Dejvid Levin kaže da je ključni trenutak bio kada je zamislio da je prodrmao svoju bebu.
Njegov sin je 2013. imao dve godine.
Položio ga je u igraonicu „malo grublje nego što je trebalo", priseća se.
U to vreme, budući da nije razmišljao razložno, bio je ubeđen da je to veoma grubo uradio.
Kao pedijatar, znao je da nagli pokreti mogu da izazovu oštećenje mozga kod bebe, čak i fatalni ishod.
Bio je užasnut.
Levinova razdražljivost i frustracija su se uvećavale posle rođenja sina.
I njegovom sinu je trebalo vremena da se privikne na spoljašnji svet.
Ali, Levinu se činilo da on neprestano plače.
„Shvatio sam to lično, kao da negde grešim, ne radim taj posao kako treba", kaže on.
„Počeo sam da osećam kao da je njegova reakcija usmerena ka meni - da moj sin neprestano plače, jer mu se ne sviđam."
- „Činilo mi se da tonem" - žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
- Majke koje ubijaju vlastitu decu
- „Nosim zdravo dete, a nisam srećna" - žene u Srbiji o depresiji tokom trudnoće
Levin je voleo decu.
Otkad je počeo da radi kao pedijatar u Nju Džersiju, roditelji bi mu često govorili: „Vi ćete biti divan roditelj."
Bio je uzbuđen kada mu je žena zatrudnela i kad se porodila.
Kada je imala problema sa dojenjem, i kada je mogao da joj pomogne zahvaljujući svom profesionalnom iskustvu, osetio je da je od koristi.
Ali, onda se njegova uloga promenila.
Više nije trebalo da bude pedijatar, već otac.
A kada su počeli problemi sa uobičajenim roditeljskim zadacima, poput umirivanja deteta koje plače, osetio je krivicu.
„Od tada, problemi su se nizali", kaže on.
Vređao je sina i vikao na njega.
Pred njegovim očima iskrsavali su prizori u kojima je fizički maltretirao i sina i sebe.
Nije znao kako da promeni stvari nabolje.
„Govorio bih ženi da je to kraj našeg zajedničkog života", kaže on.
„U budućnosti sam video samo pakao za našu zajednicu."
Tokom prakse je imao slučajeve majki koje su patile od postnatalne depresije (u nastavku teksta - PND) - vrsta depresije koja nastupa u prvoj godini po rođenju deteta (poznatija je kao postporođajna depresija).
Smatra se da ona pogađa samo majke.
Da li i očevi mogu da pate od nje?
Ako i mogu, Levin tada nije znao za to.
I nije samo on to mislio.
PND, psihičko stanje koje obuhvata konstantno osećanje malodušnosti, apatije ili čak suicidalne misli tokom prve godine posle rođenja deteta, dobro je poznat fenomen kad je reč o ženama - iako se širom sveta i dalje ne dijagnostifikuje i ne leči, ponekad sa tragičnim posledicama.
Manje je poznato, čak i među lekarima, da i muškarci mogu da pate od PND.
Međutim, mnogi resursi koji bi mogli da pomognu pri prevenciji, dijagnozi i lečenju PND - od opštih upitnika koje koriste lekari, do podrške organizacija poput roditeljskih grupa - osmišnjeni su za žene.
Čak i simptomi koje ljudi povezuju sa PND češće dovodimo u vezu sa ženama nego sa muškarcima.
Dodajte tome stigmu koju muškarci osećaju kada treba da govore o psihičkim problemima, a stručnjaci tvrde da ne previđamo samo majke koje pate od PND.
Milioni depresivnih očeva ostaju potpuno nevidljivi.
Skrivena bolest
„Iako se povećala svest zajednice o psihičkim bolestima, poput postnatalne depresije kod žena, činjenica da i dalje mnogi tu vrstu tegobe ne povezuju sa muškarcima predstavlja fenomen", kaže Grent Blaški, čelnik australijskog zdravstvenog savetovališta „Beyond Blue".
