Već na prvim stranama „Paklene pomorandže", romana Entonija Bardžisa iz 1962, čitalac uranja u svet obavijen tamom nadomak našeg, kao i u neobično snažan novi jezik.
Petnaestogodišnji Aleks, ultranasilni antiheroj i „skrušeni narator", obraća se nama, nebrojenim stravinski slovosima (horrorshow slovos - odnosno, suludim, izuzetnim rečima tintranja (Nadsat): omladinskog slenga koji je osmislio autor-poliglota.
Sama reč Nadsat izvedena je iz ruskog sufiksa za tinejdžerske godine (bukvalno „naest" u srpskom - prim. prev.), a jezik Paklene pomorandže predstavlja živopisni spoj engleskih i ruskih reči ("horrorshow" vodi poreklo od ruskog „khorosho", što znači dobro) uz različite dodatke: elizabetanski kićeni stil („thou"; „thee and thine"; „verily"); zatim arapske i nemačke igre rečima.
- Četiri razloga zašto treba gledati „Paklenu pomorandžu" (i jedan zašto ne)
- Scenario za film koji Kjubrik nikad nije snimio
- Suze na kiši: Kako je Roj Beti ipak dobio večni život
Šezdeset godina od objavljivanja knjige (i više od pola veka nakon ozloglašene Kjubrikove filmske adaptacie), njeno zaumnje je preplavilo pop kulturu, od muzike (imena bendova, npr. Moloko, Campag Velocet i Heaven 17; zatim pesama, npr. pesme New Order i Lane Del Rey; albuma - brazilski metalci Sepultura su 2009. objavili konceptualni album A-Lex; najzad, knjiga je poslužila kao inspiracija i za stihove - npr. Girl Loves Me Dejvida Bouvija, koja se našla na njegovom oproštajnom albumu Blackstar iz 2016); preko umetnosti (skorašnja velika izložba u Engleskoj nosi naslov „The Horror Show!") i noćnog provoda (od legendarnog kluba Paklena pomorandža na Ibici do NADSAT kompilacije objavljene 2021. koja sadrži pesme mladih muzičara LGBTQ orijentacije).
Tintranje je moćni kreativni sok, razlog neupitnosti kultnog statusa Paklene pomorandže tokom više od pola veka.
U svojoj autobiografiji Imali ste svoj trenutak (You've Had Your Time,1990) Bardžis objašnjava da je „bilo neophodno" da Paklenu pomorandžu „ispripoveda mladi nasilnik iz budućnosti, i to upravo posredstvom njegove verzije engleskog jezika... Bilo je besmisleno napisati knjigu u slengu koji se koristio ranih 60-ih: bio je kratkog daha poput svakog slenga i delovao bi nostalgično već u trenutku ulaska rukopisa u štampu."
Takvog plesnjivog miomirisa ocvalog cveća u romanu nema ni u naznakama.
Tintranje neprestano napada čitaočeva čula feromonskom ljutinom; metaliziranim zadahom.
Oštar, konspirativan sleng omogućava Aleksu da prenese scene društvenih rituala (tinejdžerski „poslednji krik mode", kojim se razmeću on i njegova banda „drOgara" ili prijatelja, u šta spadaju i „čizmaci stravinski lagani za šutiranje"), kao i užase agresija koje oni mehanički sprovode.
Sve deluje istovremeno strano i prisno - zbog čega će goreopisana mešavina namah izazvati oprečne reakcije kritičara.
Kritičar Tajms literari saplementa je opisao Paklenu pomorandžu kao „gnusno malo sablažnjavačko delo".
Kingsli Ejmis iz Obzervera je bio blagonakloniji, iako je primetio da tintranje nameće izazov: „čitalac nesklon avanturi, i koji, usto, planira da ostavi pušenje, ozbiljno će poželeti da odustane od čitanja ovog romana."
