Ruski rat je transformisao sve u Harkovu, pa i detinjstvo.
Projektili se ispaljuju na drugi najveći ukrajinski grad sa druge strane ruske granice koja je toliko blizu da imaju na raspolaganju svega nekoliko sekundi da ih zaustave.
Ako su upereni u Harkov velike su šanse da će pogoditi metu - a male šanse da će se na vreme stići do skloništa.
Školske zgrade i vrtići su zatvoreni skoro dve godine iz bezbednosnih razloga, a igrališta zvrje prazna.
I sada, kako se potpuni rat bliži trećoj godini, delovi života u Harkovu sele se pod zemlju.
Duboko dole, u metrou, specijalno izgrađene učionice stoje paralelno uz peron na pet stanica.
Lokalne vlasti su pre nekoliko meseci počele da nude školske časove ispod gradskih ulica.
Upravo su dodale i predškolsku nastavu vikendima.
- Ukrajinska deca primorana da napuštaju domove zbog ruske ofanzive
- Novi đaci iz Rusije i Ukrajine u srpskim školama: Privremeni dom za jedne, novi život za druge
- Deca sa invaliditetom u Ukrajini su zlostavljana, upozorava UN
Nikina priča
Za šestogodišnju Niku Bondarenko, to je prilika da se ponovo druži sa drugom decom.
Posle dve godine učenja onlajn, ona skakuće do lokalne stanice metroa u jarko ružičastim gumenim čizmama.
Redovno prolazi pored izbombardovanih ruševina vojnih kancelarija uništenih na početku invazije, prekoputa njene kuće.
Svuda unaokolo ima još slomljenog stakla i zgrada izbušenih šrapnelima.
Ali čim Nika uđe u voz na putu do časa, njena majka može da prestane da se brine.
„Roditelji mogu da budu sigurni da se ništa neće desiti njihovom detetu, a dete može da nastavi koliko toliko normalan život", objašnjava Olga Bondarenko.
„Neprijatelj ne može da dopre do nas ovde."
Ona kaže da je Niki mnogo nedostajao vrtić.
„To je jako važno. Inače dete ne bude u prilici da viđa drugu decu, zato što druge dece nema na ulicama, a sve vreme se čuju sirene za vazdušnu opasnost."
Harkov sada nudi skoro 700 mesta u vrtićima pod zemljom, za decu starosti do šest godina.
Najmanje triput toliko dece pohađa časove u školama na istom mestu.
Neka su izgubila roditelje u borbama ili živela u oblastima pod teškom paljbom i potrebna im je dodatna podrška psihologa koji su na raspolaganju pored nastavnika.
Onog dana kad smo ih posetili, čuje se muzika, vrlo je živo i ima mnogo smeha.
Jedna predškolska grupa dece se obukla u uniforme lekara i medicinskih sestara; druge pevaju i grade zgrade od plastičnih cigala.
- „Za tri meseca jednom sam videla dete": Zašto se Ukrajincima oduzimaju deca u zapadnoj Evropi
- Ukrajinske majke prelaze opasan put do Rusije da vrate otetu decu
- Dilema budućih roditelja u Ukrajini: Da li odložiti osnivanje porodice zbog rata
Pokušaji normalnosti
Osoblje je uložilo sve što je moglo u to da stvari izgledaju što normalnije.
Na zidovima pored jarko obojenih slika cveća i ogromnih gusenica, vise plakati sa upozorenjima na opasnosti od mina.
Ali kad se oglase sirene za vazdušnu opasnost upozoravajući na nadolazeće projektile, niko ne mora da se sklanja.
Porodica Bondarenko je pobegla iz grada na početku rata, dok su se ruske trupe trudile da zauzmu Harkov i granatiranje je bilo neprestano.
Hiljade porodica živelo je u metrou tada.
Kad su tog septembra ruske snage bile potisnute, grad je ponovo počeo lakše da diše i Olga i njena deca su se vratili kući.
Njen muž je u vojsci, a boravak u Harkovu je značio da su mu svi bliže.
Kad pitam Nikinu sestru da li se plaši vazdušnih napada, Viktorija odmahuje glavom.
„Sirene znače da bi raketa mogla da padne ali i da ne padne. Šanse su 50-50 odsto. Samo morate da verujete da će sve biti u redu."
Ona ima 11 godina.
Pogledajte raniji video iz Harkova i života u metrou:
Planovi
Najveći problem Harkova je njegova lokacija, jer je ruska granica udaljena samo 40 kilometara.
„Potrebni su nam savremeni sistemi protivvazdušne odbrane. Ako projektili padaju sada, to znači da ih nemamo dovoljno", kaže gradonačelnik Igor Terehov.