Pa ipak, procenjeno je da oko 10 odsto očeva pati od depresije tokom prve godine posle rođenja deteta, a taj procenat je dvostruko veći ako se gleda celokupna muška populacija.
Pojedini proučavaoci smatraju da je 10 odsto zanemarljivo malo; u periodu tri do pet meseci posle rođenja deteta, jedan od očeva pokazuje simptome depresije.
Prema rezultatima istraživanja iz juna 2022, sprovedeno na uzorku od blizu 30.000 parova iz 15 država, među sto porodica kod tri postoji slučaj da i majka i otac istovremeno prolaze kroz postnatalnu depresiju.
To bi značilo da samo u Americi više od 100.000 beba doživljava istovremenu PND kod oba roditelja.
Mnogi očevi pate i od uznemirenosti, opsesivno-kompulzivnog poremećaja i posttraumatskog stresnog poremećaja, kaže Denijel Singli, psiholog iz San Dijega i stručnjak za probleme muškaraca.
Međutim, svega par muškaraca iz ove grupe će to nekome reći.
Štaviše, neće ni imati svest o tome da imaju problem.
„Prema mom iskustvu, zanimljivo je da čak i ako ste završili fakultet ili se bavite medicinom i dalje postoji žig sramote u vezi sa psihičkim problemima među muškarcima", kaže Blaški.
„A to može da uzrokuje poricanje, nedovoljno traženje pomoći, ili osećanje da to treba sami da rešite."
Generalno, muškarci više od žena žele da izbegnu odlazak kod lekara.
U Kanadi, na primer, stručnjaci su otkrili da osam od 10 muškaraca neće otići kod lekara, osim ako ih partnerka u to ne ubedi.
U konkretnom slučaju, naročito je snažno osećanje da će se kao muškarci, pa još očevi, osećati neprijatno ili posramljeno.
„[Muškarci] nipošto, nipošto ne žele da potraže pomoć psihologa, jer ih to stigmatizuje i feminizira.
„I oni nipošto, nipošto ne žele to da učine tokom postnatalnog perioda", kaže Signi.
Dodaje da kod heteroseksualnih parova koji podižu decu postoji svest o tome da su trudnoća i rađanje ženski poslovi.
Očevi često ne idu na predporođajne pripreme, predavanja ili na porođaj.
A i u slučajevima kada su prisutni, često im se kaže da je jedina njihova dužnost jeste da pruže podršku, bez obzira na uznemirenost ili strahove koje i oni mogu osetiti.
Te poruke pokreću muževni stereotip o „zaštiti, obezbeđivanju", kaže Singli, i prenebregavaju suštinu stvar: očevi moraju da podrže majke, ali je i njima potrebna podrška.
Ili, kako je jedan od njih rekao ispitivaču za potrebe studije koja je nedavno sprovedena u Britaniji: „Kada se osvrnem, i institucije, i porodica, zajedno sa mnom, usredsredili smo se na to kako treba da podržim ženu i naglasak je bio na tome da treba da ostanem jak."
Pogledajte video:
„Mi treba da budemo poput stene"
Zatim, naravno, postoji pritisak zbog stereotipa o muževnosti.
Ukoliko se očekuje da očevi budu jaki i da pruže podršku, kako na njih onda treba da gledamo ako zapadnu u depresiju?
Jedan od učesnika u gore navedenoj britanskoj studiji rekao je da je osetio da je „omanuo, da nije pravi muškarac".
Drugi se zapitao: „Koji muškarac oseća depresiju posle rođenja deteta?".
Pojedini ispitanici su prekorevali sebe zbog prihvatanja terapije.
Jednom od njih, koji na poslu dobio odsustvo zbog teškoća da se prilagodi novom ritmu života sa bebom, depresija se pogoršala „pošto sam sada osećao ne samo da nisam dobar kao otac, već i kao muž".
Drugi su pominjali zabrinutost da će ih njihovi partneri ostaviti na cedilu.
„I dalje opstaju mnogi mitovi u kojima preteže narativ o psihičkoj bolesti kao znaku slabosti ili nečemu što muškarac mora sam da reši", slaže se Blaski.