Nekoliko decenija nakon toga, bila sam „malodoj djevočka" ili mlada devojka, imala sam 14 godina, i prelistavala primerak Paklene pomorandže u lokalnoj knjižari u opštini Vonsvort u južnom Londonu; tintrajući tekst me je uznemiravao, ali isto tako i privlačio (takođe, opsedala me je čuvena ilustracija Dejvida Pelhama na koricama - mladić razgoračenog „oka-zupčanika").
Tokom narednih čitanja vraćala bih se uvodnoj sceni, u kojoj Aleks i njegovi drOgari pijuckaju bodljikavo mlekance („moloko") u mlečnom baru Korova; najzad sam potrošila svu kešericu na knjigu.
Subverzivno dešifrovanje koda
„Provaljivanje" koda tintranja - zaumlja zasnovanog na neprestanom menjanju koda adolescentskog ćaskanja, stvorenog radi potiskivanja odraslih, kao i autoriteta - predstavlja posebnu draž za čitaoca.
Naravno, mladu osobu poput mene je to dešifrovanje posebno privlačilo, kao i razumevanje opsega značenja (prikrivene psovke); reči dešifrujemo pomoću konteksta ili Aleksovih aluzija, a čitalac se oseća kao da ljušti nekoliko slojeva ljuski sa zabranjenog voća; škrabala sam rečenice tintranja po školskim knjigama; u komunikaciji sa najboljim drOgom sam koristila taj vokabular, i vidirala („viddied") tajni jezik koji je izranjao posvuda oko nas: u muzici, na klupskim flajerima i printovima na majicama.
Bardžis, koji je preminuo 1993, mrzovoljno i ogorčeno je prokomentarisao uspeh Paklene pomorandže, naročito nakon pojave Kjubrikovog filma.
Odbacio je svoj roman, nazivajući ga „sračunatim trivijalnim štivom za plaćanje računa" (u eseju iz 1973. koji je kasnije objavio Njujorker), pa ipak, svaki aspekt jezika romana prenatrpan je značenjem: čak i ime Aleks (ironično, ime znači „zaštitnik ljudi") upućuje na grčku reč lex (zakon).
U izvesnoj meri, tintranje kao anglo-rusko ćeretanje odslikava doba u kom je poniklo: hladnoratovske tenzije ranih 60-ih godina prošlog veka, kao i strah establišmenta od nadiruće omladinske kulture.
Suštinski, međutim, jezik je bezvremen, baš kako se Bardžis nadao; može se čak reći da njegov globalizovani sleng odlično pristaje digitalnom dobu.
Takođe, tintranje se čitaocu lako podvlači pod kožu; zbog njega osećamo kao da smo tik uz Aleksa, čak i u trenucima kada čini gnusne zločine.
Ono nas primorava da se suočimo sa najvažnijim pitanjem koje roman postavlja - dobro i zlo kao sastavni delovi ljudske prirode, kao i slobodna volja.
Bardžis je tvrdio da je u jednom londonskom pabu čuo izreku „uvrnut (kvir) kao navijena pomorandža" (čime se želi ukazati na nečije čudno ponašanje, a ne na seksualnu sklonost), ali „Paklena pomorandža" (u originalu - Clockwork Orange, prim. prev.) zapravo se odnosi na samog Aleksa.
S puno potencijala, a ipak ograničen.
- Zbog čega je Federiko Felini maestro italijanske kinematografije
- Taksista - film u koji niko nije verovao, a postao je klasik
- Porodična posla: Pola veka filma Kum
Kada se kasnije nađe u zatvoru, biva podvrgnut Ludoviko tehnici: zvaničnoj državnoj terapiji odvraćanja osmišnjenoj radi otklanjanja nasilnih poriva u njemu.
Tokom tog procesa, doktor na sledeći način opisuje tintranje: „Čudni fragmenti starog rimovanog slenga... Tu i tamo ima romskih reči, takođe. Ali uglavnom su slovenskog porekla. Propaganda. Subliminalna penetracija."
Bila sam malo starija od Aleksa kada sam prvi put gledala Kjubrikovu ekranizaciju romana - na pohabanoj video kaseti (VHS), što je doprinelo osećanju da radim nešto nezakonito.
