Napad Hamasa na Izrael i uzvratni vazdušni i kopneni napadi izraelske vojske na Gazu deluju kao malo verovatni uvod u sporazum koji bi mogao da okonča izraelsko-palestinski sukob.
Ali zagovornici takozvanog „rešenja dve države" veruju da je nasilje pokrenuto od oktobra, paradoksalno, unapredilo njihova zalaganja.
Dve nedelje pre užasa od 7. oktobra, izraelski premijer Benjamin Netanjahu najavio je u Generalnoj skupštini UN-a „zoru novog doba mira" Izraela i arapskih suseda.
- Izrael i Palestinci: Sve što treba da znate o višedecenijskom sukobu
- Šta je Al Aksa i zašto je žarište sukoba izraelske policije i Palestinaca
- Ujedinjeni u bolu: Bratski odnos Izraelca i Palestinca čije su ćerke poginule u sukobima
- Kada je Beogradu bio bliži Izrael, a kada Palestina
Četvrt veka tokom kojeg su „takozvani sručnjaci" držali primat „sopstvenim pristupom" pregovarajući o rešenju dve države sa Izraelom i budućom palestinskom zemljom između reke Jordan i Mediterana nije izrodilo „nijedan mirovni sporazum", istakao je Netanjahu.
„Pod pristupom koji sam ja zagovarao, 2020. godine smo u rekordnom roku postigli neverovatan napredak. Četiri mirovna sporazuma za četiri meseca, sa četiri arapske zemlje", dodao je.
To su bili takozvani Abrahamovi sporazumi, kojima je posredovala Trampova administracija, pošto je njenu izraelsko-palestinsku mirovnu inicijativu snašla ista sudbina kao i niz njenih prethodnika kojima je posredovala Amerika.
Abrahamovi sporazumi iz 2020. godine:
- 15. septembar - Sporazum o normalizaciji odnosa Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata i sporazum o normalizaciji odnosa Bahreina i Izraela
- 22. decembar - Sporazum o normalizaciji odnosa Izraela i Maroka
- 24. decembar - Sporazum o normalizaciji odnosa Izraela i Sudana
Prethodni arapsko-izraelski sporazumi:
- 26. mart 1979. - Mirovni sporazum Egipta i Izraela
- 13. septembar 1993. - Prvi sporazum iz Osla (Izrael-PLO)
- 26. oktobar 1994. - Mirovni sporazum Izraela i Jordana
- 24. septembar 1995. - Drugi mirovni sporazum iz Osla (Izrael-PLO)
Zamajac Sporazuma ubediće Palestince da odustanu od „fantazije o uništenju Izraela i konačno prihvate put istinskog mira", izjavio je premijer.
Potom je podigao mapu „Novog Bliskog istoka", implicirajući na palestinsku predaju i odustajanje od rešenja dve države.
Veruje se da je, za to vreme, Bajdenova administracija utrošila manje energije na izraelsko-palestinski slučaj nego bilo koji od prethodnih sedam američkih predsednika.
U februaru je Stejt department za dve države rekao da deluju „daleko", ali da su SAD „posvećene očuvanju horizonta nade".
Politička formula potpuno je izostala iz poziva Entonija Blinkena izraelskim i palestinskim liderima upućenih u septembru.
Mnogo toga se promenilo.
„Sjedinjene Američke Države nastavljaju da veruju da je najbolji održivi put - i jedini put, ako ćemo pravo - preko rešenja dve države", rekao je državni sekretar u Izraelu 3. novembra.
Ali kontradikcije i prepreke koje su sprečavale postizanje mira pre 25 godina samo su postale, ako ništa drugo, složenije.
- Minhen 1972: Septembarski dani posle kojih više ništa nije bilo isto
- Nakba: Najsumorniji dan za Palestince
- Koliko je ujedinjen Izrael pod premijerom Benjaminom Netanjahuom
- Dva pisca koja su pružili ruku preko provalije
Kako su propale nade za mir
Nacrt sporazuma o dve države nastao je pošto su Izrael i PLO, predvođen frakcijom Fatah Jasera Arafata, prihvatili uzajamno priznavanje 1993. godine posle pregovora zadnjim kanalima u kojima je posredovala Norveška.
Međutim, takozvani Oslovski proces nikad nije zaživeo i ostavio je niz problema koji su bili još teže rešivi nego ranije.
Sporazumi o „zemlji za mir" ustanovili su samoupravu Palestinske uprave (PA) na teritoriji koju je Izrael zauzeo i okupirao u ratu iz 1967. godine.
Ali vojna okupacija i jevrejska naseljenička aktivnost su se nastavili, sa takozvanim „pitanjima permanentnog statusa" ostavljenim za kasnije pregovore.