„Ovakvi mitovi mogu biti ojačani shvatanjem da muškarac treba da bude jak tokom tog velikog perioda promene za majku i bebu."
Kad je reč o Levinu, on je iskreno ispričao ženi o tome koliko je tešku PND imao tek oko godinu kasnije, kada je - nakon što je jedan pacijent koji je kod njega išao zbog PPD, raširio glas o Levinu - bio pozvan da priča o svom iskustvu u TV emisiji Čarli Rouz.
„Ona nije znala da sam imao depresiju. Nije znala da sam gajio određena osećanja prema našem sinu.
„Nije znala ni da joj to nikad nisam rekao delom zbog toga jer sam mislio da da će, ako to uradim, manje misliti na mene", kaže on.
„Muškarci ne govore o svojim osećanjima, zar ne? Naša uloga je da budemo čvrst oslonac ženama. Nisam pronašao nikoga sa kim bih to podelio.
„Bio sam ubeđen da će me ostaviti ako joj to kažem. A ona je divna osoba."
Ženski svetonazor
Postporođajna depresija se najčešće vezuje za žene.
Stoga muškarci - ili njihovo okruženje, a to mogu biti i lekari - teško prepoznaju da imaju njene simptome.
Istina je da je veća verovatnoća da će tokom postporođajnog perioda od depresije patiti partner koji rađa (u jednoj studiji je dat podatak da je reč o blizu 24 odsto u odnosu na 10 odsto očeva).
Potvrđeno je i da su hormonske promene u mozgu, koje se odigravaju u trenutku rađanja deteta, čest uzrok postporođajne depresije kod majki.
Uz to, različiti su simptomi kod muškaraca i žena.
I dok sa postporođajnom depresijom obično povezujemo sliku majke koja kuka i ne može da ustane iz kreveta, očevi koji pate od iste depresije često izbegavaju društvo i skloni su različitim vidovima eskapizma - duže rade ili mnogo vremena troši na korišćenje mobilnog telefona.
Često se dešava da pribegavaju konzumiranju alkohola ili različitih pilula, kao i da su neodlučni, razdražljivi ili samoprekorni.
„Ponekad [muškarci] ispoljavaju ono što zovemo 'prezentacija zamaskirane muške depresije'", koja je drugačija od naše uobičajene predstave o depresiji , kaže Singli.
„Kad je reč o muškoj varijanti, moguće je da postoji težnja ka somatizaciji", ili osećanje fizičkih simptoma umesto emocionalnih, poput stomačnih tegoba ili migrene.
Pojedini ljudi smatraju da očevi ne mogu patiti od „prave" postporođajne depresije i da je reč o klasičnoj depresiji.
Ta argumentacija zasnovana je na činjenici da je pre verovatno da će u postnatalnom periodu očevi patiti ako su i ranije bili skloni depresijama.
Iako u ovom agrumentu ima istine, on navodi na pogrešan trag, kaže Majkl Vels, profesor na Odeljenju za žensko i dečije zdravlje na Institutu Karolinska u Stokholmu i proučavalac postnatalne nege i muške PND.
Očevi će, nesumnjivo, pre patiti od postnatalne depresije ukoliko su se suočavali sa depresijom u prošlosti.
Ali isto to važi i za majke.
„Nije reč samo o hormonima", kaže on.
I ne samo to - nedavna istraživanja pokazuju da se hormoni očeva takođe menjaju, i taj proces može da počne već u prenatalnom periodu.
Nivo očevih testosterona može opasti tokom partnerkine trudnoće, na primer, dok je nivo estrogena u porastu sve do njenog kraja.
Postoje dokazi da očinski PND utiče na taj proces.
Ako ostavimo fiziološke uzroke po strani, i majke i očevi se suočavaju sa brojnim promenama nakon rođenja deteta: „prilagođavanje bebi, promene u vezi, promene u seksualnom životu partnera, nove odgovornosti, borba sa stresom i finansijskim pritiskom koje oseća partner", kaže Blaški iz „Beyond Blue".
