„Umpa-lumpa, dumpiti-dija, sada ide za kategorija za najbolju režiju. Umpa lumpa dumpiti-dunga, većina filmova je istinski preduga."
Još uvek svež od uloge u „Vonki", Hju Grant se pojavio na sceni (u prirodnoj veličini) na dodeli nagrade Bafta i ne samo da je oživeo Umpa Lumpu dok je predavao nagradu za najbolju režiju, već je otvoreno doveo u pitanje dužinu ovogodišnjih favorita.
Možda je mislio na pobednika večeri, trosatni ep Kristofera Nolana „Openhajmer", od koga se takođe očekuje da počisti najveće Oskare ovog vikenda.
- Jugoslavija i Oskar: Nagrada za najbolji strani film skoro nemoguća misija
- Nominacije za Oskara pokazuju da su strani filmovi postali opšteprihvaćeni
- Deset stvari koje su obeležile grupnu fotografiju za Oskara 2024.
A možda je mislio i na tri od pet drugih nominovanih filmova za Baftu - „Bartonovu akademiju.", „Maestra.", i „Anatomiju pada." - kandidate za Oskara, koji takođe traju više od dva sata.
Grant je možda mislio i na ostvarenje Martina Skorsezea „Ubistva pod cvetnim mesecom", favoritom Akademije koje traje tri sata i 26 minuta i najduže je od svih ovogodišnjih kandidata za nagradu za najbolji film.
Pitanja koja se postavljaju su da li su filmovi koji su nominovani ove godine deo trenda u usponu?
Ako jeste tako, šta to znači za publiku, bioskope i režisere?
Od obične pauze do trke do toaleta
Decenijama je odlazak u bioskop tokom kišnog popodneva delovao kao idealan izlet za porodice, parove, usamljene duše.
Ali dužina filmova se tokom vremena promenila.
Tokom šezdesetih, kada su režiseri uživali u zlatnom dobu velikog ekrana projekcije su predstavljale celodnevne događaje.
„Lorens od Arabije" je trajao više od tri i po sata 1962. godine.
Film „Kleopatra", objavljen godinu dana kasnije, prvobitno je trajao četiri sata, pre nego što je skraćen.
Pauze tokom projekcije su bile ključne i „prirodne", jer su projekcionisti fizički menjali rolne filma, te je publika imala kada da ode do toaleta ili po osveženje.
Ali tehnološki napredak projektora značio je da pauze više nisu bile neophodne i ovaj bioskopski običaj postepeno je iskorenjen - smatra se da je „Gandi iz 1982. godine poslednji veliki zapadnjački film koji je imao odmor kao standardnu pojavu.
Narednih decenija, dužina filmova se postojano povećavala, bukvalno zadržavajući publiku zakucanu za njihova sedišta.
Fil Klap, generalni direktor Udruženja britanskih bioskopa, rekao je za BBC da njihovo članstvo učestvuje u „tekućoj raspravi" sa studijima, distributerima i drugim relevantnima stranama o potencijalnom ponovnom uvođenju „strukturalnih pauza", verovatno za filmove koji traju tri i više sati.
- Film o Aušvicu, nominovan za Oskara, sniman kao „Veliki brat”
- Pravi razlog zašto je Margo Robi ostala bez nominacije za Oskara
- Barbi: Film koji menja pogled na ružičastu boju
Analiza za Ekonomist sprovedena na više od 100.000 igranih filmova prikazanih u svetu od tridesetih pokazala je da je trajanje aktuelnih popularnih filmova najduže do sada zabeleženo.
A do značajnog skoka došlo je poslednjih godina.
Istraživanje Statiste tokom decenija pokazalo je da su se, u proseku, filmovi sa najvećim uspehom na blagajnama u Americi i Kanadi produžili za oko 30 minuta samo od 2020. godine, dostigavši dva sata i 23 minuta 2023. godine.
Nisu za to odgovorni samo blokbasteri iz dugovečnih serijala (okej, jesu „Indijana Džons", „Džon Vik" i „Osvetnici: Kraj igre"), već i filmovi nominovani za Oskara.
„Avatar: Put vode", kandidat za najbolji film iz 2023. godine, takođe traje tri sata.
„Videli smo da epske dužine dobro prolaze na Oskarima tokom godina", kaže Kari Bajbl, analitičarka bioskopskih blagajni u Egzibitor rilejšns.
„Prvi film koji je osvojio nagradu za najbolji film 1927. godine bio je avijatičarski ep Krila koji je trajao dva sata i 24 minuta."
„Epski filmovi obično znače epsko pripovedanje", objašnjava ona.
„Ti filmovi su veći od života i često podrazumevaju duge, razrađene priče koje traže od ljudi emotivno vezivanje."
Ali ovaj umetnički rezon sada se gura do njegovih krajnjih granica - režiserima je dopušteno mnogo, a publika se bori sa punim bešikama i samo razmišlja o odlasku u toalet.
„Hladni rat" sa strimingom
Hladni rat između striminga i bioskopa u poslednjoj deceniji doveo je do toga da ime iza kamere bude podjednako važno kao i ime bilo kog vrhunskog glumca.
Dok su se striming servisi nadmetali sa Holivudom za kredibilitet i prestiž, bacali su ogromne količine novca na režiserske talente - često nadmašujući bilo šta što stari studio može da im ponudi - i to sa velikim uspehom.
Pre nego što se Skorseze udružio sa Eplom za „Ubistva pod cvetnim mesecom", on se obratio Netfliksu da finansira njegov film od tri i po sata „Irac", koji je nominovan za Oskara.
Skorseze je rekao za BBC da „nije mogao da obezbedi sredstva" od Holivuda koja bi pokrila njegove ambicije.
