanasi.
Ričard doživljava ove slike kao logični produžetak ranijih naručivanja portreta u slikarstvu.
„Pre dolaska fotografije, veliki zemljoposednici bi angažovali slikare da načine njihove portrete."
„Fotografisanje je bilo produžetak te prakse sa ciljem da se sačuva trajna uspomena. Samo su bogati mogli da priušte naručivanje portreta, ali je fotografija bila dostupna čak i siromašnima", dodaje on.
Primicanje kraju
Ali krajem osamdesetih su jeftiniji foto-aparati koje je mogao da koristi svako preplavili tržište, a strah od pojavljivanja na fotografijama počeo je da nestaje.
„Mnogi su kupovali male foto-aparate i počeli da klikću njima", objasnio je Ričard.
Sa opadanjem potražnje za njegovim uslugama, on se prebacio na slikanje crkvenih događaja i festivala da bi dopunio prihode.
Ravindran se usredsredio na školske događaje i javne manifestacije.
Na kraju je postao svadbeni fotograf.
Sada u šezdesetim, on je zahvalan mrtvima što su mu pomogli da ovlada ovim zanatom - i da pobedi strah od smrti - ali on ne želi da se praksa nastavi kad njemu dođe vreme.
„Ne želim da me bilo ko fotografiše kad umrem", kategoričan je on.
Ričard je fotografisao vlastitog dedu kad je umro i ima fotografije tri generacije svojih predaka.
Za razliku od Ravindrana, ovaj pedesetčetvorogodišnjak i dalje čuva ogromnu kolekciju fotografija mrtvih.
„Naša porodica je uvek čuvala fotografije svojih predaka. Rekao sam najmlađem sinu da treba da me fotografiše posle moje smrti i da ta fotografija treba da postane deo našeg porodičnog nasleđa."
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