„Na još opštijoj ravni, to može biti vreme kada ispitujemo sopstveni identitet, a mnogi muškarci mogu brinuti zbog toga što moraju da brinu o bebi."
Određeni rizični faktori takođe mogu ukazivati na sklonost ka PND.
Jedan od njih je partnerovo psihološko zdravlje; rizik da otac podlegne PND je više nego pet puta veći ukoliko majka već boluje od nje.
A ukoliko otac ima PND, velika je verovatnoća da će od nje patiti i majka.
Među drugim rizičnim faktorima su nemanje stalnog posla, neplanirana trudnoća, veza koja partnere ne ispunjava zadovoljstvom, nedostatak informacija o trudnoći i porođaju, manjak socijalne podrške, manjak sna i nerealna očekivanja od očinstva.
Zanimljivo, istraživanje u kom je učestvovao Vels pokazuje da, uprkos preovlaljujućem mišljenju, ova depresija nije vezana samo za nove roditelje; mnogi očevi pate od PND nakon što dobiju drugu decu, takođe.
Međutim, činjenica da ljudi poput Levina, koji imaju stabilne poslove i brakove, bez istorije kad je reč o psihičkim problemima, i s ogromnim lekarskim znanjem o trudnoći i bebama, mogu naglo da osete snažan PND i to pokazuje da on može da pogodi svakog.
Što se tiče Levina, on veruje da razlog rasplamsavanja PND leži u tome što nije sebi osvestio da roditeljstvo može biti veoma teško, ili šta je uobičajeno ponašanje novorođenčeta.
Nije shvatio da se mnoge bebe učestalo bude ili da plaču.
Preuzeo je krivicu na sebe.
Pogledajte video:
„Ličnost mi se promenila"
Većina ovih stvari zvuči poznato Marku Vilijamsu iz britanske organizacije „Očevi pomažu jedni drugima", grupe za podršku, koja je u međuvremenu postala lobistička organizacija.
Kada mu se rodilo dete 2004, Vilijams, nastanjen u Velsu, radio je od kuće.
Očekivao je da će se vratiti poslu posle dve nedelje. Ali ništa se nije odvijalo u skladu sa planom.
Prvo, porođaj njegove supruge bio je traumatičan.
„Imao sam napad panike u porodilištu, a ona mi je doktor rekao da moja supruga mora u operacionu salu 'zbog neophodnog carskog reza'," kaže on.
Dok je ona bila u sali, niko mu nije rekao šta se dešava.
Mislio je da će mu žena i dete umreti.
Iz te traumatične situacije, Vilijams se suočio sa izazovima života sa bebom, sve vreme osećajući pritisak da se vrati na posao zbog „nedostatka novca i kredita koji je otplaćivao".
I njegova supruga je patila od ozbiljne postnatalne depresije.
„Počeo sam pijem, da izbegavam razne situacije. Karakter mi se promenio," kaže on.
Osećao je bes i agresiju.
U jednom trenutku, udario je pesnicom u kauč, tako da je slomio ruku.
Saznao je za mušku postnatalnu depresiju u usputnom razgovoru sa nekim ko je išao u njegovu teretanu: njihove supruge su patile od toga, a ispostavilo se da su i njih dvojica takođe osećali slično.
Kada je Vilijams pokušao da sazna koja vrste podrške postoji za očeve, poput grupa za majke, shvatio je da to ne postoji.
Tokom godina, uspeo je prevaziđe depresiju uz pomoć kognitivno bihevioralne terapije, lekova i podršku porodice.
Takođe, dobio je dijagnozu poremećaja pažnje.
A želeo je da bude siguran da ako drugi očevi prevaziđu stigmu muške postnatalne depresije i zatraže pomoć da će moći i da je pronađu.
„U tom trenutku, nije bilo ničega. Niko o tome nije govorio," rekao je on.
Pokrenuo je 2012. godine organizaciju Očevi pomažu jedni drugima, koja je povezivala očeve i nudila podršku i savete u oblasti mentalnog zdravlja.
