Kako biste iskusili šta znači skotrljati se niz zečiju rupu, samo pitajte internet o skrivenim porukama u knjizi sa tom živopisnom slikom, a to je „Alisa u zemlji čuda".
Fantastična priča Luisa Kerola o magičnim kolačićima i tajnim vratima, iskeženim mačkama i raspevanim kornjačama od prvog izdanja do danas uživa veliku popularnost - i u nedavnom izboru BBC kulture za Najbolju dečiju knjigu našla se čak na drugom mestu.
Tokom veka i po od kad je objavljena poslužila je kao predložak za filmove, slike, balet i kompjuterske igrice.
Čak postoji i neurološki sindrom nazvan po knjizi.
Ipak, najrasprostranjeniji proizvod oslonjen na nju jesu alternativna čitanja.
- Zašto je Alisa u Zemlji čuda zapravo knjiga za odrasle
- Misteriozna plemkinja kao inspiracija za Snežanu iz bajke
- Pinokio: Najstrašnija priča za decu na svetu
Nakon što prođete tumačenja pripadnika brojnih generacija kritičara, profesora i blogera, taj voljeni dečiji klasik dobija različita značnja - alegorija o narkomanskoj kulturi, parabola o britanskoj kolonizaciji i priča o heroinu uz žešći slučaj žudnje za većim penisom.
Priča je nastala iz skromnih pobuda, kao zabava za desetogodišnju Alisu Lidel i njene dve sestre dok su plovile čamcem niz Temzu sa matematičarem Čarlsom Dodžsonom i njegovim prijateljem sveštenikom.
Ostavila je toliko jak utisak da je Alis neumonjivo tražila od Dodžsona da je napiše, a on se tom zahtevu municiozno povinovao.
Najpažljivije načinjen sepija mastilom, rukopis nije imao nijednu grešku i bio je ispunjen njegovim detaljnim ilustracijama. Nazvan „Božićni poklon dragom detetu u znak sećanja na letnji dan", potpisan je pseudonimom pod kojim je Dodžson ranije objavljivao poeziju - Luis Kerol.
Alisa je bila ćerka dekana koledža Krajst Čerč, dela Oksfordskog univerziteta gde je Dodžson predavao.
Dodžson je bio energični pobornik potpuno nove umetnosti fotografije, a prijateljstvo su učvrstili tokom njegovih napora da fotografiše nju i njene sestre.
Objektiv u njegovim rukama često je bio usredsređen na Alisu, koja skrušeno posmatra dok je on opsesivno snima, proizvodeći tako sudar pogleda i osećanja samobitnosti.
Devojčice iz porodice Lidel nisu bile jedina deca sa kojima se Dodžson sprijateljio.
Iako nema dokaza da se bilo šta neprimereno dešavalo u tim odnosima, iz naše dvadesetprvovekovne perspektive je teško ne posumnjati u odraslog čoveka koji je, osim što je mlađim drugaricama slao predivna pisma prepuna dosetki i igara rečima, tražio je od njih i da mu daju uvojke svoje kose i sede u krilu dok poziraju pred foto-aparatom, povremeno nage ili polunage.
Viktorijanci su, naravno, gledali na to drugačije.
Za početak, slike koje je snimao nisu bile neuobičajene. Pionirka fotografskog portreta Džulija Margaret Kameron načinila je brojne snimke dece, kako odevene tako i, u različitoj meri, nage.
Štaviše, Dodžsonovi savremenici nisu bili podozrivi zbog toga što je provodio vreme sa malom decom, već što se, kako su pretpostavljali, zbližavao sa devojkama koje su bile blizu uzrasta od 12 godina, koji je tada bio granica starosne dobi za seksualni pristanak i, shodno tome, protivzakonit (granica je 1885. pomerena na 16 godina).
Biografe je dugo mučilo pitanje istinske prirode Dodžsonove privrženosti mladim devojkama.
Što se tiče Alise, misteriju produbljuje procep koji se pojavio u jednom periodu tokom 1863, godinu dana nakon čuvenog putovanja brodom.
Da li je poželeo da oženi Alisu? Da li se trudio da pridobije naklonost njene starije sestre Lorine ili gospođe Piket, njihove guvernante? Sve su to samo pretpostavke, a istrgnute strane iz Dodžsonovog dnevnika dodatno pojačavaju neizvesnost u vezi s tim pitanjima.
