Usred ruskog bespuća, nedaleko od Sankt Peterburga, stoji pravougaona gvozdena kapija.
Sa druge strane njenih zarđalih rešetaka nalazi se zbirka radio tornjeva, napuštenih zgrada i dalekovoda koje ograđuje kameni zid.
Ova zlokobna lokacija nalazi se u središtu misterije koje seže unazad sve do vrhunaca Hladnog rata.
- Špijunski baloni, sateliti i leteći objekti - šta motri sa neba
- Vera Pešić: Žena u muškom vrtlogu špijunaže
- „Na pola puta do superheroja": Mustafa Golubić, tajni agent između mita i istine
Smatra se da je ona sedište radio stanice „MDZhB", koju niko nikada nije tvrdio da vodi.
Dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana nedeljno, poslednje tri i po decenije, ona emituje jednoličan, monotoni ton.
Svakih nekoliko sekundi pridružuje mu se još jedan zvuk, koji podseća na sirenu za maglu kakvog sablasnog broda.
Potom se zujanje nastavlja.
Jednom ili dvaput nedeljno, muškarac ili žena pročitaju neke reči na ruskom, kao što su „gumeni čamac" ili „specijalista za zemljoradnju".
I to je to.
Možete da je slušate sa bilo kog mesta na svetu ako se naprosto uključite na frekvenciju 4625 kHz.
Ova stanica toliko je enigmatična da izgleda kao da je izmišljena za teoretičare zavere.
Danas ona ima onlajn sledbenike među kojima su desetinama hiljada posvećenika koji je od milošte zovu „Zujalica" (Buzzer).
Pridružila se dvema sličnim misterioznim stanicama „Pijuk" (Pip) i „Škriputavi točak" (Squeaky Wheel).
Kao što njihovi obožavaoci i sami spremno priznaju, oni apsolutno nemaju nikakvu predstavu šta to slušaju.
Tačnije, niko nema.
„Nema apsolutno nikakvih informacija u signalu", kaže Dejvid Stapls, ekspert za obaveštajne signale sa Univerziteta Siti, u Londonu.
Šta se tu dešava?
Smatra se da frekvencija pripada ruskoj vojsci, mada ona to zvanično nikad nije priznala.
Prvi put je počela da emituje signal krajem okončanja Hladnog rata, dok je komunizam bio u padu.
Danas emituje sa dva mesta - sa lokacije kod Sankt Petersburga i blizu Moskve.
Bizarno, ali posle raspada Sovjetskog Saveza, umesto da se zatvori, aktivnost stanice se naglo pojačala.
Ne manjka teorija koje bi objasnile čemu Zujalica služi - od održavanja kontakata sa podmornicama do komunikacije sa vanzemaljcima.
Jedna takva ideja je da služi kao signal „Mrtve ruke"; u slučaju da je Rusija pogođena nuklearnim napadom, zujanje će prestati i automatski pokrenuti odmazdu.
Bez ikakvih pitanja, samo potpuno nuklearno uništenje na obe strane.
Ovo možda nije baš toliko šašavo kao što na prvi pogled zvuči.
Sistem je prvobitno patentiran u sovjetsko doba, gde je poprimio oblik kompjuterskog sistema koji skenira etar u potrazi za znacima života ili nuklearnog zračenja.
Da sve bude gore, mnogi eksperti veruju da je taj sistem još uvek u upotrebi.
Kao što je sam ruski predsednik Vladimir Putin istakao početkom godine, „niko ne bi preživeo" nuklearni rat između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država.
Da li bi Zujalica mogla da ga odagna?
Bilo kako bilo, postoje neke naznake u samom signalu.
Kao i svi međunarodni radiji, Zujalica operiše na relativno niskoj frekvenciji poznatoj kao „kratki talas".
To znači da - za razliku od lokalnih radio, mobilnih i televizijskih signala - manje talasa prolazi kroz jednu tačku svake sekunde.
To takođe znači da oni mogu da putuju mnogo dalje.
Iako biste imali poteškoća da poslušate lokalnu radio stanicu kao što je BBC Radio London u susednom okrugu, kratkotalasne stanice kao što je BBC Svetski servis namenjene su publici od Senegala do Singapura.
Obe stanice se emituju iz iste zgrade.
Sve je to moguće zahvaljujući „nebeskim talasima".
Radio signali viših frekvencija mogu da putuju samo pravolinijski, što znači da se na kraju izgube kad udare u prepreke ili stignu do horizonta.
Ali kratki talasi imaju još jedan trik u rukavu - oni mogu da odskoče od naelektrisanih čestica u gornjoj atmosferi, što im omogućuje da skaču između zemlje i neba i putuju hiljadama umesto desetinama kilometara.
Što nas vraća na teoriju o „Mrtvoj ruci".