U njih je spadao status palestinskih izbeglica iz onoga što je postao Izrael posle prvog Arapsko-izraelskog rata iz 1948. godine, i pošto su Ujedinjene nacije glasale za njegovo odvajanje 1947. godine.
Izrael je anektirao Istočni Jerusalim 1967. godine i to je bila nova začkoljica, sa svetim mestima koje su obe strane smatrale suviše važnim da bi ih se odrekle.
Posle višegodišnjih diplomatskih govorancija, ova pitanja konačno su došla na red tokom samita iza zatvorenih vrata u Kempu Dejvid 2000. godine koji je organizovao američki predsednik Bil Klinton, ali tadašnji izraelski premijer Ehud Barak i predsednik Palestinske uprave Arafat nisu uspeli da premoste jaz.
Za neuspeh su svi okrivljavali onu drugu stranu.
Izraelski i američki zvaničnici rekli su da je Arafat odbio najvelikodušniju ponudu koju će ikada dobiti.
Palestinci su to nazvali prevarom, daleko ispod njihovih zahteva, kao što je glavni grad u Istočnom Jerusalimu.
Kritičari su tvrdili da je Izrael u međuvremenu postigao glavni cilj neutralisanja najvećeg neprijatelja.
Zašto se onda odreći teritorije u koju je toliko uložio, naročito pošto je kontrola bezbednosti delegirana Palestinskoj upravi u oblastima naseljenim Palestincima?
Arafat je pregovarao sa pozicije slabijeg, dok je američki posrednik delio odnos sa Izraelom koji je verovatno bio tešnji od bilo koje dve države u istoriji.
Bilo je i drugih značajnih faktora koji su se pokazali nepremostivim na putu do rešenja o dve države.
Islamski pokret otpora Hamas, osnovan u Gazi 1987. godine, nije bio saglasan sa ustupcima rivala Fataha za mir i pronalazio je obilje prilika da sabotira pregovore samoubilačkim napadima od 1994. godine pa nadalje.
I religiozni doseljenici koristili su ukazanu priliku da prošire i učvrste jevrejsko prisustvo na teritoriji koju su doživljavali kao da im je obećana od Boga.
Šta se dešavalo posle Osla?
Kad je 2000. godine izbio palestinski ustanak poznat kao Druga intifada, centar izraelske političke gravitacije pomerio se značajno udesno.
Izraelska Laburistička stranka, pogonska snaga iza pregovora u Oslu, postala je nebitna, dok su dominantne postale različite verzije desnice koja podržava doseljenike.
Glasači su poverili Arijelu Šaronu, iz desničarske stranke Likud i nepokolebljivom Arafatovom neprijatelju, da ih izvuče iz haosa.
Buntovnički raspoloženi palestinski stanovnici suočavali su se sa izraelskom vojnom silom, dok je Šaronov kabinet uveo barijeru koja razdvaja Palestince od Izraela i od nekih naselja na Zapadnoj obali.
Arafat je bio sateran u ćošak u Ramali sve do pred smrt 2004. godine.
Manje predvidljivo, Šaron je uklonio nekoliko hiljada doseljenika koji su živeli među 1,5 miliona palestinskih stanovnika Gaze i povukao trupe do granice.
Četiri izolovana naselja na Zapadnoj obali su takođe bila evakuisana.
Posledice plana o „izvlačenju" bile su ogromne, sa namerom da se zaštiti jevrejska manjima na izraelskoj teritoriji izolacijom gusto naseljene palestinske oblasti.
Šaronov glavni savetnik rekao je jednom novinaru da je to pružilo „dovoljnu količinu formaldehida" neophodnu za okončanje političkih pregovora.
Ipak, ovaj potez je podelio Likud i otuđio pristalice naseljavanja.
Nepokoleban, Šaron je formirao novu partiju za izbore 2006. godine.
Zbog izliva krvi u mozak nekoliko nedelja pred izbore nikad nismo saznali da li je postojao sličan plan za Zapadnu obalu.
Ako jeste, samo je Šaron imao dovoljno uticaja da ga sprovede u delo.
Arafatov naslednik Mahmud Abas opisao je to kao izdaju Oslovskih principa, dok su Hamasovi lideri u Gazi izvlačenje slavili kao trijumf otpora.
Ali uz egipatsku saradnju, Izrael je učvrstio blokadu Gaze uz redovne eskalacije nasilja, sa upadima ekstremista i raketnim ekipama koje otvaraju vatru na Izrael, i bombardovanjem i invazijom da bi se zauzdao taj otpor.
Za to vreme, na Zapadnoj obali Hamas se razvijao.
Učešće na zakonodavnim izborima Palestinske uprave 2006. godine dovelo je do Hamasove većine od glasača razočaranih Fatahovim neuspehom da ostvari palestinsku nezavisnost ili vlada transparentno bez korupcije.
Izvršen je međunarodni pritisak da se Hamas natera da se pridržava prethodnih obećanja Palestinske uprave, okonča nasilje i prizna Izrael, na šta on nije bio spreman.
Hamas je silom proterao Palestinsku upravu iz Gaze, što je dovelo do odvajanja Gaze, kao centra oružanog otpora, od Zapadne obale kojom vlada Fatah posvećen mirovnim pregovorima, mada bez preteranih izgleda za mir.
Ali je bilo znakova varijacija u stavovima Hamasa koji su ukazivali na mogućnost budućeg političkog angažovanja, sa ponudama za dugogodišnji prekid nasilja i sugerisanje da bi na teritoriji koju je Izrael okupirao 1967. mogla da se stvori država.
Ali Hamas nije promenio povelju koja poziva na uništenje Izraela i nastavio je da širi naselja na Zapadnoj obali i po veličini i po broju stanovnika.
Vremenom je Hamas iskoristio odsustvo kontrole u Gazi da izgradi vojne kapacitete, uz podršku saveznika kao što su Hezbolah u Libanu, koji će postati poznati kao Osovina otpora.
- Napad Hamasa na Izrael: Koje su sve frakcije učestvovale i zašto su Izraelci bili zatečeni
- Šta je Hezbolah, pokret iz Libana
- Koliko je štete načinjeno u Pojasu Gaze od početka rata
- Kako je lubenica postala simbol Palestinaca
Nove paradigme
I dok su 7. oktobar i njegove posledice vratili večito izraelsko-palestinsko pitanje u žižu globalnog interesovanja, na videlo je izbilo nekoliko potpuno novih faktora.
Na izraelskoj strani je široki konsenzus da Hamas mora biti uništen, uprkos posledicama po civile u Pojasu Gaze.
Diskurs među desničarskim Netanjahuovim pristalicama podržava trajno uklanjanje populacije Gaze.
Gledano sa palestinske strane, to bi predstavljalo još jednu Nakbu, arapsku reč za „katastrofu", koja se odnosi na period između poslednjih meseci 1947. godine i početka 1949, kad je oko 700.000 Palestinaca postalo izbeglice sa teritorije gde je nastao Izrael.
Na izraelskoj levici, koja je strahovala da Netanjahuova politika neizbežno vodi ka državi u kojoj vlada aparthejd, uklanjanje Hamasa vraća binarnu jednačinu, umesto tri entiteta - Hamasa, Palestinske uprave i Izraela.
To vraća računicu o dve države za pregovarački sto.
Jedan takav, autor Avram Burg, nekada iz Laburističke stranke, rekao je za BBC da je Izraelcima i Palestincima potrebno vreme da se oporave od „pravog šoka", ali on veruje da će se oni odlučiti za opciju dve države koja nudi jedino održivo okončanje krvoprolića.
„Koja god politička formula bude na kraju obećala dugogodišnji spokoj, nju će prihvatiti većina Izraelaca", tvrdi on.
Palestinci koji preživljavaju napade na Gazu, eskalaciju doseljeničkog nasilja i vojni pritisak na Zapadnoj obali ili gledaju kako se oni odvijaju na TV-u i društvenim mrežama, možda imaju drugačije mišljenje o tome.
Anketa sprovedena od 31. oktobra do 7. novembra nad Palestincima koji žive u Gazi i na Zapadnoj obali, u organizaciji Arapskog sveta za istraživanje i razvoj (AVRAD), pokazala je da je 68 odsto ispitanika reklo da je njihova podrška za rešenje dve države opala.
Palestinci će takođe biti svesni očiglednog porasta međunarodne podrške njihovoj strani.
Anketa koju su sproveli Rojters/Ipsos pokazala je da su mladi Amerikanci manje skloni da stanu iza podrške Izraelu nego prethodne generacije, dok 40 odsto ispitanika mlađih od 40 godina smatra da SAD treba da budu neutralni posrednik.
Prerano je znati kako i da li će događaji iz 2023. godine prerasti u više pritiska na Izrael nego što je osećao u poslednje tri decenije pod zaštitničkim uticajem Vašingtona kao glavnog sponzora mirovnih pregovora.
Za one Palestince koji i dalje podržavaju mir, nema povratka otvorenim pregovorima koji kupuju vreme za više naselja u budućoj palestinskoj državi.
„Ako žele da budu ozbiljni, mora da postoji konkretna akcija, prevashodno u definisanju izraelskih granica i okončanju okupacije.
„Da ponovimo istu lepu američku retoriku iz mirovnog procesa, bez akcije, do toga ne može doći", kaže Dalal Irikat, akademik specijalizovan za razrešenje sukoba.
Objašnjenje: Šta je Zapoadna obala
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