Ovaj šablon je na sličan način bio primamljiv i za Dejvida Finčera, Rajana Džonsona i u poslednje vreme Ridlija Skota - koji je nagovestio da bi mogao da objavi četvorosatnu verziju „Napoleona" na Epl televiziji, iako njegova originalna verzija već traje tri sata.
Ova dinamika može da oslabi producentsku kontrolu i produži trajanje filmova.
„Čujemo priče o tome kako ljudi snimaju filmove za studije za bioskopsko prikazivanje, a onda se to završi svađom sa producentima oko njihove dužine. Kad ste striming servis, to vam uopšte nije bitno.", rekao je Mark Kermodi u podkast prikazu „Ubistava pod cvetnim mesecu".
Ovo je izazov za tradicionalne studije i vreme kad fabrika snova mora da pronađe delikatnu ravnotežu između smanjenih troškova - pojačanih pandemijom - prošlogodišnjih štrajkova i izazova da se ljudi odvuku od kućnog striminga inspirisanog karantinom.
„Striming je praktično istisnuo neobavezni odlazak u bioskop, kada čekate vikend da biste odabrali šta ćete gledati", izjavio je Majkl Šamberg, producent filma „Erin Brokovič" u tekstu „Zašto su filmovi toliiiko dugi?" koji je pisala Natali Džarvi iz Veniti fera.
„Sada kada izađete iz kuće da biste platili da gledate film, želite emocionalno pouzdanu stvar za vaše vreme i trud. Takođe želite jače iskustvo od običnog striminga filma u vašoj dnevnoj sobi", dodao je on.
Domino efekat bioskopskog „događaja", sve više vezanog za halabuku na društvenim mrežama, primorava industriju - i same bioskope - da zavise od naslova koji izazivaju pomamu, bilo da je to: „Top Gan: Maverik" ili „Openhajmer", kako bi se zamaskirale pukotine u privlačnoj moći bioskopa.
A čak i kad se uzme u obzir Nolanova popularnost kao režisera, uspeh „Openhajmera", na papiru trosatnog istorijskog biografskog filma, imao je ogromne koristi od fenomena zvanog Barbenhajmer: slučajnog marketinškog sna.
Mimo tog maltene neponovljivog događaja, sveukupni izazov da se „ide na dužinu" čini se da je istanjio strpljenje bioskopa, publike i režisera.
Bioskopski lanci, kaže Klap, mogu da imaju problema sa poplavom dužih filmova, jer to „znači manje projekcija", manje izbora i, na kraju, manje prodatih karata - od čega samo delić može da se nadoknadi kokicama i gaziranim pićima, ili boljim mestima u bioskopu.
„Ne bismo voleli da diktiramo kreativne dozvole, ali kod dela publike postoji želja za predahom", kaže on, ukazujući na potencijal za pauzama, i njihovim konditorskim prozorom.
Bioskopski lanac Vju bio je među šačicom iz čitavog sveta koji su se odrekli sporazuma o distribuciji i testirali pauze tokom „Ubistava pod cvetnim mesecom".
„Analize su pokazale da gledaoci vole predah tokom projekcija", rekao je Vjuov generalni direktor Tim Ričards za Gardijan u oktobru prošle godine .
„Zabeležili smo 74 odsto pozitivnih reakcija od ljudi koji su isprobali našu pauzu."
Klap to opisuje kao „raspravu uživo", budući da su pauze redovna pojava na drugim globalnim tržištima.
„Zabrinutost vlada da gde god da spustite zavesu, to će ubiti narativnu strukturu filma, ali to ne mora da bude slučaj sa pažljivim planiranjem - kad ljudi ustanu da izađu nasred filma to sigurno pravi veću štetu", kaže on.
Skorseze je pozvao gledaoce da pokažu „posvećenost" bioskopima, kritikujući ove pritužbe u svetlu bindžovanja televizijskog programa kod kuće.
„Možete da sedite ispred televizora i gledate nešto pet sati… ima mnogo ljudi koji gledaju pozorišne predstave od tri i po sata… ukažite malo poštovanja bioskopu", rekao je on za Hindustan tajms.
Ali ne slaže se svaki režiser s tim.
„Previše je prokleto predugih filmova danas", rekao je Aleksandar Pejn, genijalac koji stoji iza „Bartonove akademije".
Dugački filmovi bi, dodao je on, uvek trebalo da budu „najkraće moguće verzije".
Za Nolana, odnos sa njegovom publikom najpre je u njegovoj glavi.
„Ja sebe posmatram kao publiku. Ja pravim filmove koje bih zaista voleo i sam da gledam", rekao je on urednici BBC kultura Kejti Razol.
Za mlađu publiku, međutim, koja se često predstavlja kao ona koja odbacuje dugu formu u doba TikToka i kratkih snimaka na Jutjubu, Nolanovi epski filmovi - koji često traju blizu tri sata - ne bi trebalo da budu privlačni.
Ali režiser „Dine" Denis Vilnev kaže da Openhajmerov uspeh pokazuje upravo suprotno.
On tvrdi da mlađa publika ceni gledanje i plaćanje karte za duže filmove, pod uslovom da oni „nude nešto sadržajno".
„Oni žude za smislenim sadržajem", rekao je on za Tajms.
„Dina 2", koja je imala premijeru prošle nedelje, premašuje trajanje prvog filma od 155 minuta za čitavih 10 minuta, pružajući ukupno pet sati pustinjske avanture.
Jedan nacionalni bioskopski lanac, Šoukejs sinemaz, ponudio je projekciju oba filma jedan za drugim u večeri premijere.
Nadajmo se uz pauzu za odlazak do toaleta.
Pogledajte video
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
Bonus video:
