Jedanaestog juna 1993. godine, Holivud je bio zauvek promenjen.
U američkim bioskopima prikazan je Park iz doba jure, a njegov uticaj na američke bioskope oseća se i dan-danas - od studija koji su se tukli ko će otkupiti prava za roman Majkla Krajtona iz 1990. godine o zabavnom parku punom genetski rekonstruisanih dinosaurusa, do marketinške strategije i masovnog puštanja u bioskope koji su pomogli da u to vreme postane film sa najvećom zaradom na blagajnama svih vremena.
Ne zaboravimo ni njegovu inventivnu upotrebu vizuelnih efekata.
Možda najvažnije od svega, međutim, Park iz doba jure je neverovatno dostignuće u stvaranju filmskog blokbastera.
Što i nije neko veliko iznenađenje budući da ga je snimio Stiven Spilberg, čovek koji je pionir ovog žanra, sa filmovima kao što su Ajkula, Otimači izgubljenog kovčega i E.T. vanzemaljac.
„Park iz doba Jure je tipičan Spilberg", kaže Suzan Goldman Rubin, autorka knjige Stiven Spilberg: Lud za filmovima.
„To je film kakav bi on želeo da je gledao dok je bio dete."
- Džek Nikolson - večni sjaj holivudskog buntovnika
- Četiri čuvene greške u filmovima Park iz doba jure
- Stiven Spilberg: Kajem se zbog filma Čeljust, doprineo je desetkovanju broja ajkula
Zbog čega je još veće iznenađenje što je, pored toga što je vratolomna mešavina naučnofantastičnog, akcionog i avanturističkog filma, Park iz doba jure praktično horor.
Za mnoge gledaoce određenog uzrasta, Park iz doba jure bio je najstrašnije i najtraumatičnije filmsko iskustvo njihovog detinjstva.
Od samog starta, u uvodnoj sekvenci Park iz doba jure prikazuje naizgled zarobljenu raptorku koja pametno pomera kavez da bi ubila jednog od svojih tamničara.
Publika zatim dobija priliku da vidi t-reksa kako u jednom zalogaju pojede „krvožednog advokata" na ve-ce šolji, dok se raptori hrane kravom, prevare iskusnog lovca Roberta Malduna pre nego što mu pojedu lice i u različitim trenucima budu sve bliži tome da smažu dvoje dece.
A tu je i otkinuta ruka gospodina Arnolda (Semjuel L. Džekson).
Sejanje straha
„Park iz doba jure definitivno sadrži elemente horora. Studenti mi uvek kažu da su ga gledali kao deca i da su se ukočili od straha", kaže Džejms Kendrik, profesor filma i digitalnih medija na univerzitetu Bejlor i autor knjige Blaženstvo: Preispitivanje filmova Stivena Spilberga.
To je karakteristika koja se provlači kroz čitavu Spilbergovu karijeru, insistira on.
„U leto 1984. godine, premijerno prikazivanje filmova Indijana Džons i ukleti hram i Gremlini - režirao je prvi a producirao drugi - dovelo je do stvaranja starosne klasifikacije PG-13.
Izazvao je kontroverzu i sa Ajkulom. Taj film je bio pušten sa specijalnim dodatkom uz starosnu klasifikaciju, jer je publika mislila da će biti suviše strašan za malu decu. On je oduvek snimao strašne filmove koji su bili pristupačni maloj deci."
To je jedan od razloga zašto je Spilbergu prvobitno ponuđeno da adaptira Park iz doba jure.
Čak je i on zapazio sličnosti između Krajtonovog romana i njegovog filmskog klasika iz 1975. godine Ajkula.
Oba govore o stvorenjima koja prave haos ljudima i čovekovoj aroganciji kad je u pitanju izlaženje na kraj s njima i prirodom, dok se u oba filma atmosfera isprva gradi sporo, ali postepeno postaje sve napetija da bi eksplodirala u spektakularnoj završnoj sekvenci prepunoj nasilja i smrti.