Nakon napada u medijima zbog „falsifikata", film je 1973, na Kjubrikovu inicijativu, povučen iz distribucije u Britaniji; ponovo će biti dostupan za prikazivanje u toj zemlji tek nakon smrti reditelja, 1999, a zabrana će se odraziti na reputaciju romana (preotevši mu, pritom, status šokantnog dela).
I tada kao i danas, bila sam potpuno ravnodušna prema filmu, iako sam volela muziku Vendija Karlosa, odnosno spoj elektronske i klasične muzike, zatim tintranje koje koje prožima dijaloge Malkoma Makdauela (Aleksa), pa čak i dizajn seta - na primer, nazivi droga („vellocet", „synthemesc", „drencrom") vrtoglavo su ispisani po zidovima mlečnog bara Korova.
Ipak, na papiru tintranje poseduje melodijski tok zbog čega on postiže skladno sazvučje sa Aleksovim izlivima divljenja prema klasičnim majstorima, kao i sa Bardžisovim kompozitorskim i pesničkim težnjama (iz dubine duše je prezirao pop muziku).
Na ekranu, nasilje i mizoginija deluju prenaglašeno, i pritom su pojedine scene, koje u romanu najviše uznemiruju čitoaca, preinačene tako da izazivaju gledaoca na prizeman smeh.
Aleks nam prenosi događaje jezikom tintranja sve do poslednje rečenice romana - mada se taj zaključak tokom godina pojavljivao u različitim verzijama u Americi, gde je Paklena pomorandža originalno objavljena bez dvadeset prvog i poslednjeg poglavlja, koji su označeni kao „netržišni" (i uz pojašnjenje termina slenga, na Bardžisovo užasavanje).
U tom završnom delu nalazimo naznake promene usled sazrevanja (posredstvom Aleksovog glasa, jezikom tintranja, a isto važi i za njegove životne izbore), što izaziva iznenađujuće emotivno povezivanje čitaoca sa likom; kao tinejdžerka sam zaplakala nakon što sam pročitala taj deo, i danas, u zreloj (prastaroj) dobi, potresem se kad ga pročitam; Kjubrikov film je baziran na američkoj verziji romana; smatrao je da je originalan završetak „pridodato poglavlje", a u intervjuu Majklu Cementu iz 1981. rekao je: „ono je, što se mene tiče, neubedljivo i nedosledno u odnosu na stil i ideju romana... Zasigurno nikada nisam ozbiljno razimišljao o tome da treba da ga iskoristim za film."
- Zašto je 1971. bila izuzetna godina za film
- Kako je film iz Severne Makedonije ušao u istoriju Oskara
- Recenzija filma „Irac": Skorseze podmladio De Nira, Paćina i Pešija ★★★★☆
Tintranje još uvek zvuči kao sleng iz nedaleke budućnosti.
U čitaocu izaziva jezu poput najoštrije britve; reči nas preneražavaju, a poznate su nam; primorani smo da se suočimo sa mnoštvom značnjea.
Jezik romana danas oduševljava i izaziva nove čitaoce jednako koliko i prevodioce; projekat „Prokljuviti Slovose" (odnosno, razumeti reči) pokrenut je na univerzitetu Koventri 2015, s ciljem prikupljanja tumačenja tintranja koje su ponudili brojni profesora širom sveta.
Naravno, nikada nećemo saznati koliko glavobolje roman zadao svom autoru; Bardžisov nacrt za njegov „nastavak", naslovljen kao Pakleno stanje, otkriven je 2019. i, kako pokazuje njegov (posthumno objavljeni) „Sonet za Institut Emeri Kolidžijet", on nikada nije prestao da se bavi svojim kultnim ostvarenjem: „Savet: ne čitati / Paklenu pomorandžu - to je muljava smesa / izmišljenih reči koje zaskaču i grizu i krvare. / Napisao sam bolje knjige... A i mnogi drugi, nesumnjivo."
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