Kako se društvo menjalo, pojačana je i sumnja koju je izazivalo Dodžsonovo ponašanje.
Nakon što je izveštačeni stid Viktorijanskog doba utihnuo, a na scenu stupila psihoanalitička teorija, njegova knjiga je izazivala još jaču sumnju.
Kritičari su, nakon ponovnog iščitavanja teksta, otkrili pregršt ginekoloških slika, od zečije rupe do zastora koji mora da bude uklonjen.
- Putovanja, viktorijanska erotika i poezija: Britanski pustolov čiji život i danas budi zavist
- „Tajna istorija": Roman o misterioznom ubistvu koje nas uzbuđuje već tri decenije
- Edgar Alan Po: Fiktivna priča o kanibalizmu koja se ostvarila
Brave i ključevi su protumačeni kao simboli koitusa, a gusenica - zar ona nije pomalo... slična falusu?
Neminovno, pojedini tumači su učitali motiv žudnje za većim penisom, nalazeći u slici izduženog Alisinog vrata imitaciju erekcije.
A postoji i scena u kojoj se junakinja rashlađuje lepezom pre nego što se smanji, a kada se to to dogodi, slana voda je potapa do grla - i oba ta motiva nagone mnoge da ih nedvosmisleno shvate kao prikaz masturbacije.
Podrobnija tumačenja smatraju da Alisino putovanje ne predstavlja direktnu aluziju na seks, već metaforički prikazuju promene koje se odigravaju tokom detinjstva i puberteta koje rezultiraju zrelim dobom.
Junakinja se ne oseća udobno u svom telu, koje prolazi kroz nagle promene; njena čula su uzdrmana i ona ne može sa sigurnošću da odredi sopstveni identitet; nemilosrdno se ustremljuje na vlast i pokušava da shvati potpuno provizorna pravila, igru koju ljudi oko nje igraju, pa i čak smrt.
Čuvenog profesora Vilijema Empsona je knjiga toliko zanela da je tvrdio kako je Alisa „otac kada se spušta niz rupu, fetus kad izađe iz nje, a može biti ponovo rođena jedino tako što će postati majka i proizvesti sopstvenu plodovu vodu".
Naravno, gusenica koja puši nargilu ostaje ponekad to što jeste - naročito ako sedi na ivici magične pečurke.
Od šezdesetih godina prošlog veka konzumenti droga su čitali iščašene motive kao delove jednog velikog „tripa".
Stihovi pesme „White Rabbit" sastava Jefferson Airplane su učvrstili to tumačenje: „Ne ostavljaj savet Martovskog zeca po strani / Glavu nahrani, glavu nahrani" ("Remember what the Dormouse said / Feed your head, feed your head").
Od suncem opaljenog uvodnog poglavlja, tekst je prožet psihodeličnom atmosferom - osim svih tih pilula, vreme teče na haotičan način, a iskežena Cerigradska mačka je u jednom trenutku tu, da bi već u sledećem iščezla.
Jedan od Dodžsonovih omiljenih knjiga bila je „Ispovesti engleskog uživaoca opijuma" Tomasa De Kvinsija ali, iako je isprobavao različite homeopatske načine lečenja prehlade, ne postoje nedvosmisleni dokazi da je isprobavao droge.
Ipak, aluzije te vrste opstale su do danas.
Kao primer možemo navesti repliku iz filma „Matriks": „Ako uzmeš plavu pilulu, probudićeš se u krevetu i verovaćeš u ono u šta želiš da veruješ. Ako uzmeš crvenu pilulu, ostaješ u Zemlji čuda, a jaću ti pokazati koliko duboko doseže zečija rupa."
Ali knjiga o Alisi ne govori samo o seksu i drogama.
Jedna struja kritike tumači je kao političku alegoriju.
Kada junakinja ispadne iz zečije rupe, završava na mestu kojim, uz sve te lakrdijaške i uznemirujuće začudnosti, upravlja kraljica kratkog fitiljem - smatra se da je Dodžson gajio protivrečna osećanja prema kraljici Viktoriji, iako je ona volela njegovu knjigu, kao i haotični zakoni, u mnogome nalik onima koji su bili na snazi u viktorijanskoj Britaniji.
A kako se Alisa snalazi u toj čudnoj zemlji?
Pometena ponašanjem žitelja tog sveta, ona pokušava da uspostavi sopstvene vrednosti.
Međutim, ishod je poražavajući. Zar se onda ne bi moglo reći da priča predstavlja alegoriju kolonizacije?
- Zašto bi Orvelova „1984" mogla da govori o današnjici
- Prokletstvo Vinija Pua
- Škotska spisateljica koja je inspirisala „Drakulu“, roman Brema Stokera
Takođe, postoje različita tumačenja poeme „Morž i tesar" koju Piskutavac i Piskutavko recituju Alisi.
Pojedini tumači smatraju da je drvodelja Isus, morž Sveti Petar, dok su ostrige - učenici.
Drugi tvrde da poema govori o Carstvu, pri čemu morž i drvodelja predstavljaju Englesku, dok su ostrige kolonije.
Čak se i dramski pisac Džej Bi Pristli pridružio raspravi, ponudivši tumačenje da su morž i drvodelja zapravo arhetipi dvojice suprotstavljenih političara.
Da bismo ispravno razumeli neobuzdane i iščašene teorije koje je nekoliko generacija zaredom iznedrilo tražeći „pravi" smisao Alisinih avantura, treba uzeti u obzir činjenicu da je promena društvenih normi radikalno menjala sam tekst.
Naravno, upravo to pokazuje da je reč o klasiku - svako doba je učitavalo svoje preokupacije i ćudi u tekst.
Možda to svedoči i o još ponečem - o nerešivoj misteriji autorovog unutrašnjeg bića, kao i o prostoru stvorenom unutar teksta za kaleidoskopsko mnoštvo interpretacija.
Njegova prijateljstva sa decom izazivaju opravdanu sumnju, pa je tako 2021, na veliko izložbi „Alisa: Ovo je sve neobičudnije!" koju je organizovao Muzej Viktorija i Albert, on bio primetno u drugom planu, a njegova čuvena i, prema mnogima, provokativa fotografija portreta Alise Lidel pod nazivom „Prosjakova služavka", nije bila izložena.
I dok pokreti poput #MeToo u prvi plan ističu uznemirujuće pitanje da li treba da se divimo dobroj umetnosti izopačenih ljudi, u slučaju Čarlsa Dodžsona ćemo teško ikada doći do konačnog odgovora na pitanje da li je reč o predatoru koji je potiskivao to u sebi ili o ljubaznom profesoru, stidljivku koji muca.
Kako je zapazila Keti Roif, moguće je da on ne potpada pod nijednu postojeću kategoriju.
Nasuprot tome, njegova muza je porasla i živela je životom kakav doliči ženi iz klase u kojoj je rođena.
Nakon što je privukla pažnju Raskina i Leopolda, sina Princa od Velsa, skrasila se kao Gđa Redžinalda Hargrivsa.
Imala je trojicu sinova, od kojih je samo jedan preživeo Prvi svetski rat, koga je - kako je tvrdila, nenamerno - nazvala Karil.
U međuvremenu, rasprava o svetu njenog fiktivnog alter-ega i dalje se rasplamsava poput neskrajne čajanke Ludog šeširdžije.
Alisa predstavlja parabolu poremećaja ishrane; opominjuću priča o tada pomodnoj simboličkoj algebri; satiru o Ratovima ruža.
U luckastom svetu suprostavljenih teorija osećamo se pometeno poput Alise.
Dodžson je bio profesor matematike i zato ne iznenađuje što su njegove priče prepune aritmetičkih i geometrijskih aluzija.
Alisa se suočava sa nizom izazova - od zagonetki Ludog šeširdžije do Kraljičinog kroketa - i ona daje sve od sebe kako bi ih rešila, ali na kraju se ispostavlja da one nemaju svrhu i rešenje.
Iako je Dodžson stručnjak za logiku, njegova Zemlja čuda je carstvo u kom vlada nelogičnost. I možda je upravo to glavna poruka ove bujno inventivne knjige: svet je ćaknuto mesto u kom su očekivanja obično osujećena.
Stoga, umesto što u knjizi grčevito traži značenje, čitalac bi možda trebalo da se prepusti i uživa u vožnji.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