U međuvremenu, organizacija se rasformirala i postala je lobistička grupa, zbog „nedostatka novca", kaže Vilijams.
Uskoro su mu se javljali ne samo očevi, već i majke.
„One su govorile 'Moj suprug se baš muči, ponašanje mu se promenilo od početka trudnoće i od kada je beba bila rođena," rekao je.
Vilijams se posvetio podršci drugim očevima, ali i vođenju kampanja.
Govorio je na konferencijama, radio sa akademskim radnicima, napisao je knjigu, osnovao je Međunarodni dan za mentalno zdravlje očeva i lobirao kod vlade Velike Britanije da omogući preglede u oblasti mentalnog zdravlja za očeve, ako njihova partnerka oseća da je je došlo do poremećaja mentalnog stanja, što je bilo uspešno.
Svest o mentalnom zdravlju uopšte i muškoj postnatalnoj depresiji se poboljšala, kaže on.
Ali ne dovoljno.
„Situacija je mnogo bolja, ali taj problem nije prepoznat," kaže on.
„Niko ne spominje očeve u nacionalnim preporukama za poboljšanje zdravlja i brige u Engleskoj.
„Svetska zdravstvena organizacija pruža informacije samo majkama, ne i očevima.
„Neophodno je se u ovoj temi govori u celoj zemlji ili barem da neka poznata ličnost krene o tome da priča u javnosti."
Dodatni problem, kaže Vels, jeste što je PND već dugo klasifikovana kao poremećaj mentalnog zdravlja žena, alati za skrining koji lekari koriste, najčešće upitnik koji pacijent popunjava pre nego što zakaže pregled, stvoreni su za žene.
To znači da doktori verovatno neće uspeti da vide ključne znake postnatalne depresije kod muškaraca i uspeti da im postave dijagnozu.
Čak i neki medicinski radnici misle da je PND ženski problem, kaže Vels.
Nedavno, kaže on „pričao sam sa medicinskom sestrom i pitao sam je da li rade skrining za očeve, na šta je ona odgovorila: 'Ne, očevi ne mogu da budu depresivni'".
„U njenoj svesti, to je izazvano hormonima i ima veze sa porođajem. Stoga, muškarci ne mogu da pate od toga."
Pomoć očevima
Cena nelečenja može da bude visoka.
Muškarci u zapadnim zemljama su četiri puta više skloniji suicidu od žena (ne naravno, samo zbog PND).
Postoji posledica za čitave porodice.
Očevi imaju ključnu ulogu u ranom razvoju dece; nalazi jedne studije su da u slučaju depresije oca u prvih nekoliko godina detetovog života, postoji veća mogućnost da će doći do problema u ponašanju, slabijeg razvoja i opšteg lošijeg stanja ličnosti kod deteta u četvrtoj ili petoj godini.
Jedno od rešenja za primećivanje postnatalne depresije i njeno rešavanje, tvrde stručnjaci, jeste da se vrši kontrola mentalnog zdravlja i roditelja koji nisu prošli porođaj, ne samo majki.
Na primer, Vels je utvrdio u istraživanju da kada očevi dobijaju više podrške od babica, medicinskih sestara i partnera, manje su šanse da će doći do razvoja depresije.
„Roditeljem koji nije rodio dete, najčešće se ne bave ni lekari, ni medicinske sestre," kaže Levin.
„Šaljete poruku porodicama da je majka najvažniji roditelj, a otac je sekundaran. A to nije istina.
„Moja supruga nije patila od postnatalne depresije, već sam to bio ja. Ali moja depresija je mogla da izazove i PND kod nje.
„Ili da je ona patila od depresije, postojalo je 50 odsto šanse da ću i ja imati taj problem. A niko vam to ne govori.
„Pedijatri, jedini lekari koji vide dvoje roditelja u isto vreme, ne bave se skriningom cele porodice."
Singli dodaje da je veoma važno objasniti očevima da će im biti potrebna podrška.
To može da bude obraćanje prijateljima koji su očevi.