Kao što biste mogli da pretpostavite, kratkotalasni signali su izuzetno popularni.
Danas ih koriste brodovi, letelice i vojske za slanje poruka preko kontinenata, okeana i planinskih masiva.
Ali postoji jedna kvaka.
Gornji sloj nije pljosnato ogledalo, već talas, koji se talasa poput površine okeana.
Tokom dana se postepeno kreće sve više, dok se noću spušta ka Zemlji.
Ako želite apsolutno da garantujete da će se vaša stanica čuti na drugom kraju planete - a ako je koristite kao okidač za nuklearni rat, onda verovatno to želite - važno je da menjate frekvenciju u zavisnosti od doba dana da biste se prilagodili.
BBC Svetski servis to već radi.
Zujalica to ne radi.
Druga ideja je da radio stanica postoji da bi „oglašavala" koliko se visoko nalazi sloj naelektrisanih čestica.
„Da biste dobili dobre rezultate radarskih sistema koje Rusi koriste za pronalaženje projektila, morate to da znate", kaže Stapls.
Što je duže potrebno signalu da stigne do neba i ponovo se spusti, to je on na većoj visini.
Avaj, ni to sigurno nije to.
Da bi analizirao visinu tog sloja, signal bi obično morao da ima određeni zvuk, poput oglašavanja auto alarma - rezultat varirajućih talasa kako bi ga pogodili baš kako treba.
„Oni uopšte ne zvuče kao Zujalica", kaže Stapls.
Da sve bude intrigantnije, postoji stanica sa nekim upadljivim sličnostima.
„Linkolnširski lovokradica" je emitovao signal od sredine sedamdesetih do 2008. godine.
Baš kao i Zujalica, mogao je da se čuje na drugoj strani planete.
Baš kao i Zujalica, emitovao je signal sa neodređene lokacije, za koju se veruje da se nalazila negde na Kipru.
I baš kao i u slučaju Zujalice, njegove transmisije bile su naprosto sablasne.
Na početku svakog sata, stanica bi emitovala prvu strofu engleske narodne pesme, „Linkolnširski lovokradica".
„Oh, moje je zadovoljstvo zvezdane noći
U to doba godine
Kad sam bio šegrt u slavnom Linkolnišru
Služeći gospodara skoro sedam godina…"
Nakon što bi se ponovila 12 puta, prešla bi na poruke koje bi čitao bezosećajni glas žene koja je čitala grupe od pet brojeva - „1-2-0-3-6" - odsečnim, visokoklasnim engleskim akcentom.
Da bismo lakše shvatili šta se tu dešavalo, pomoći će ako se vratimo u dvadesete godine prošlog veka.
Sverusko društvo za kooperaciju (Arkos) bilo je važno trgovinsko telo, odgovorno za nadzor transakcija između Velike Britanije i ranog Sovjetskog Saveza.
Ili je makar tvrdilo da to radi.
U maju 1927. godine, godinama nakon što je jedan britanski tajni agent primetio zaposlenog u Arkosu kako krišom ulazi u komunističku novinsku agenciju u Londonu, policajci su upali u zgradu Arkosa.
Podrum je bio posejan zamkama protiv uljeza i tu su otkrili tajnu sobu bez kvake na vratima u kojoj su radnici ubrzano spaljivali dokumente.
Možda je bilo dramatično, ali Britanci nisu saznali ništa što već nisu znali.
Umesto toga, upad je poslužio kao upozorenje za Sovjete, koji su otkrili da ih MI5 prisluškuje godinama.
„Bila je to brljotina prve klase", kaže Entoni Glis, koji upravlja Centrom za studije bezbednosti i obaveštajnih poslova na Univerzitetu u Bakingemu.
Da bi opravdao upad, premijer je pročitao neke od dešifrovanih telegrama u Donjem domu.
Ishod je bio da su Rusi izmislili potpuno nov način na koji se šifruju poruke.
Gotovo preko noći, prebacili su se na „jednokratne ključeve".
Prema ovom sistemu, osoba koja šalje poruku generiše nasumični ključ i deli ga samo sa osobom koja prima poruku.
Dok god je ključ zaista savršeno nasumičan, šifra ne može da se razbije.
Više nije bilo razloga za brigu ko će da čuje njihove poruke.
I tu na scenu stupaju „stanice sa brojevima" - radio stanice koje emituju šifrovane poruke špijunima iz čitavog sveta.
Ubrzo su čak i Britanci to počeli da rade: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se, kako kaže stara izreka.
Prilično je teško generisati potpuno nasumični broj zato što bi sistem za to, po samoj svojoj prirodi, bio predvidljiv - upravo ono što pokušavate da izbegnete.
Umesto toga, agenti u Londonu iznašli su ingeniozno rešenje.