Isprva su te veze navele Spilberga da pomisli da ne bi trebalo da ga snimi.
„Spilberg se kolebao oko snimanja Parka iz doba jure. Zvao ga je Ajkula na kopnu", priseća se Džozef Mekbrajd, koji je napisao knjigu Stiven Spilberg: Biografija.
Na kraju je ipak odlučio da se uhvati u koštac sa Parkom iz doba jure jer mu je omogućio „drugačiji set fizičkih karakteristika za igru", kaže Mekbrajd.
„Upravo je to deo tajne filma. On funkcioniše istovremeno i na fizičkom i na visceralnom planu."
Paralele između Ajkule i Parka iz doba jure očiglednije su u njihovim uvodnim sekvencama.
„U obe vam on daje samo nagoveštaje ajkule i velociraptora", kaže Kendrik."
„Vi ih čujete, vidite kako im sijaju oči, vidite kako se sanduk pomera. Kao da vas čika onako kao što je to radio u Ajkuli, kad vam je pokazao peraje. On prikazuje napad na ljude, ali ne i šta ih to napada."
Možda će vam i ova priča biti zanimljiva:
Hičkokovska napetost
Kad je u pitanju najslavnija scena u Parku iz doba jure, Spilberg provodi jednaku količinu vremena pojačavajući napetost kao i na t-reksa koji pokušava da izvuče Tima (Džozef Macelo) i Leks Marfi (Arijana Ričards) iz njihovog džipa da bi ih pojeo.
Ne samo da vidimo da je isključena struja na ogradi koja je držala t-reksa zatočenog, već nestane i koza, a najslavnije od svega, voda počinje da podrhtava u čaši dok se t-reks približava pobegavši iz obora.
„On gradi strah skoro kao Alfred Hičkok", ističe Rubin.
„Iščekivanje je ponekad gore od prave stvari. To Spilberg radi briljantno. On je gledao Hičkokove filmove dok je radio kao stažista u Univerzalu. Upio je jako mnogo toga kao sunđer."
Ali na Park iz doba jure nisu uticali samo njegov vlastiti rediteljski rad na Ajkuli, ili Hičkokovi filmovi kao što su Ptice i Sever-Severozapad, već i njegova dugogodišnja fascinacija naučnom fantastikom i filmovima o čudovištima.
Rubin veruje da je ovaj film bio još jedan Spilbergov pokušaj da „pobedi vlastite strahove tako što će plašiti druge".
Tokom procesa pisanja knjige Stiven Spilberg: Lud za filmovima, Rubin se sprijateljila sa Spilbergovom majkom Leom, koja se otvorila o Stivenu kao dečaku.
„Plašio se svega kao dete", objašnjava Rubin.
„Plašio se vode, vetra, tamnih oblaka. Imao bi noćne more svaku noć. Kako bi pobedio te strahove, pričao je sestrama priče o duhovima da bi ih preplašio."
- Zavirite iza kulisa - kako publika menja holivudske hitove
- Zašto Holivud izbegava seks
- Karl Malden - diskretni holivudski heroj srpskog porekla
Sa Parkom iz doba jure, Spilberg je nastavio tradiciju upotrebe vlastitog straha za plašenje dece i uticanje na njih.
„Stručnjaci tvrde da deca najbolje reaguju na strašne priče. Ako su urađene kako treba, deca ih prihvataju i one im pomažu da postanu otpornija", kaže Mekbrajd.
To objašnjava i zašto Spilbergovi filmovi redovno imaju decu za glavne junake ili makar sekvencu iz njihove vizure.
„Kad suočite decu sa opasnošću, to odmah pojačava film i podiže njegov ulog", kaže Kenilvort.
„Zato što negde pozadi u glavi vi uvek pomislite: 'On neće ubiti dete… zar ne?"
Problem s tim je što Spilberg nije oklevao da ubije dvanaestogodišnjeg dečaka Aleksa Kintera u Ajkuli.