Ili to mogu da budu grupe za očeve, u kojima se muškarci okupljaju da bi razgovarali o izazovima roditeljstva.
Ove aktivnosti mogu da se održavaju u okviru zajednice ili onlajn, poput savetovanja koje drže organizacije Međunarodna podrška za PND iz Amerike (Postpartum Support International) ili britanska grupa Pande (Pandas).
To znači da muškarci moraju otvorenije da pričaju o problemima.
Samo ako govorimo o problemima mentalnog zdravlja, možemo da uspemo da skinemo stigmu sa ove time, omogućimo muškarcima kojima je potrebna podrška da je dobiju, slažu se Levin, Singli i Vels.
Bolji uslovi za porodiljsko odsustvo, to jest izmene u poslovnoj kulturi tako da očevi koji uzimaju odsustvo radi brige o detetu budu pohvaljeni, a ne stigmatizovani, takođe bi pomogli, dodaju oni.
Očevi se ne oporavljaju od porođaja, ali njima je takođe, potrebno da se prilagode.
Porodiljsko odsustvo može da učini da se očevi osećaju osnaženim i uključenim u donošenje odluka, što smanjuje mogućnost postnatalne depresije.
Kada je Levinov sin napunio tri meseca, on je odlučio da zatraži porodiljsko odsustvo.
„Te tri i po nedelje koje sam proveo sam sa njim kod kuće imali su ogroman uticaj na mene, pošto sam samo ja brinuo njemu, ja sam bio odgovoran za njega i stekao sam samopouzdanje kao roditelj", kaže.
„Od hranjenja do oblačenja, pa da ga smestim u auto i sretnem se sa suprugom u gradu ili da ga odvezem do mojih roditelja ili da se nađem s prijateljem na ručku, tada sam shvatio da ja mogu sve to da uradim.
„To je imalo ogroman uticaj na moje samopouzdanje."
Odbacivanje „Velike laži"
Šire gledano, ljudi moraju da budu iskreni u vezi za roditeljstvom, kaže Levin.
On često govori ljudima o nečemu što naziva „velikom laži", a to je ideja da možemo da imamo sve.
Da možeš da radiš puno radno vreme, da budeš roditelj posle toga i da će sve izgledati kao na sjajnim fotografijama savršenih dečijih soba sa nasmejanim bebama na društvenim mrežama.
Kada se misli o ovome, najčešće se taj pojam vezuje za žene.
Međutim, on može i da se odnosi na muškarce, koji trpe dodatni, rodni pritisak da obezbede porodicu finansijski.
„A onda kada ne ispadne sve onako kako smo zamišljali, mi taj problem patologizujemo i kažemo 'mora da je problem u meni, mora da sam ja taj koji u svemu greši, jer celog života gledam kako se ljudi nose s tim'," kaže on.
„Ne treba se stideti kad priznamo da je roditeljstvo teško, zabavno je, ali je veoma teško, pogotovu u početku."
Za Levina, strah da prizna da mu je teško potrajao je nekoliko nedelja i, uz ohrabrenje od supruge, potražio je pomoć.
Razgovarao je s terapeutom na mestu na kome je radio.
Specijalistkinja za postporođajnu depresiju, koja je razumela da muškarci mogu da pate od te vrste depresije, priznala mu je da se nikada nije srela sa muškim pacijentom do tada.
Započeo je kognitivno bihevioralnu terapiju.
Uz savete medicinske sestre koja je noću pomagala oko bebe, počeo je bolje da spava.
Trenutno u odboru organizacije, nazvane Međunarodna podrška za PND, osnovane 2018, Levin govori o muškoj postporođajnoj depresiji na seminarima pedijatara.
Svakom roditelju koji mu se obrati za pomoć, on prenosi vlastita iskustva.
Njegova misija je da destigmatizuje PND.
Veoma je svestan da su stvari mogle da budu drugačije.
„Kada sam prošao kroz ovo iskustvo, da nisam bio pedijatar, da nisam radio gde sam radio, moguće je da ne bih pričao sa vama sada", kaže on.
„Moglo je da se desi nešto grozno".
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