Okačili bi mikrofon kroz prozor Oksford Strita i snimali saobraćaj napolju.
„Možda autobus oglasi sirenu istovremeno kad i policajac poviče. Zvuk je jedinstven, nikad se neće ponoviti", kaže Stapls.
Potom se pretvara u nasumični šifru.
Naravno, to nije sprečilo ljude da pokušaju da je razbiju.
U Drugom svetskom ratu, Britanci su shvatili da zapravo mogu da dešifruju poruke - ali prvo moraju da se dočepaju jednokratnog ključa korišćenog da se šifruju.
„Otkrili smo da su Rusi koristili zastarele listove jednokratnih ključeva kao zamenu za toalet papir u ruskim vojnim bolnicama u Istočnoj Nemačkoj", kaže Glis.
Ne mora posebno da se napominje, pripadnici britanske obaveštajne službe brže-bolje su počeli da prebiraju po sadržajima sovjetskih toaleta.
Novi kanal komunikacije bio je toliko koristan da nije prošlo dugo vremena pre nego što su stanice sa brojevima počele da niču širom sveta.
Bile su živopisno naslovljene „Nensi Adam Suzan", „Ruski brojač" i „Zrela kao trešnja" - sestrinska stanica Linkolnširskog lovokrdaice, koja je takođe sadržla strofu engleske narodne pesme.
Po imenu makar, Zujalica se uklapa u njih.
Uklapa se i u niz hapšenja širom Sjedinjenih Američkih Država 2010. godine.
FBI je saopštio da je razbio „dugogodišnju izuzetno tajnu" mrežu ruskih agenata, za koje kaže da su dobijali uputstva preko šifrovanih poruka na kratkotalasnom radiju - konkretno 7887 kHz.
Sada se i Severna Koreja uključila u igru.
Četrnaestog aprila 2017. godine, voditelj Radio Pjongjanga započeo je emitovanje rečima: „Izvršiću pregled časova iz tehnologije elementarnih informacija na udaljenom obrazovnom univerzitetu za 27 agenata za ekspediciju."
Loše prikrivena vojna poruka bila je praćena nizom brojeva stranica - broj 69 na 823. strani, na 957. strani - koji su veoma ličili na šifru.
Možda će vas iznenaditi da su stanice sa brojevima još uvek u upotrebi - ali one sadrže jednu veliku prednost.
Iako je moguće pretpostaviti ko ih emituje, svako može da sluša - tako da ne znate kome su poruke upućene.
Mobilni telefoni i internet su možda brži, ali ako otvorite tekstualni poruku ili mejl od poznate obaveštajne službe, možete biti provaljeni.
To je intrigantna ideja: Zujalica se krije naočigled sviju, dajući uputstva mreži ilegalnih ruskih špijuna iz čitavog sveta.
Postoji samo jedan problem.
Zujalica nikad ne emituje nikakve poruke sa brojevima.
To nije mnogo važno, budući da se jednokratni ključevi mogu iskoristiti za prevod bilo čega - od šifrovanih reči do izvitoperenog govora.
„Da je telefonski poziv enkriptovan čuli biste '…enejekdhejenw…' ali bi se sa druge strane čulo kao normalan govor", kaže Stapls.
Ali to bi ostavilo tragove u signalu.
Da bi se slale informacije preko radija, praktično sve što radite je da varirate visinu ili razmak emitovanih talasa.
Na primer, dva kratka talasa zaredom znače „iks", ili tri talasa blisko emitovana zajedno znače „ipsilon".
Kad signal nosi informaciju, umesto urednog, ravnomerno raspoređenih talasa kao što je mreškanje okeana, dobijate talas kao nazubljenu siluetu EKG-a.
To nije Zujalica.
Umesto toga, mnogi veruju da je stanica zapravo hibrid dve stvari.
Neprestano jednolično zujanje samo je marker, koji govori „ova frekvencija je moja, ova frekvencija je moja" da je drugi ljudi ne bi koristili.
Ona postaje stanica sa brojevima tek u trenucima krize, kao što je ona ako bi Rusija bila napadnuta.
Tada bi služila kao način da se šalju uputstva svetskoj mreži špijuna i vojnim snagama koje čekaju u zabitim oblastima.
Na kraju krajeva, radi se o zemlji 70 puta većoj od Velike Britanije.
Čini se da su već počeli da vežbaju.
„Godine 2013. poslata je specijalna poruka, 'IZDATA JE KOMANDA BR. 135' za koju se kaže da je bila probna poruka za potpunu borbenu gotovost", kaže Maris Goldmanis, radio entuzijasta koji sluša stanicu iz svog doma u baltičkim državama.
Misterija ruskog radija mogla bi biti rešena.
Ali ako su njegovi obožavaoci u pravu, nadajmo se samo da se to zujanje nikad neće prekinuti.
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