Kenilvort veruje da je to uticalo na publiku dok je gledala Park iz doba jure, jer se podsvesno sećala toga i mislila: „Možda ova deca i nisu toliko bezbedna koliko mislimo da jesu."
Spilbergova sposobnost da se besprekorno kreće između mračnijeg i veselijeg materijala najbolje ilustruje činjenica da je, istovremeno dok je noću radio na vizuelnim efektima za Park iz doba Jure, danju režirao Šindlerovu listu.
Drama smeštena u period Drugog svetskog rata o naporima biznismena Oskara Šindlera da spase Jevreje od nacista premijerno je prikazan šest meseci posle Parka iz doba jure i osvojio sedam Oskara, uključujući nagradu za najbolji film i najbolju režiju.
„On je tokom čitave karijere imao oprečne impulse. Poseduje zabavljačku stranu, ali i ozbiljnu stranu. Uvek je snimao i mračne filmove i vesele filmove. To mu je pomagalo da pronađe pravu ravnotežu. Izuzetno je mnogostran", kaže Mekbrajd.
To je, međutim, imalo i ličnu cenu po njega.
Spilberg je bio toliko emocionalno iscrpljen dok je istovremeno radio na ova dva filma da je došlo do četvorogodišnje pauze do njegovog sledećeg filma posle Šindlerove liste.
To je, sasvim slučajno, bio nastavak Parka iz doba jure, Izgubljeni svet iz 1997. godine.
Čak je i taj film povezan sa Ajkulom.
Nakon neverovatnog uspeha Ajkule, Spilbergu je ponuđeno da snimi nastavak, što je zapravo bio u iskušenju da uradi.
Studio, međutim, nisu zanimali njegovu predlozi za naredni deo, pa je Spilberg odbio ponudu.
„Dozvolio je da drugi ljudi snimaju nastavke", kaže Mekbrajd.
„Ali mu posle nije bilo pravo jer su ti filmovi bili loši. Bio je zaštitnički nastrojen prema Parku iz doba jure, pa je odlučio da snimi Izgubljeni svet."
Izgubljeni svet na blagajnama nije uspeo ni da dobaci do prethodnika, dok je kritika istovremeno bila listom neblagonaklona prema njemu.
Četiri naknadna dela u franšizi nisu prošla mnogo bolje.
Takav je genij Parka iz doba jure da ti nedovoljno dobri nastavci prosto nisu uspeli da ukaljaju njegov status.
On se sada smatra filmom koji je pokrenuo holivudsku zavisnost od specijalnih efekata.
Zbog čega je još veće iznenađenje da u Parku iz doba jure postoje samo 63 kompjuterska specijalna efekta, a film sadrži svega šest minuta CGI-ja dinosaurusa.
Umesto toga, Spilberg je koristio animatroničke dinosauruse u prirodnoj veličini koje su napravili Sten Vinston i njegov tim, kao i vlastito filmadžijsko umeće, da začara i opčini gledaoce.
„Park iz doba jure je neverovatan primer prikazivanja publici tačno onoliko koliko joj je potrebno zarad postizanja maksimalnog efekta", ističe Kenilvort.
„Neki drugi režiser možda ne bi uspeo da se izvuče nekažnjeno sa prikazivanjem toliko malo dinosaurusa. Ali zbog Spilbergovog istorijata ljudi su mu verovali."
Nažalost, kad je u pitanju upotreba vizuelnih efekata, savremeni holivudski blokbasteri nisu sledili Spilbergovu filozofiju „manje je više".
„Mnogi moderni akcioni filmovi su čist haos i ništa više", kaže Mekbrajd.
„Kao što je rekao Skorseze pre nekoliko godina, superbrzi rezovi dezorijentišu gledaoca. To je atak na našu svest tokom kog se slike samo sudaraju jedna sa drugom iz svih uglova i vi ne znate gde ste.
„Kod Spilberga, vi uvek znate gde ste. On veruje u likove i priču. On zna da je to važno i šta je sve bitno."
Pogledajte i ovu priču:
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