Ali čak i najsavremeniji zapadni sistemi imali bi problema na tako bliskoj udaljenosti.
Intenzitet vazdušnih napada se pojačao od decembra i škola u metrou je počela da se puni decom.
I tako je grad počeo da gradi više stalnih podzemnih ustanova.
U četvrti Industrijalni, ispod sportskih terena teško oštećenih u vazdušnim napadima, čitava nova škola polako poprima oblik.
Učionice će biti pohranjene pet metara ispod površine sa kapacitetom od 900 učenika u dve smene.
Za sada je to samo duguljasta školjka sa građevinskim radnicima koji vare, malterišu i kucaju čekićima gde god da se okrenete.
Šef gradilišta mi kaže da je pre invazije njegova firma izgradila luksuzni novi zoološki vrt i renovirala centralni park.
„A sada radimo ovo", sleže on ramenima.
Podseća me na nuklearne bunkere građene u sovjetskim fabrikama tokom Hladnog rata.
„Zaista ne želim da idemo pod zemlju. Ovo je prinudna bezbednosna mera", objašnjava gradonačelnik tokom inspekcije gradilišta.
Škola će biti spremna krajem marta, mada to deluje kao optimistična procena.
Gradonačelnik nakon toga planira sličnu građevinu u svakoj četvrti.
To je velika investicija.
„Projektili koji se najčešće koriste za razaranje našeg grada putuju 40 sekundi dovde", ističe Terehov - nedovoljno da se evakuiše normalna škola.
„Ovaj rat će se okončati kad mi pobedimo. Ali u međuvremenu deca imaju prava da uče. I zato gradimo takve škole."
Pogledajte video o Ukrajinki koja je pobegla od rata i porodila se u Kotoru:
Marinina priča
Nedugo pre nego što smo doputovali u Harkov, baražna vatra projektila pogodila je stambeni blok u gradu.
Stradalo je jedanaestoro ljudi.
Jedan projektil pogodio je zgradu Marine Ovčarenko, uništivši čitavu zadnju stranu sa svim njenim stanovima.
Osamnestogodišnjakinja i njeni roditelji napustili su dom samo dva minuta pre toga.
Marina kaže da je videla projektile kako doleću.
Udarni talas ju je oborio sa nogu, ali nije bila povređena.
Tinejdžerka i dalje ne može da veruje da je živa kad je toliko njenih komšija stradalo, a među njima i jedno dete.
Kopajući po ruševinama vlastitog stana, Marina je pronalazila lične stvari.
Pronašla je sopstvenu krštenicu.
Njena majka je pronašla kofer sa večernjim haljinama.
Nekim čudom, porodica se još smeška.
„Imamo jedno drugo, živi smo - nismo povređeni!", kaže Anastasija, privlačeći ćerku u zagrljaj.
„To je čudo."
Dan nakon što su udarili projektili, Marinin otac se popeo na ruševinu zgrade i postavio ukrajinsku zastavu na krov.
„Mi smo tu i nastavljamo dalje, šta god da nam Rusija uradi. Mogu da nas pobiju, ali mi ćemo i dalje stajati", objašnjava Marina.
„Mi samo guramo dalje."
Nastavnici
Na drugom kraju grada, u školi u metrou, Olga Bondarenko govori mnogo o otporu i otpornosti.
Svi ovaj grad nazivaju nesalomivim.
„U Harkovu, kad krene vazdušni napad, malo budete po stresom, obrišete suze i nastavite dalje. Tako žive svi ovde", kaže ova majka dvoje dece.
Ali razlika između života i smrti ovde može da predstavlja trenutak-dva ili metar-dva.
Olga ima noćne more o tome kako je zatočena ispod ruševina kuće sa decom.
„Veoma se plašim toga. Imam napade panike o tome kako se nalazim ispod ruševina."
Suština podzemnih škola je u prilagođavanju - i u preživljavanju.
„Naravno da je neobično, ali šta drugo možete? Mi želimo da naša deca odrastu u našoj zemlji. U Ukrajini", kaže mi Natalija Bilohrisčenko.
Ona vodi sekretarijat za predškolske ustanove u gradskoj upravi i kaže da su nastavnici „skakali od sreće" što se vraćaju na posao.
„Oči su im sijale. Nedostajala su im deca."
Odjednom, Natalija počinje da plače.
„Kad zavlada mir, dođite da nas posetite i videćete naše normalne vrtiće", kaže mi ona kroz suze.
„Sve je to veoma tužno… Ali je u redu. Sve će biti u redu."
Dodatno istraživanje i izveštavanje: Hana Čornus, Pol Pradijer i Anastasija Levčenko.
Pogledajte i ovaj video o uslovima u kojima žive pojedina ukrajinska deca:
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
